POLU DEMENIJU[1]
Šarlevil, 15. maja 1871.
Prevod i komentar Nikola Bertolino
Šarlevil, 15. maja 1871.
Odlučio sam da vam priredim sat nove literature. Počinjem odmah jednim aktuelnim psalmom:
Pariska ratna pesma
………………………….
- Evo proze o budućnosti poezije. -
Sva klasična poezija svodi se na grčku poeziju, taj skladni Život. - Od Grčke do romantičarskog pokreta, - u srednjem veku, - ima učenih ljudi, stihotvoraca. Od Enijusa do Turoldusa, od Turoldusa do Kazimira Delavinja, sve je rimovana proza, igra, izlapelost i slava bezbrojnih idiotskih generacija: Rasin im je čist, snažan, velik. - Da su rasturili njegove rime, pomešali njegove polustihove, Božanska Budala bi danas bila nepoznata kao i ma koji pisac Porekla. - Nakon Rasina igra se ubuđala. Trajala je dve hiljade godina!
Nije to ni šala ni paradoks. Razum mi za ovo što tvrdim daje toliko sigurnosti, koliko ne bi nikad moglo da bude gneva u nekom pripadniku Mlade Francuske. Uostalom, neka se novi do mile volje gnušaju predaka: kod svoje smo kuće i imamo vremena. Romantizam nije nikad bio valjano ocenjen; ko bi ga ocenio? Kritičari!! Romantičari, koji su tako dobar dokaz da pesma tako retko biva delo, to jest ispevana i shvaćena misao pevača?
Jer JA, to je neko drugi. Ako se bakar probudi kao truba, za to nikako ne snosi on krivicu. Za mene je to očevidno: ja prisustvujem procvatu svoje misli: gledam ga, slušam ga: dodirnem žicu gudalom: simfonija se pokrene u dubinama ili jednim skokom stigne na scenu.
Da su stari glupani pronašli nešto više od lažnog značenja svoga Ja, mi danas ne bismo morali da pometemo te milione kostura koji već celu večnost gomilaju proizvode svog ćoravog duha, i zato galame da su stvaraoci!
U Grčkoj, rekoh, stihovi i pesničko nadahnuće ritmuju Akciju. Docnije će muzika i rime postati igra, odmor. Proučavanje te prošlosti očarava ljubopitljivce: mnogi nalaze uživanje u obnavljanju tih starina: - to baš i jeste za njih. Sveopšti razum je uvek rađao svoje ideje na sasvim prirodan način; ljudi su skupljali jedan deo tih plodova mozga; prema njima se delovalo, o njima su se pisale knjige: stvari su tako tekle jer čovek nije sam sebe obrađivao, jer se još nije probudio, ili još nije bio u potpunosti velikoga sna. Bilo je funkcionera, pisaca, ali autor, stvaralac, pesnik, takav čovek nikad nije postojao!
Ono što čovek koji hoće da bude pesnik mora pre svega ostalog da prouči jeste njegova sopstvena i potpuna svest; on istražuje svoju dušu, on je nadzire, iskušava je, izučava je. Čim je upozna, on treba da je neguje; to izgleda jednostavno: u svakom se mozgu izvršava izvestan prirodni razvoj; toliki egoisti proglašavaju sebe za autore; drugi pripisuju sebi svoj duhovni napredak! - Ali, stvar je u tome da svoju dušu treba učiniti čudovišnom: poput trgovaca decom, nego šta! Zamislite čoveka koji sebi po licu sadi i neguje bradavice.
Kažem da treba biti vidovit, učiniti sebe vidovitim.
Pesnik postaje vidovit pribegavajući dugom, ogromnom i smišljenom rastrojavanju svih čula. Svim oblicima ljubavi, patnje, ludila; on istražuje sam sebe, on kroz sebe cedi sve otrove, da bi sačuvao samo kvintesencije. Neopisivo mučenje u kome mu je potrebna sva vera, sva natčovečanska snaga, u kome on postaje više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik, - i vrhovni Učenjak! - Jer on stiže do neznanog! Jer je više nego iko usavršio svoju ionako bogatu dušu! On stiže do neznanog, i kad bi na kraju čak i poludeo i izgubio moć shvatanja svojih vizija, on ih je ipak video! Pa neka se rasprsne u svojim skokovima kroz nečuvene i nenazovljive stvari: doći će drugi strahoviti radnici i nastaviće na onim horizontima na kojima se on srušio!
