Knjiga bekstava, Ž. M. G. le Klezio

Nisam više sin grčko-rimskog sveta i odričem ga se. Ne mogu više pripadati njegovoj rasi. Ne znam više ništa o njemu. Juče je, bez sumnje, svet umro spokojno sedeći u svojoj fotelji. Njegove oči ostale su suve poput kamenčića. Prljavi latinski svet, želeo je da od mene napravi roba kako bih žigosan usijanim gvožđem ubijao, kako bih silovao u njegovo ime. Ali ja sam vrlo nezahvalan sin koji ne oseća nikakvo poštovanje prema svojem mrtvom ocu. Tvoji ratovi su bili uzaludni, a zakoni lažni, nemam više iluzija što se toga tiče. Ja sam loš sin koji se smeje i piša po grobu svog mrtvog oca. Doviđenja, zbogom, nemam više oca, ne pripadam više svetu.

Civilizacija lišena tajni ostala je bez iznenađenja koja bi ponudila. Tu je još jedna stvar koju moram da naučim – to je kako da zaboravim. Ogromni nemi predeli, prerije, jezera, puste visoravni, komarcima preplavljene lagune! Dođite mi u pomoć! Vaše tišine su dobrodošle, zato što oni ubijaju ljude. Ja sam nigde. Za sobom sam ostavio svoj svet, a da još uvek nisam našao drugi. To je tragična avantura. Otputovao sam ali još uvek nisam stigao. Sve su teorije bile lažne. Sve visokoparne reči kojima su mi punili glavu pokazale su se besmislenim. Lako je to razumeti – bile su to neme reči, bezvučni papagaji. Sumnjati znači verovati: zaobišao sam sumnju. Otupeo sam.

Prevela Jelena Arsenijević Mitrić