Onaj ko danas
namerava da se suprotstavi laži i neznanju i da piše istinu, mora da prevaziđe
najmanje pet teškoća. Mora da ima hrabrost da piše istinu, iako se ona svuda
potiskuje, pamet da je prepozna, iako se ona svuda prikriva, umeće da je učini
upotrebljivom kao oružje, promišljenost da izabere one u čijim rukama istina
postaje delotvorna, lukavstvo da je među njima proširi. Za one koji pišu pod
fašističkim režimom ove teškoće su velike, ali one postoje i za sve one koji su
prognani i izbegli, pa čak i za one koji pišu u zemljama sa građanskim
slobodama.
1. Hrabrost
da se piše istina
Izgleda
podrazumljivo da pisac istinu treba da piše tako da je ne potiskuje i ne
prećutkuje i da ne piše ništa što je neistinito. Ne sme da se savija pred
moćnima, ali ne sme ni da obmanjuje slabe. Naravno da je veoma teško ne
savijati se pred moćnima, kao što i obanjivanje slabih može biti veoma udobno. Ne
dopadati se posednicima znači odreći se
poseda. Raditi bez nadoknade pod tim okolnostima znači i odreći se rada, a
odbiti priznanje od strane moćnih često znači i odreći se priznanja uopšte. Za
to je potrebna hrabrost.
Vremena najveće
represije uglavnom su vremena kada se mnogo govori o velikim i uzvišenim
stvarima. Potrebna je hrabrost da se u takvim okolnostima govori o nečem sitnom
i prizemnom, kao što je hrana, uslovi života i rada, da se okružen nasilnom
vikom govori da je smisao žrtvovanja glavno pitanje. Dok se seljaci obasipaju
počastima, hrabro je govoriti o mašinama i jeftinim prehrambenim sirovinama,
što bi olakšalo njihov cenjeni rad. Kada svi mediji galame o tome kako je čovek
bez znanja i obrazovanja bolji od onog koji zna, hrabro je zapitati – za koga
bolji? Kada se govori o čistim i nečistim rasama, hrabro je pitati – zar nisu
upravo glad i neznanje i rat ti koji dovode do malformacija? Hrabrost je isto
tako potrebna da bi se izrekla istina o sebi samom, o sebi kao pobeđenom. Mnogi
od progonjenih izgube sposobnost da prepoznaju sopstvene greške. Progonstvo je za
njih najveća nepravda. Progonitelji su, a zato što ih progone, nosioci Zla, a
oni, prognani, bivaju progonjeni zbog Dobra koje predstavljaju. Ali ovo Dobro
je napadnuto, pobeđeno i onesposobljeno i bilo je, elem, jedno slabo Dobro,
jedno loše, neodrživo, nepouzdano Dobro, jer Dobru se ne može pripisati slabost
onako kako se kiši pripisuje vlažnost.
Reći da dobri nisu
pobeđeni zato što su bili dobri, već zato što su bili slabi – za to je potrebna
hrabrost.
Naravno da u borbi
protiv neistine istina mora da se piše i ona ne sme da bude ništa nalik nečem
opštem, uzvišenom, višeznačnom. Od ove opšte, uzvišene, višeznačne vrste upravo
je neistina. Kada se za nekog kaže da je rekao istinu, to znači da je pre njega
nekolicina ili mnoštvo govorilo nešto drugo, neku laž ili nešto opšte, ali da
je upravo on rekao istinu, nešto praktično, suštinsko, neosporno, nešto o čemu
se radi.
Nije potrebno
mnogo hrabrosti, u delu sveta gde je to i dalje dozvoljeno, da bi se uopšteno
žalilo zbog toga što je svet loš i zbog trijumfa prostaštva i pretiti trijumfom duha. Tamo
nastupaju mnogi, kao da su u njih upereni topovi a ne samo pozorišni dvogledi.
I izvikuju svoje uopštene zahteve u jedan svet prepun prijatelja bezazlenih
ljudi. Zahtevaju jednu opštu pravdu, za koju sami nikad ništa nisu učinili, i
jednu opštu slobodu da im pripadne deo plena koji se ionako već dugo sa njima
deli. Istinom smatraju samo ono što lepo zvuči. Ako je istina nešto brojivo,
suvo, faktičko, nešto za čije je pronalaženje neophodan trud i što zahteva
proučavanje, to onda za njih i nije istina, ništa dakle što ih dovodi do
zanosa. Oni imaju samo spoljašnje držanje onih kojih govore istinu. Nevolja sa
njima: oni istinu ne znaju.