- Nastavljam posle šest minuta. -
Umećem ovde drugi psalam, van teksta: slušajte ga s blagonaklonošću, i svi će biti opčinjeni. - Gudalo mi je u ruci, počinjem:
Moje male dragane
………………………..
Eto. Kad se ne bih bojao da ću vas koštati još 60 centi poštarine, ja, izgubljena sirota koja već sedam meseci nije videla marijaša! - znajte da bih vam poslao svoje Pariske ljubavnike, sto heksametara, Gospodine, i svoju Smrt Pariza, dvesta heksametara!
- Nastavljam:
Pesnik je, dakle, zaista kradljivac plamena.
On je odgovoran za čovečanstvo, čak i za životinje; on mora postići da se njegovi pronalasci mogu osetiti, opipati, čuti; ako ono što on donosi od tamo imaju oblik, on daje oblik; ako to nema oblik, on daje bezobličnost. - Pronaći neki jezik; - Uostalom, pošto je svaka reč ideja, doći će doba sveopšteg jezika! Treba biti akademik, - mrtviji nego fosil, - pa napraviti rečnik, bilo kog jezika. Slabići koji bi počeli da razmišljaju o prvom slovu abecede brzo bi svršili u ludnici!
To će biti jezik duše za dušu, koji će sažimati sve, mirise, zvuke, boje, kojim će misao kačiti i povlačiti misao. Pesnik će određivati količinu nez- nanog koje se u njegovo vreme budi u sveopštoj duši: on će pružati više od for- mule svoje misli, od tumačenja svog puta k Napretku! Kad ogromnost postane norma prihvaćena od svih, on će zaista biti umnožitelj napretka!
Kao što vidite, ta će budućnost biti materijalistička. – Ta poezija, uvek puna Ritma i Harmonije biće stvorena da ostane. - U suštini to će opet biti pomalo grčka poezija.
Kao što su pesnici građani. tako će i večna umetnost imati svoj delokrug. Poezija više neće ritmovati akciju: ona će prednjačiti.
Ti pesnici će postojati! Kad beskrajno ropstvo žene bude skrhano, kad ona bude živela za sebe i sobom, kad joj muškarac, - dosad tako gnusan, - pusti na volju, ona će takođe biti pesnik! Žena će pronalaziti neznano! Da li će se svet njenih predstava razlikovati od naših? - Ona će pronalaziti čudne, neizmerne, odbojne, divne stvari; mi ćemo ih primiti, mi ćemo ih shvatiti.
A dotle, tražimo od pesnika novo, - nove ideje i forme. Svi koji su ovladali veštinom uskoro će poverovati da su udovoljili ovom zahtevu. - Ali nije reč o tome!
Prvi romantičari bili su vidoviti ne uviđajući to previše: obrađivanje njihovih duša počelo je slučajno: napuštene, ali naložene lokomotive, koje se neko vreme drže šina. - Lamartin je ponekad vidovit, ali sputan starom formom. - Igo, previše tvrdoglav, ima dosta viđenog u svojim poslednjim knjigama. Jadnici su prava poema. Pri ruci su mi Kazne: Stella je otprilike merilo onoga što Igo vidi. Suviše ima Belmontea, Lamnea, Jehova i stubova, starih crknutih strahota.
Mise je sto puta zaslužio da ga se gnušamo mi bolne generacije obuzete vizijama, - pogođene njegovom anđeoskom lenošću! O! bljutave priče i poslovice! o noći! O Rolo, o Namuno, o Peharu! Sve je francusko, što će reći u najvećoj meri mrsko; francusko, ne parisko! Eto još jednog dela tog mrskog duha koji je nadahnuo Rablea, Voltera, Žana Lafontena! s komentarima g. Tena! Prolećnog li duha Miseovog! Ljupke li njegove ljubavi! Eto slikarstva na gleđi, čvrste poezije! Francuska poezija će još dugo biti predmet uživanja, ali u Francuskoj. Svaki bakalski kalfa je u stanju da raspali jednu tiradu kao iz Role, svaki bogoslov nosi pet stotina takvih rima u skrovitosti svoje beležnice. U petnaestoj godini ta ponesena ostrašćenost budi pohotu mladića, u šesnaestoj oni se već zadovoljavaju da o njoj recituju iz srca; u osamnaestoj, u sedamnaestoj čak, svaki gimnazijalac koji za to ima mogućnosti - pravi svog Rolu, piše svog Rolu! Neki možda i umiru od toga. Mise nije bio ni za šta: bilo je vizija iza tkanja zavese: on je zatvorio oči. Kočoperni Francuz, koga su iz krčme dovukli na gimnazijsku katedru, taj lepi mrtvac je mrtav, i odsada prišteđujmo sebi trud da ga budimo svojim gnušanjem!
