Јуче сам провео читав један сат посматрајући како
се даме купају. Каква слика! Каква
одвратна слика. Некада су се овде купали сви без разлике. Али сада има одвајања,
дирека, мреже као преграда, и један надзорник у ливреји (како је гротескно нека
ужасно језовита ствар!). Јуче дакле, с места где сам се налазио, стојећи с
лорњоном на носу а под жарким сунцем, дуго сам посматрао купачице. Људски род
мора да је потпуно отупавио па да до те мере изгуби сваки појам о отмено-лепом.
Ништа бедније од тих врећа у које жене трпају тела, од тих повезача од воштаног
платна! Како изгледају! Како иду! А тек ноге! Црвене, суве, са жуљевима,
чланковима, искварене обућом, дуге као чункови, широке као пракљаче. А усред
свег тога, дерлад са шкрофулама плаче, дречи. Мало даље, бабе плету чарапе, и
господа са златним наочарима читају новине и с времена на време, између два
ретка, уживају полако у бесконачности, са изгледом одобравања. Због тога,
сваког вечера долази ми воља да побегнем из Европе и одем да живим на Сендвичким
острвима или у Шумама Бразила. Тамо морске обале бар нису оскрнављене тако
ружним и усмрделим људским личностима.
Прекјуче, у шуми код Тока, на једном красном
месту близу неког извора, нашао сам опушке од цигара угашене мрвицама паштета.
Били људи на излету! То сам пре
једанаест година писао у Новембру!
Тада је то било само измишљено, а сад доживљено. Све што човек измишља истинито
је, буди уверена у то. Поезија је нешто исто тако тачно као и геометрија.
Индукција вреди колико и дедукција, а затим, кад се дође до извесне тачке, не
вара се више ни у чему што се тиче душе. Моја сирота Бовари несумњиво пати и
плаче у двадесет села у Француској одједном, у истом овом часу.
...
Како само та природа слабо брине за нас, и како
равнодушно изгледа дрвеће, трава, таласи! Звоно пароброда за Хавр звони тако
помамно да морам да прекинем. Какву ђаволску буку диже индустрија у свету!
Какву галаму прави машина! Кад је реч о индустрији, да ли си помишљала понекад
на сав тај број глупих заната који из ње ничу, и на огромну гомилу глупости
која на крају крајева мора од ње да произиђе? Ту би могла да се направи нека
страшна статистика! Шта се може очекивати од становништва као што је
манчестерско, које проводи живот правећи чиоде? А довршавање једне чиоде
захтева пет или шест разних стручности! Како се врши потподела рада, ствара се
поред машина безброј људи-машина. Каква је само улога кондуктера на некој
железници и једног слагача у некој штампарији! Да човечанство испада све
глупље. Леконт има право; он нам је то изложио на начин који никада нећу
заборавити. Сањалице Средњег века
били су потпуно други људи од активних
новог доба.
Превео са француског Милан Предић
COMMENTS