2. Pamet
da se istina prepozna
Pošto se istina
svuda potiskuje i zbog toga ju je teško pisati, većina u tome – da li se istina
piše ili ne – vidi pitanje stava. Veruje se da je za to potrebna samo hrabrost.
A zaboravlja se na drugu teškoću, na pronalaženje istine. Ne može biti govora o
tome da je pronaći istinu lako.
Pre svega teško je
već i odrediti koja je istina vredna da bude izrečena. Tako npr. sada pred
očima celog sveta jedna za drugom najveće civilizovane države tonu u krajnje
varvarstvo. Uz to svako zna da ovaj unutardržavni rat, vođen najsurovijim
sredstvima, svakog dana preti da se pretvori u međunarodni koji će naš deo
sveta možda ostaviti u ruševinama. To je nesumnjivo jedna istina, ali naravno
da istina ima još mnogo. Tako npr. nije neistinito da stolice imaju sedišta i
da kiša pada odozgo nadole. Mnogi pisci pišu ovakve istine. Oni su nalik
slikarima koji zidove brodova koji tonu prekrivaju mrtvom prirodom. Naša prva
teškoća za njih ne postoji i oni povrh svega imaju i mirnu savest. Neometani od
strane moćnih, ali i neosetljivi na vapaje zlostavljanih, oni slikaju svoje
slike. Besmislenost njihovog pristupa izaziva u njima samima jedan „duboki“
pesimizam, a koji prodaju po dobroj ceni i koji bi, imajući u vidu ovakvo
majstorstvo i dobru prodaju, bio svojstveniji nekom drugom. Pritom nije uvek
lako prepoznati da su njihove istine one o stolicama i kiši, jer one obično
zvuče sasvim drugačije, upravo onako kako zvuče i istine o važnim stvarima. Jer
se umetničko oblikovanje sastoji upravo u tome da se nekoj stvari dodeli
važnost.
Tek se pažljivim
posmatranjem može prepoznati da oni kažu samo: stolica je stolica i ništa se ne
može da se „uradi“ protiv toga da kiša pada nadole.
Ovi ljudi ne
pronalaze istinu koja zavređuje da bude napisana. Drugi se opet i bave
najhitnijim zadacima, ne plaše se ni moćnika ni siromaštva, ali istinu ipak ne
mogu da pronađu. Njima nedostaju znanja. Puni su starog sujeverja, poznatih i
još u stara vremena nastalih predubeđenja. Svet je za njih previše zamršen, oni
ne poznaju činjenice i ne uviđaju odnose. Pored stava neophodna su im i osvojiva
znanja i naučive metode. Svim piscima je u ovom vremenu zamršenosti i velikih
promena potrebno poznavanje materijalističke dijalektike, ekonomije i istorije.
Ako se uloži neophodan trud, ovo znanje se može osvojiti iz knjiga i kroz
praktična uputstva.
Mnoge istine se
mogu otkriti i na jednostavniji način, polazeći od delova istine ili stanja
stvari koja do istine vode. Kada postoji namera da se traži dobro je imati
metod, ali moguće je pronalaziti i bez metode, pa čak i kada se ne traži. Ali
na ovakav slučajan način teško se ostvaruje takvo predstavljanje istine na
osnovu kojeg bi ljudi znali kako da delaju. Ljudi koji beleže samo nevažne
činjenice nisu u stanju da stvari ovog sveta učine upotrebljivim. Ali istina
ima samo ovaj cilj, nijedan drugi. Izazovu da pišu istinu ovi ljudi nisu
dorasli.
Kada je neko
spreman da piše istinu i sposoban da je prepozna, preostaju mu još tri teškoće.
3. Umeće
da se istina učini upotrebljivom kao oružje
Istina mora da se
kaže zarad posledica koje iz nje proizilaze i utiču na ponašanje. Kao primer za
istinu koja ne može da ima posledice ili ima pogrešne posledice može nam
poslužiti široko rašireno shvatanje da u pojedinim zemljama vladaju loši uslovi
koji vuku koren u varvarstvu. Prema ovom shvatanju fašizam je talas varvarstva
koji je u pojednine zemlje provalio kao prirodna nepogoda.
