[...] У време када је независност народа постала или тек постаје свесна
идеја, у неразвијеном и колонизованом друштву, у оквиру једне породице или чак
једне генерације, могу се наћи необичне разлике у погледу знања и
префињености; ипак, такве разлике не
представљају нужно препреку. Човек који је стекао више образовање у окриљу
империјалне силе, (јер другачије образовање није ни било доступно), свестан је
упорног негирања историје и културе његовог сопственог народа, те у својој
породици поштује остатке потискиване традиције. Истовремено, други чланови
породице могу у њему видети вођу против страних тлачитеља које су до овог
тренутка могли само нечујно да мрзе и да их се плаше. Образовани и неуки имају
исте идеале. Разлике које постоје између њих су доказ неправде коју су заједно
претрпели, као и исправности тих идеала. Идеје постају неодвојиве од
тежњи.
[...] Након
1920. године, када је Трст био под влашћу Италијана и када су фашисти забранили
употребу словеначког језика у јавности, упитали су једног италијанског лекара:
„Али како ће Вам сељаци објаснити своје симптоме ако не знају италијански?“
Лекар је одговорио: „Крава не мора да објашњава своје симптоме
хирургу-ветеринару“.
[...] Припадници Младе Босне су свој покрет
назвали по Младој Италији (La Giovane Italia) коју је основао Мацини 1831. године и која се борила за независност Италије
као републике. Циљ Младе Босне био је да ослободи Јужне Словене (садашњу
Југославију) хабсбуршке доминације. Њено деловање је било најјаче на простору
Босне и Херцеговине – нарочито након њихове анексије Аустроугарској 1908.
године; али она је постојала и у Далмацији, Хрватској и Словенији.
[...] Атентат на страног тиранина или
његовог представника је имао два циља. Он је потврдио природни закон правде.
Показао је да чак ни злочини почињени у име реда и напретка неће остати заувек
без освете: злочини попут принуде, експлоатације, опресије, лажног сведочења,
застрашивања, административне равнодушности. Али, изнад свега, злочин као што
је ускраћивање идентитета народу: изнуђено посматрање себе, на основу
критеријума тлачитеља, као инфериорног, беспомоћног, недовољног. Правда је по
природном закону захтевала надокнаду за овакве злочине над безброј жртава у
прошлости. Такође, политички атентат је могао да пробуди живе, и да их натера
да схвате да моћ Империје није апсолутна, да смрт, у служби правде а не равнодушна
према њој, може преиспитати ту моћ. Ако би за примером атентатора кренула маса
његових људи, они би могли да устану против страних угњетавача, и збаце их са
власти.
[...] [Гаврило] Принцип и његови саучесници су
желели да овим неопозивим чином усмере пажњу на непобитну чињеницу: бедан
положај Јужних Словена под хабзбуршком владавином. Међутим, дипломатија супер-силе
обојила је тумачење овог чина фантазмагоријским неистинама. Аустрија је
сматрала, без икаквих доказа, да је Влада Србије уплетена у заверу. Русија,
Немачка, Француска, Британија су заузеле своје позиције.
[...] Она [Нуша][1] се пита да ли способност расуђивања и љубав према
правди потичу од мноштва књига које су Бојан и његови пријатељи прочитали, или
им, пак, њихова способност расуђивања помаже да открију и изаберу те књиге.
Диви се њиховом стрпљењу. Гледала је како проводе сате над књигама. Не обраћају
пажњу ни на шта друго у соби. Пролазиш поред њих као поред стабала израслих из
пода. И тада, изненада, један од њих губи стрпљење. Мора да је погођен громом:
он баца књигу на сто, скаче на ноге и узвикује нешто попут: „Сада морамо да
делујемо. Одвише времена је прошло“. Понекад и остали устају, подједнако
узбуђени, упитним погледом посматрају једни друге. Онда, без речи, узимају
капуте и капе и напуштају собу. Једном приликом је бацила поглед на књигу
остављену на столу. Била је на немачком који није могла да прочита.
[...] Нуша се сећа Бојанових прекора. Чим
су напустили башту музеја, почеле су критике. Рекао је да је почела да губи самопоштовање.
Дозволити себи да постанеш жртва, достојно је презира – рекао је. Рекао јој је
да људи попут тог Италијана желе да је претворе у проститутку. Како нас зову?,
питао је. Зову нас Sc’iavi!, зар не? И смеју се грохотом
својој шали! (Schiavi на италијанском значи Словени, sc’iavi значи робови).
[...] Доћи ће време ускоро, Бојан је рекао, када
ћемо се ослободити овог анахронизма (није знала шта значи та реч), бићемо
слободни – и тада ће доћи време када ћемо се венчати и имати децу, слободне
синове и ћерке наше земље. Имати децу сада, значило би одгајати војнике и
робове оних који тиранишу свет.
Одломке из романа Џи.
превела је са енглеског Милица Војиновић Тмушић
[1] Нуша
је сестра младића Бојана, припадника Младе Босне. Са Нушом ће јунак романа Џи
имати последњу љубавну везу. Изазваће скандал када се неколико дана пре
избијања Првог светског рата појаве заједно на балу италијаске и аустријске
елите која је у том часу владала Трстом: на Словене су намесници гледали као на
нижу врсту, бића достојна презира које само колонизација можда може
„цивилизовати“.
Извор: Липар, (уред. Љиљана Богоева Седлар и Јелена Арсенијевић
Митрић) година XIII, број 49, свеска 2 (Књижевност и активизам), Универзитет у Крагујевцу, Крагујевац, 2012.
COMMENTS