Чехов на Сахалину
За Дерека Мехуна
Тако ће платити свој „дуг
медицини“.
Али пре тога он испи
коњак крај океана
Окренут леђима свему
што је дошао да види.
Глава му је лебдела
слободна као тројка.
Из Тјумена, гледао је
уназад с пречаге
Својих тридесет година
и видео миљу дубоко
Кроза се, као да је он
сам бистра вода:
Језеро Бајкал с палубе
пароброда.
Москва, тако далека,
била је као изгубљена младост.
А ко је он, док у
устима осећа
Префињен укус који су
му сметени књижевници
Спремили за пут у
кажњеничку колонију –
Он, рођен, можеш рећи,
ту негде испод тезге?
Најмање то ипак значи: знао
је вредност пића.
Ниједан појац,
савршеног грла крај иконостаса
Не доби светију радост
но он из тог стакла.
Које је сјало и грејало
као дијаманти што греју
На неком младом
живахном деколтеу у салону,
Неприкосновено и
пркосно.
Осећао је како се
стакло хлади на поноћном сунцу.
Када се затетура и
разби флашу о стене,
Зазвонило је јасно као
робијашки ланци
Који га непрекидно
прогоне. Кроз све месеце
Који ће доћи звонили су
као рефрен његове слободе,
Као да тачан тон траже –
не расправу, не тезу –
И као да беже од
бичевања. Он који је мислио да исцеди
Своју ропску крв и
разбуди слободног човека,
Пратио је као сенка
спроводника робијаша широм
Сахалина.
Превео Срба Митровић
COMMENTS