Prema ovom
shvatanju fašizam je jedna nova, treća sila pored (i iznad) kapitalizma i
socijalizma; bez fašizma bi ne samo socijalistički pokret nego i kapitalizam
mogli da nastave da postoje. To je naravno jedna fašistička tvrdnja,
kapitulacija pred fašizmom. Fašizam je istorijska faza u koju je kapitalizam
stupio, nešto koliko novo toliko i staro. Kapitalizam u fašističkim zemljama
egzistira još samo kao fašizam i obračun sa fašizmom moguć je samo kao obračun
sa kapitalizmom, sa najogoljenijim, najsirovijim, najneospornijim i
najnepoštenijim kapitalizmom.
Kako da neko sada
kaže istinu o fašizmu, protiv kojeg istupa, a da ne kaže ništa protiv
kapitalizma iz kojeg fašizam proizilazi? Kako onda njegova istina da se pokaže
kao delotvorna?
Oni koji su protiv
fašizma, a nisu protiv kapitalizma, koji jadikuju zbog varvarstva koje od od
varvarstva i potiče, liče na ljude koji hoće svoje parče teletine, ali da tele
ne bude zaklano. Oni hoće da jedu
teletinu, a da ne vide krv. Daju se zadovoljiti ako mesar opere ruke pre nego
što meso iznese na sto. Oni nisu protiv posedničkih odnosa koji dovode do
varvarstva, već samo protiv varvarstva. Oni dižu svoj glas protiv varvarstva i
čine to u zemljama gde vladaju isti posednički odnosi, ali gde mesari i dalje
peru ruke pre nego što iznesu meso.
Glasne optužbe
protiv varvarskih mera mogu da deluju samo kratko, naime dokle god slušaoci
veruju da u njihovim zemljama ovakve mere ne bi mogle da dođu u obzir. Neke
zemlje su u stanju da svoje posedničke odnose održe manje nasilnim sredstvima
nego druge. Njima demokratija i dalje omogućava ono za šta drugi moraju da
potegnu nasilje, naime garanciju posedništva nad sredstvima proizvodnje.
Monopol nad fabrikama, rudnicima, zemljištem svuda uspostavlja varvarske
uslove, samo što su ovi obično manje vidljivi. Varvarstvo postaje vidljivo onog
trenutka kada monopol mora da se štiti otvorenim nasiljem.
Neke od zemalja u
kojima zbog varvarskog monopola još uvek nije neophodno ukidati formalne
garancije pravne države, kao ni takve pogodnosti kakve su umetnost, filozofija,
književnost, rado slušaju goste
koji zbog ukidanja takvih pogodnosti
optužuju svoje domovine, jer time stiču prednost u ratovima koji se očekuju. Da
li bi se moglo reći da su istinu prepoznali oni koji npr. glasno zahtevaju
bespoštednu borbu protiv Nemačke „zato što je ona istinska postojbina zla našeg
vremena, filijala pakla, boravište antihrista“? Pre bi se moglo reći da su
ljudi koji to govore površni, bespomoćni i štetni. Jer iz ovih brbljarija sledi
da Nemačku treba uništiti. Celu zemlju sa svim njenim ljudima, jer otrovni gas
dok ubija ne bira samo krivce.
Lakomislen čovek,
onaj ko istinu ne zna, izražava se uopšteno, visokoparno i neodređeno. On
naklapa o „tim“ Nemcima, zapomaže zbog „tog“ zla, a slušalac u najboljem
slučaju ne zna šta će s tim. Treba li da odluči da ne bude Nemac? Ako on bude
dobar, da li će i pakao nestati? Tako je od iste ove vrste i govor o varvarstvu
koje potiče od varvarstva. Zatim iz varvarstva dolazi varvarstvo i završava se
civilizacijom do koje se dolazi obrazovanjem. To je sve izraženo sasvim
uopšteno, ni zbog kakvih delotvornih posledica i, u osnovi, nikome.
Takva
predstavljanja prikazuju samo malobrojne članove uzročno-posledičnog niza i
izdvajaju pojedine pokretačke snage kao nesavladive. Takva predstavljanja prepuna
su magle i prikrivaju upravo one snage koje pripremaju katastrofu. Malo svetla
i već se kao uzročnici katastrofa razaznaju ljudi. Jer živimo u vremanu gde je
čovek čoveku sudbina.
Fašizam nije
prirodna katastrofa kojoj bi moglo da se pristupi upravo iz ljudske „prirode“.
