Едуардо Галеано, Исповест бомби
Сједињене Америчке Државе и њени
НАТО савезници испразнили су море ракета на Југославију, тачније на оно што је
остало од некадашње Југославије. Према званичним изворима, напади су изведени у
циљу одбране косовских Албанаца, жртава „етничког чишћења” које су извршиле
Милошевићеве српске снаге. Према речима председника Клинтона, западне
демократије не могу стајати по страни допуштајући овакву „нeприхватљиву људску
катастрофу”.
Најгоре „етничко чишење” и више него „неприхватљива људска
катастрофа” у америчкој историји, у двадесeтом веку, десила се не тако давно,
тачније осамдесетих година у Гватемали. Аутохтони народи Гватемале главне су
жртве овог масакра који је за последицу имао стотину пута више мртвих него на
Косову, и дупло више расељених особа. У недавној посети Централној Америци,
председник Клинтон је тражио опрост због подршке коју је његова земља дала
војницима, истребљивачима Индијанаца, обучаваним, наоружаваним и саветованим од
стране Сједињених Држава. Зашто Клинтон није посаветовао Милошевића да такође
примени ову успешну доктрину прања руку? Бомбардовање би могло бити заустављено
у замену за формално обећање да ће у 2012. или 2013. години, на пример,
југословенски председник затражити опрост од мртвих са Косова и проблем је
решен, крај приче, грех окајан, а убијање ће се неометано наставити.
Председник
Сједињених Држава умешан је у сексуални скандал, а Роберт де Ниро и Дастин
Хофман измислили су рат у циљу одвраћања пажње уважене јавности. У филму под
називом Ратом против истине[1]
измишљени рат покренут је како би се сачували албански сељаци. Сада, такође у
покушају да се Албанци заштите, филм се наставља другим средствима. Наравно,
холивудска гротеска и даље траје: авиони полећу, сценарио по узору на филмску
индустрију, из ноћи у ноћ експлозије попут ватромета осветљавају небо над
Југославијом. Као и у случају бомбардовања Ирака, овај спектактл не пружа слике
мртвих непријатеља, као што мртвих нема ни на нашој страни. Све док бомбе
падају одозго, овај стварни рат ће се одвијати под маском виртуалне реалности.
Да су уместо тога употребљене копнене трупе и да су агресорске државе почеле да
добијају своје хероје натраг у мртвачким сандуцима, била би то друга прича?
У
међувремену, НАТО наставља да уз фанфаре слави пола века постојања. И то што би
се рекло „за све паре”. Најскупља рођенданска журка у историји, не рачунајући
животе и поседе уништене у Југославији стога што у крајњој линији не постоји
непријатељ који не заслужује пропаст, притом свака ноћ бомбардовања кошта 330
милиона долара. Према писању „Франкфуртер Алгемајне Цајтунга” (30. Март 1999.),
прве ноћи овог рата само су САД потрошиле онолико новца колико је Клинтон
обећао земљама Централне Америке након што су опустошене у урагану „Мич”. И
то није све. Има и оних који се питају каква је улога НАТО-а у свему томе
будући да комунизам више не прети Источној Европи. Главни менаџер компаније
Хавијер Солана одбацује ове подмукле инсинуације. Двадесет година раније Солана
је узвикнуо „Не!” НАТО-у. Пре десет година, када су Сједињене Државе објавиле
рат Ираку, говорећи у име Владе Шпаније, Солана је изрекао флоскулу: „Питали су
нас за мишљење, али накнадно”. Данас објашњава како НАТО „брани мир” у износу
од милион долара по ракети.
Велике силе су оне које практикују и наводе друге
на злочин. Нико не крши закон тако често као оне. Оваква бомбардовања извргавају руглу међународно право, али такође и повељу НАТО-а. Против свирепог
диктатора, какав је Милошевић, све је дозвољено, чак и незамисливо. Против
Милошевића? На нашој телевизији, барем, Хитлер Балкана изгледа здраво и у пуној
форми. Народ је тај који страда. Рат против Ирака, такође je изведен уз кршење
свих међународних конвенција, оправдаван неопходношћу збацивања режима Садама
Хусеина. Године пролазе, бомбардовање за бомбардовањем, а такозвани Хитлер
Блиског Истока остаје жив и здрав. Међутим, колико је Ирачана изгубило живот?
