Solilokvij jednog solipsiste
Ja?
Hodam sam;
Ponoćna ulica
Pod mojim se nogama ispreda;
Kad sklopim oči
Utrnu sve te izmišljene kuće;
Moj hir je
Što ponad zabata mesečev nebeski luk
Visoko visi.
Ja
Zbijam kuće
I smanjujem drveće
Odmičući se; na uzici mog pogleda
Klate se ljudi-marionete
Što se, nesvesni da nestaju,
Smeju, ljube, napijaju,
Ne sluteći da ako ja trepnem
Oni umiru.
Ja
Kad sam dobre volje,
Dam travi njeno zelenilo
Nebo obojim plavim, a suncu podarim
Zlato;
Kad sam najhladnijeg raspoloženja, imam čak
Apsolutnu moć
Da bojkotujem boju i cvetu svakom zabranim
Da postoji
Ja
Znam da se ti pojavljuješ
Kraj mene živa,
Poričući da si iskočila iz moje glave,
Tvrdeći da osećaš
Ljubav dovoljno jaku da dokaže stvarnost puti,
Mada je sasvim jasno
Sva tvoj lepota, sav tvoj duh, dar su od mene,
Draga moja.
Ogledalo
Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Što god vidim odmah progutam.
Onakvo kakvo je, nezamućeno ljubavlju ili
nedopadanjem.
Nisam okrutno, samo istinoljubivo –
Oko malenog boga, četvorougaono.
Vreme provodim uglavnom meditirajući o suprotnom
zidu.
Ružičast je, s flekama. Tako ga dugo gledam
Da pomišljam da je delić mog srca. Ali on treperi.
Stalno nas razdvajaju lica i pomrčina.
Sad sam jezero. Jedna žena se svija nada mnom
Tražeći moje potvrde za ono što stvarno jeste.
Zatim se okreće onim lažovima, svećama i luni.
Vidim joj leđa i verno ih odslikavam
Nagrađuje me suzama i pokretima ruku.
Važno sam joj, Dolazi i odlazi.
Njeno to lice svakog jutra smenjuje tamu.
U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna
Starica
Iz dana u dan diže prema njoj, kao strašna riba.
23. oktobar 1961.
Silvija Plat
COMMENTS