Ali i kod samih prirodnih katastrofa ima predstavljanja koja su čoveku vredna,
zato što apeluju na svu njegovu raspoloživu snagu.
Nakon jednog
velikog zemljotresa koji je razorio Jokohamu, u mnogim američkim časopisima
mogle su se videti fotografije koje su prikazivale jedno polje u ruševinama.
Ispod je pisalo „steel stood“ (čelik je izdržao) i zaista, ako je neko na prvi pogled
video samo ruševine, mogao bi, nakon što mu je ovim rečima skrenuta pažnja, da
uoči pojedine visoke građevine kako su ostale da stoje. Među svim mogućim
prikazima jednog zemljotresa neuporedivu važnost imaju upravo oni od strane
građevinskih inženjera, prikazi koji uzimaju u obzir pomeranja tla, snagu udara,
oslobođenu toplotu i time vode konstrukcijama koje zemljotresu odolevaju. Ko
hoće da opiše fašizam i rat, te velike ne-prirodne katastrofe, mora da stvori
jednu praktičnu istinu. Mora da pokaže da se ove katastrofe priređuju velikim
masama ljudi koji rade bez sopstvenih sredstava proizvodnje, a od strane
posednika ovih sredstava.
Ako neko namerava
da sa uspehom piše istinu o lošim stanjima, mora da piše tako da se mogu
prepoznati njihovi predupredljivi uzroci. A ako se prepoznaju predupredljivi
uzroci, moguće je i obračunati se sa ovim lošim stanjima.
4. Promišljenost
da se odaberu oni u čijim rukama istina postaje delotvorna
Kroz viševekovne
prakse trgovine napisanim na tržištu mišljenja i saopštenja, time što je
oslobođen brige o onom što je napisao, pisac je stekao utisak da njegova
mušterija ili poručilac, posrednik, nadalje svima isporučuju napisano. Mislio
je: ja govorim, a oni koji hoće da me čuju, čuće me. U stvarnosti, on je
govorio, a oni koji su mogli da plate, čuli su ga. Ono što je govorio nisu čuli
svi, a oni koji su čuli nisu hteli da čuju sve. O tome je rečeno mnogo, iako
možda još uvek premalo; hoću samo da istaknem da se „pisati nekom“ pretvorilo u
„pisati“. Istina upravo ne može tek da se piše; da bi njome moglo nešto da se
započne, ona sve vreme mora da se piše nekome. Saznavanje istine je za pisce i
čitaoce zajednički proces. Da bi neko rekao nešto dobro, mora dobro da sluša i
da sasluša ono što je dobro. Istina mora da bude rečena sračunato i da bude
saslušana sračunato. Za nas pisce je važno kome je govorimo i ko nam je govori.
Istinu o lošem
stanju moramo da kažemo onima koji su u najgorem stanju, a o tome moramo da
iskusimo od njih samih. Moraju se osloviti ne samo ljudi određenog stava, već i
ljudi kojima ovaj stav ujedno predstavlja i razlog njihovog položaja. I vaših
je slušalaca sve više i više! Čak se i dželatima može obratiti ako više ne
dobijaju nadoknadu za vešanja ili ako su im okolnosti posla postale opasne.
Bavarski seljaci nisu bili ni za kakav prevrat, ali kada je rat potrajao
dovoljno dugo i sinovi se vratili kućama ne našavši više svoja mesta na
imanjima, za prevrat ih je bilo lako pridobiti.
Za pisce je važno
da istini pogode ton. Uobičajeno se tu čuje jedan nežan, napaćeni ton nekoga ko
ni mrava ne bi zgazio. Ko živi u bedi i čuje ovakav ton, postaje još bedniji.
Tako govore ljudi koji možda i nisu neprijatelji, ali sigurno nisu saborci.
Istina je nešto ratoborno, ona se ne obračunava samo sa neistinom već i sa
ljudima koji neistinu šire.
5. Lukavstvo
da se istina proširi među mnogima
Ponosni što imaju
hrabrost za istinu, srećni što su je pronašli, umorni, možda, od truda uloženog
u dovođenje istine u delotvornu formu, nestrpljivo iščekujući pristup onima čije
interese brane, mnogi potcenjuju neophodnost primene posebnog lukavstva da bi
se istina proširila. Time često dovode u pitanje učinak celog svog rada. Oduvek
je za širenje istine, kad god je bila potiskivana ili prikrivana, bilo primenjivano
lukavstvo. Konfučije je tako falsifikovao jedan stari patriotsko-istorijski
kalendar. Ako je pisalo – „Vladar Kuna je naredio da se filozof Van pogubi zbog
toga što je rekao to i to“ – Konfučije je umesto „pogubi“ stavio „ubije“. Ako
je pisalo da je Tiranin tako i tako završio život atentatom, Konfučije je
napisao „pogubljen“. Time je prokrčio put jednom novom tumačenju istorije.