Kasniji romantičari su veoma vidoviti: T. Gotje, Lek. De Lil, T. de Banvil. Ali pošto nadziranje nevidljivog i slušanje nečujnog nema ničega zajedničkog sa oživljavanjem duha mrtvih stvari, Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog. A ipak, on je živeo u suviše umetničkoj sredini, i njegova forma koju toliko hvale često je kržljava: pronalaženje neznanog zahteva nove forme. Naviknuta na nove forme, među bezazlenima, A. Renoom, - koji je napravio svog Rolu; - L. Grandeom, - koji je napravio svog Rolu; - Galima i Miseima, Ž. Lafnestrom, Koranom, Kl. Poplenom, Sularijem, L. Salom, među učenicima, Markom, Ekarom, Terjeom; među mrtvacima i glupacima, Otranom, Barbjeom, L. Pišaom, Lemoanom, braćom Dešan i Dezesar; među novinarima, L. Kladelom, Roberom, Lizaršom, Ks. de Rikarom; među zanesenjacima, K. Mandesom; među boemima, ženama, talentima, Leonom Dijerksom, Sili-Pridomom, Kopeom, nova škola, zvana parnasovskom, ima dva vidovita čoveka, Albera Meraa i Pola Verlena, jednog istinskog pesnika. - Eto. - Tako ja radim na tome da postanem vidovit. - I završimo jednom pobožnom pesmom.
Čučanja
…………………….
Bićete dostojni prezrenja ako mi ne odgovorite: brzo, jer ću možda za osam dana biti u Parizu.
Do viđenja,
A. REMBO
1. Ovo “programsko” pismo nazvano je Pismom vidovitog. Ima komentatora koji misle da je ono “splet naivnosti”, ali većina ga ipak ne shvata samo kao lični manifest, značajan isključivo za pesnikovu evoluciju, nego i kao čitav “misaoni sistem”. Istina je negde na sredini između ta dva ekstremna shvatanja. Ipak, ne bi trebalo pridavati preveliki značaj činjenici da Rembo nije mogao izbeći izvesnu naivnost koja je, na kraju krajeva, prirodna u njegovim godinama. Kao ni mnogi drugi njegovi tekstovi, ni ovaj dokument, i pored svoje naivne iskrenosti, još nije otkrio sve svoje tajne. U njemu se naziru neki ključevi za razumevanje pesnikovog dela, ali i sam sadržaj ovog pisma može biti shvaćen samo uz pomoć dela kojima je ono poslužilo kao teorijska podloga. Taj svojevrsni dijalog pesničkog programa i njegove realizacije ne može se smatrati okončanim; on stalno an- gažuje, pored komentatora i proučavalaca Remboovog dela i života, i pesnike novih generacija, koji nastavljaju tamo gde se strahoviti radnik srušio. To je najbolji dokaz da “Pismo vidovitog” nije jedna od mrtvorođenih pesničkih proklamacija koje zajedno sa svojim trenutkom nepovratno tonu u zaborav. Ono je sudbonosan putokaz za jednu pesničku evoluciju koja je u mnogome opredelila i samu sud- binu modernog poetskog izraza. To pismo se s pravom može smatrati prvim autentičnim manifestom modeme poezije. Značajno je i to da je napisano u trenutku kad je mladom pesniku izgledalo da će socijalna revolucija u Parizu trijumfovati. Daleko od toga da predstavlja suvoparni traktat, ono je životni dokument, proizvod jednog izuzetnog istorijskog trenutka i ogromne nade koju Rembo izražava definišući funkciju pesnika u društvu.
COMMENTS