Poezija, Horhe Luis Borhes

Pakao, V, 129

Odložili su knjigu, jer već znaju

da su ličnosti iz knjige.

(Biće iz druge, najveće,

ali iz one koja ih se može ticati).

Sada su Paolo i Frančeska,

ne dva prijatelja koji dele

zadovoljstvo priče.

Gledaju se sa zadivljenošću punom neverice.

Ruke se ne dodiruju.

Otkrile su jedino blago;

pronašle su drugog.

Nisu izdali Malatestu,

jer izdaja zahteva nekog trećeg,

a samo njih dvoje postoje na svetu.

Paolo i Frančeska

i kraljica sa svojim ljubavnikom

i svi ljubavnici što ih je bilo

od onog Adama i njegove Eve

na rajskoj su livadi.

Jedna knjiga, jedan san im otkriva

da su oblici sna koji je bio snevan

u zemlji bretonskoj.

Druga knjiga učiniće da ih ljudi,

takođe snovi, sanjaju.

Saučesnik

Razapinju me, a ja moram biti krst i čavli.
Pružaju mi pehar, a ja moram biti kukuta.
Obmanjuju me, a ja moram biti laž.
Peku me, a ja moram biti pakao.
Moram da veličam svaki trenutak vremena
i da mu budem zahvalan.
Moja hrana su sve stvari.
Tačan zbir vasione, poniženje, radost.
Moram opravdati onoga koji mi zadaje ranu.
Moja sreća ili nesreća su beznačajni.
Ja sam pesnik.

Pravednici

Čovek koji obrađuje svoj vrt

kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgradja
igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu
koja mu se možda i ne svidja.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine
izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,
spašavaju svet.