Ko u naše vreme
umesto „narod“ kaže „stanovništvo“, a umesto „zemlja“ kaže „zemljišni posed“,
izbegava samim tim mnoge laži. Reč „narod“ iskazuje izvesnu uniformnost,
upućuje na zajedničke interese i trebalo bi, dakle, da se upotrebljava samo
kada se govori i o drugim narodima, jer se jedino tada može zamisliti
zajedništvo u interesima. Stanovništvo jednog područja, naprotiv, ima različite,
često i suprotstavljene interese i to je istina koja se potiskuje. Tako i onaj
ko kaže „zemlja“ i pričajući o mirisu i boji zemlje njuhu i očima dočarava
njive, time potpomaže laži vladalaca; jer niti se ovde radi o plodnosti zemlje,
niti o ljudskoj ljubavi prema njoj, niti o marljivosti, već je cena zrna i cena
rada ono što je glavno.
Oni koji od zemlje
ubiraju dobit nisu oni koji žanju i berzama je miris oranica nepoznat. Berze
mirišu drugačije. Nasuprot tome „zemljišni posed“ je ispravan izraz, njime se
smanjuje mogućnost obmane. Umesto reči „disciplina“ trebalo bi, tamo gde vlada
represija, koristiti reč „poslušnost“, jer je disciplina moguća i bez vladara i
time po sebi ima plemenitiji prizvuk nego poslušnost. A od reči „čast“ bolja je
reč „ljudsko pravo“. Time pojedinac ne iščezava tako lako iz vidokruga. Zna se
kakav samo šljam daje sebi za pravo da brani čast jednog naroda! I kako samo
rasipnički siti dele počasti onima koji ih hrane, sami gladujući. Konfučijevo
lukavstvo primenljivo je i danas. Konfučije je zamenio neopravdana tumačenja
nacionalnih procesa onim opravdanim. Tomas Mor je u Utopiji opisao zemlju u kojoj vladaju pravedni uslovi – to je bila
zemlja veoma različita od one u kojoj je živeo, ali joj je veoma ličila, ako se
izuzmu ovi pravedni uslovi.
Živeći pod
pretnjom carske policije, Lenjin je hteo da opiše represiju i eksploatciju koje
je na ostrvu Sahalin vršila ruska buržoazija. Umesto „Rusija“ pisao je „Japan“;
a umesto „Sahalin“ pisao je „Koreja“. Metode japanske buržoazije čitaoce su u
svemu podsećale na one na Sahalinu, ali opis nije bio zabranjen jer je Japan
bio neprijatelj Rusije. Mnogo od onoga što u Nemačkoj ne može da se kaže o
samoj Nemačkoj, sme da se kaže koristeći se Austrijom.
Postoji mnoštvo
lukavstava kojima se može obmanuti podozriva država.
Volter se
obračunao sa crkvenom verom u čuda time što je napisao jednu dopadljivu pesmu o
mladoj Jovanki Orleanki. Opisao je čuda koja bez sumnje mora da su se dogodila
da bi Jovanka i u vojsci i na imanju i među monasima ostala mlada.
Elegancijom stila
i opisivanjem erotskih avantura svojstvenih raskošnom životu vladalaca, Volter
ih je namamio da napuste religiju koja im je za ovakav život davala podršku.
Da, na taj način je stvorio mogućnost da njegovi radovi na zaobilazan način
deluju na one kojima su bili namenjeni. Moćnici među njegovim čitaocima
zastupali su i bili blagonakloni prema njihovom širenju. Time su okrenuli leđa
i policiji koja je služila njihovom zadovoljstvu. I veliki Lukrecije izrazito
naglašava da za širenje epikurejskog ateizma mnogo duguje lepoti svojih
stihova.
Književni nivo
može jednom iskazu da služi kao zaštita. Mada često može da pobudi i sumnju. Tada
može da se desi da pisac nivo mora namerno da rašrafi. Tako se npr. u prezrenoj
formi krimi-romana dešava da se na neupadljivim mestima prokrijumčare opisi
mučnih stanja. Ovakvi opisi sasvim su opravdani u jednom krimi-romanu. Veliki
Šekspir je, oblikujući govor Koriolanove majke kojim odvraća sina
suprotstavljenog otadžbini, iz mnogo finijih obzira spustio književni nivo do
neuverljivosti, jer Koriolan od svog plana nije trebalo se okrene zbog snage
stvarnih razloga ili nekakvim dubokim unutrašnjim pokretom, već zbog inertnosti
da se prepusti jednoj staroj navici.
Kod Šekspira
nalazimo još jedan obrazac kako da se istina lukavo proširi, naime u govoru
Antonija nad Cezarovim telom. Antonije neprestano naglašava da je Cezarov ubica
Brut čovek vredan poštovanja, ali istovremeno i opisuje njegovo delo i to tako
da je opis ovog dela upečatljiviji od opisa njegovog počinioca; govornik time
dozvoljava da bude poražen činjenicama, on sam im dodeljuje veću uverljivost.
Džonatan Svift
predložio je u jednoj brošuri da bi zarad blagostanja u jednoj zemlji decu
siromaha trebalo usoliti i prodavati ih kao meso. Ispostavio je tačne proračune
koji dokazuju kako se može mnogo uštedeti ako se ni pred čim ne usteže.
Svift se napravio
glup. Sa mnogo vatre i ozbiljnosti branio je jedan određeni, njemu omraženi
način mišljenja, i to po onom pitanju gde se pred svima osvetljava sva njegova
niskost. Svako bi mogao biti pametniji ili, u najmanju ruku, humaniji od
Svifta, a naročito onaj ko svoja gledišta do tada nije preispitivao.
Propaganda za
način mišljenja, a to je područje gde uvek uspeva, povlađuje interesu potlačenih.
Takva propaganda je veoma potrebna. Pod vladama koje služe eksploataciji
mišljenje se kao takvo smatra niskim.
Niskim se smatra
ono što je podređenima korisno. Niskim se smatraju stalna briga o sitosti, saznanje
o srozavanju ugleda branilaca države time što su primorani da gladuju, sumnja u
vođu koji vodi u nesreću, otpor prema radu koji radnika ne hrani,
suprotstavljanje prinudi na besmisleni stav, stavljanje ravnopravnosti nasuprot
porodici čiji interesi više ničem ne koriste. Gladne vređaju da su
proždrljivci, one koji nemaju šta da izgube da su kukavice, one koji sumnjaju u
svoje tlačitelje da sumnjaju u sopstvenu snagu, one koji traže nadoknadu za
svoj rad vređaju da su lenjivci... Pod takvom vlašću mišljenje uopšte smatra se
niskim i biva ozloglašeno. Mišljenju se više nigde ne podučava i, tamo gde
istupi, proganja se.
Postoje ipak
oblasti u kojima se nekažnjeno može ukazati na uspehe mišljenja; to su one
oblasti u kojima je diktaturama mišljenje potrebno. Tako se na primer može
ukazati na uspehe mišljenja u oblasti vojne nauke i tehnike. I odmotavanje
klupka organizacije i pronalazaka rezervnih materijala zahteva mišljenje. Kvarenje
životnih namirnica, obučavanje omladine za rat, sve to zahteva mišljenje i: to
može da se opiše. Pohvala ratu, besmislenom cilju ovog mišljenja, može pak
lukavo da se izbegne. Tako mišljenje koje polazi od pitanja kako najbolje
voditi rat, može da se dovede do pitanja da li ovaj rat ima smisla i, najzad,
da se primeni na pitanju kako najbolje izbeći jedan besmisleni rat.
Ovo pitanje
naravno teško da može otvoreno da se postavi. Može li dakle mišljenje koje je
do tada propagirano da se sirovo i odlučno oblikuje? Može.
Da bi represija
koja služi eksploataciji jednog (većeg) dela stanovništva od strane drugog
(manjeg) dela mogla da bude moguća u vremenu kao što je naše, neophodno joj je
da stanovništvo zadrži sasvim određeni stav, i to takav koji se mora protezati
na sve oblasti. Jedno otkriće u oblasti zoologije, kao što je to bilo
Darvinovo, bilo je u stanju da iznenada ugrozi eksploataciju; pa ipak se o
njemu jedno vreme brinula samo crkva, policija ništa nije primećivala.
Istraživanja fizičara dovela su poslednjih godina do promena u oblasti logike
koje bi, između ostalog, mogle da postanu opasne za niz postulata na kojima
počiva represija.
Pruski državni
filozof Hegel, zaposlen mukotrpnim istraživanjima u oblasti logike, ostavio je
Marksu i Lenjinu, klasicima proleterske revolucije, metode od neprocenjive
vrednosti. Različite nauke razvijaju se pod međusobnim uticajima, ali ipak
neravnomerno, tako da država nije u stanju da sve drži na oku. Prvoborci istine
mogu sebi da odaberu borbena polja na koja se u dotadašnjim prilikama nije
obraćala pažnja. Sve se svodi na podučavanje ispravnom načinu mišljenja koje
sve pojave i procese preispituje sa njihove prolazne i promenljive strane.
Vladaoci imaju jaku odbojnost spram velikih promena. Oni bi želeli da sve
ostane kako jeste, po mogućstvu i hiljadu godina.
Bilo bi najbolje
zamrznuti mesec i zaustaviti sunce! Niko tada ne bi gladneo, niko tražio
večeru. Ako su oni pucali, kako to da se neprijatelj usuđuje da uzvrati, pa
njihov pucanj pobogu treba da je poslednji. Ugao posmatranja koji posebno
ističe ono što je prolazno predstavlja dobro sredstvo da se ohrabre potlačeni...
pre nego što se u svakoj stvari i stanju javi i počne da raste protivrečnost, pobednicima
mora nečim da se suprotstavi. Jedan takav ugao posmatranja (kao što je
dijalektika ili učenje o životnoj reci) može se primenjivati na onim predmetima
koji neko vreme izmiču pažnji vladalaca. Može se primeniti u biologiji ili
hemiji. Ali se može primeniti i pri opisivanju sudbina jedne porodice, a da se
pritom ne privuče previše pažnje. Zavisnost jedne stvari od mnogih drugih, a
koje su i same u stalnoj promeni, takvo mišljenje je za diktature opasno i može
da nastupi u raznim vidovima ne pružajući policiji ništa opipljivo.
Potpuni opis svih
okolnosti i procesa sa kojima se susreće neko ko hoće da otvori duvanžinicu,
takav opis može da zada težak udarac diktaturi. Vlade koje mase ljudi dovode do
bede moraju da izbegnu da se u bedi na njih misli. Zato mnogo govore o sudbini.
Jer je sudbina, ne oni, kriva za nemaštinu. Ko nemaštini traži uzrok, biva
uhapšen i pre nego što spomene vladu. Ali moguće je uopšteno se suprotstaviti
govoru o sudbini; može se pokazati da je za čovekovu sudbinu odgovoran čovek.
Ovo opet može da
se ostvari na različite načine. Može na primer da se ispriča priča o jednom
seoskom imanju, recimo o seoskom imanju na Islandu. Celo selo priča o tome da je
na ovo imanje bačena kletva. Jedna seljanka je skočila u bunar, jedan seljak se
obesio. Jednog dana biva venčanje, mladi naslednik imanja ženi se devojkom koja
u miraz donosi nekoliko njiva. I kletva je skinuta. Selo pak nije jedinstveno u
tumačenju ovog srećnog preokreta. Jedni ga pripisuju vedroj prirodi mladog
seljaka, drugi njivama koje je mlada seljanka donela i time učinila imanje
sposobnim za život. Ali čak i u pesmi koja opisuje neki krajolik može nešto da
se postigne, naime kada se prirodi pridodaju stvari koje su stvorili ljudi.
Lukavstvo je
neophodno da bi se istina proširila.
Zaključak
Velika istina
našeg doba (čijim se spoznavanjem još nije bavilo, a bez čije spoznaje nijedna
druga istina od značaja ne može da bude pronađena) jeste da naš deo planete
tone u varvarstvo zato što su odnosi posedništva nad sredstvima proizvodnje
nasilno uspostavljeni. Kakva je korist od pisanja nečeg hrabrog, nečeg iz čega
proizilazi da je stanje u koje tonemo nešto varvarsko (što je istina), ako nije
jasno zašto smo u taj položaj dospeli? Moramo da kažemo da do zlostavljanja
dolazi jer posednički odnosi ostaju isti. Naravno, kad ovo kažemo izgubićemo
mnoge prijatelje koji su doduše protiv zlostavljanja, ali koji veruju da se
posednički odnosi i bez zlostavljanja mogu održati (što je neistina).
Mi moramo da
kažemo istinu o varvarskom stanju u našoj zemlji, da mora da se uradi ono što
će varvarstvo dovesti do nestanka, naime ono što će promeniti posedničke
odnose.
Dalje, mi to
moramo da kažemo onima koji zbog posedničkih odnosa najviše ispaštaju i koji u
njihovoj promeni imaju najviše interesa, radnicima, kao i svima onima koje
možemo pridobidi za saveznike zato što nemaju vlasništvo nad sredstvima
proizvodnje, čak i kada imaju udeo u profitu.
I moramo, kao
peto, da postupamo lukavo.
I svih ovih pet
teškoća moramo da savladavamo istovremeno, jer ne možemo da kažemo istinu o
stanju varvarstva a da ne mislimo na one koji zbog varvarstva ispaštaju, i dok,
neprestano sa sebe stresajući svaki napad malodušnosti i stalno držeći pred
očima istinske odnose, tražimo one koji su spremni da iskoriste znanje, moramo
da mislimo i na to da im istinu podarimo takvu da bude oružje u njihovim rukama
i sve to tako lukavo da neprijatelj ovu primopredaju ne može da primeti i
spreči.
Toliko je potrebno
kada se od pisca zahteva da piše istinu.
Beleška
Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u
francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je
objavljen 1935. u nemačkom emigrantskom časopisu Unsere Zeit (Paris, Heft 2-3, April).
Biografija
Bertolt Breht
(rođ. Berthold Eugen Friedrich Brecht,
kasnije Bertolt Brecht) rođen je
1898. u Augsburgu. Još od prvih antiratnih pesama objavljenih 1916. u Augsburger Neuesten Nachrichten trudi se
da „studira stvarnost“, da stvara „dela
od upotrebne vrednosti“, dela koja imaju „snagu dokumenata“. U ranijim
pozorišnim komadima koristi se neposrednim afektima proisteklim iz stvarnosti
Vajmarske republike. Produbljivanje društvene kritike, tačnije kritike
kapitalističkih odnosa, uslediće nakon što je proučio Marksov Kapital. Nastaje „epski teatar“ i Breht
preko noći stiče slavu izvođenjem Opere
za tri groša 1928. u Berlinu.
1930. počinje
Brehtovo otvoreno suprotstavljanje nacionalsocijalistima. 1933. mora da napusti
Nemačku i čini to dan nakon spaljivanja Rajhstaga. Aprila 1933. naći će se na
čuvenoj „crnoj listi“ Volfganga Hermana, u maju njegove knjige bivaju javno
spaljene, Breht u Nemačkoj biva zabranjen kao pisac, a 1935. godine oduzeto mu
je nemačko državljanstvo. Emigrantska odiseja odvodi ga u Češku, Austriju,
Švajcarsku, Dansku, Švedsku, Finsku, da bi 1941-1947. živeo i radio u Holivudu.
Sve vreme egzila Breht je aktivan kao pisac.
Brehta u umetnosti
zanima stvarnost, a ona je društveno-ekonomski i politički determinisana. Njegova
umetnost je delatna, angažovana. Sa druge strane Brehtova politička uverenja
determinisala su i njegov stvaralački razvoj. Svoje suprotstavljanje nacizmu
platio je dugogodišnjim egzilom, a odanost socijalističkoj ideologiji dovela ga
je u položaj da u Istočnoj Nemačkoj posle Drugog svetskog rata bude
instrumentalizovan u državnog pisca. Tako je npr. njegova pesma Rođenima posle nas postala deo
standardnog repertoara kulturnih manifestacija i recitala u DDR-u. Politička
realnost pretvorila je socijalističku utopiju u državu funkcionera i
birokratije, od čega se Breht umetnički sve više distancira. Agitatorski,
odlučan ton smenjuje melanholija, osetna u 1953. objavljenim Bukoličkim elegijama. Bert umire
iznenada od srčanog infarkta 1953. u Berlinu.
Ponovno čitanje i
rehabilitacija Brehta u Zapadnoj Nemačkoj uslediće tek šezdesetih i
sedamdesetih godina, pošto je prethodno bio prezren kao komunistički pisac.
Prevod sa nemačkog i beleška: Marko Stojkić
COMMENTS