Судећи према званичном извештају статистичког бироа Сједињених Америчких Држава
(Јануар, 1992) 145 хиљада Ирачана и 124 америчких држављана убијено је у рату
из 1991. године. Колико њих наставља да пати услед последица блокаде која је
успостављена тобоже да збаци диктатора? Колико њих гладује због међународних
економских санкција. Према последњим извештајима Црвеног крста, само у овој
декади број ирачких беба рођених с тежином испод просечне повећао се
шестоструко.
И ако је заиста тачно да је срце НАТО-а сломљено услед „етничког
чишћења”, да ли изговор чувања угрожене мањине подразумева истребљење свих
осталих? Било би заиста дирљиво да је НАТО реаговао на неправду. Али зашто у
том случају нису бомбардовали Турску? Зар Турска није извела систематско етничко
чишћење Курда? Зашто Југославија заслужује казну, а Турска аплаузе? Можда зато
што је Турска део фамилије, чланица НАТО-а. Мада пре ће бити стога што је
Турска један од највећих потрошача западне ратне индустрије.
Овај рат, као и
сваки други, служи као огромни излог за промоцију и продају оружја. Једно од
најуспешнијих јесте невидљиви бомбардер Ф-117 који је започео каријеру
убијањем по Панами крајем 1989. године. Међутим, свакоме се може десити пад;
није свака маркетиншка кампања успела. Наводно невидљиви одједном постаје
видљив и бива оборен. Несрећа је америчке пореске обвезнике коштала 45 милиона
долара, не рачунајући муницију коју је носио.
Овај, као и сваки рат, служи да
оправда војне трошкове. Великим Западним силама, наоружаним до зуба, потребни
су клијенти. Исто тако су им неопходни и непријатељи. Не тако давно, на почетку
ове године, када се други рат против Ирака ближио крају, генерали Пентагона су
упозоравали: „Наше залихе ракета се смањују”. Председник Клинтон је одмах
објавио повећање већ позамашног војног буџета за 12 билиона долара, што је 15%
федералног буџета који се ко зна зашто зове – буџет за одбрану. Клинтон је био
на челу земље са милион и по војника спремних да умру не знајући ни сами за
шта.
НАТО је рођен као десна рука Сједињених Држава у Европи. Иако Русија више
никог не угрожава, НАТО наставља да расте а са њим и хегемонија Вашингтона као и
тржиште војне индустрије САД. Како би прошле тест доброг владања, Пољска,
Мађарска и Чешка, морале су да постану чланице НАТО-а и купе најновије
нуклеарно наоружање од Америке. Јучерашњи лоши момци постају данашњи узори
пристојног понашања обнављањем својих арсенала и постизањем нивоа „интероперативности”
коју НАТО захтева. Како би aмерички Kонгрес одобрио ова нова чланства, Локид
корпорација и друге индустрије смрти потплатиле су законодавце легалним
поклонима.
Недавно је избио скандал у Великој Британији. Откривено је да су
многи престижни универзитети, побожне добротворне организације и највеће
болнице инвестирале средства из пензионих фондова својих запослених у
индустрију оружја. Задужени за образовање, хуманитарни рад и јавно здравље
изјављују како су уложили новац у индустрије које највише зарађују, тачније оне
које производе оружје.
Потпарол Универзитета у Глазгову рекао је јасно и
гласно: „Ми се не бавимо моралним финесама. Желимо да наша улагања буду
профитабилна, а не да буду етичка.”
Да су бомбе које су падале на Југославију
могле да говоре тако добро као што су експлодирале и убијале, да ли би
исповедиле истину? „Моје драге бомбе, јесте ли ви смртоносна оруђа Добра?”
„Молимо Вас, господине, мало више поштовања, ми смо добар посао!”
10. април, 1999.
Превела
са енглеског Јеленa Арсенијевић Митрић
Извор: Липар / Година XVII / Број 59
https://drive.google.com/file/d/0Bx6PfhyqzA4PNU10Y0VLbUZzVFU/view
[1] Реч је о филму Wab
the Dog (у Србији је познат под називом Ратом
против истине, 1997) базираном на књизи Ларија Бајнхарта Амерички јунак, у режији Бeрија
Левинсона. Филм се бави заташкавањем сексуалног скандала једног од кандидата за
председника Америке који се десио уочи самих избора, а емитовање филма, да
иронија буде већа, поклопило се са сексуалним скандалом у који је умешан
тадашњи председник Америке Бил Клинтон. Како би се скренула пажња јавности
формиран је тим, на челу са холивудским продуцентом (Дастин Хофман) и
стручњаком за односе с јавношћу (Роберт де Ниро), који има за циљ да увери
амерички народ како се спрема рат са Албанијом чији терористи наводно прете
земљи. У ту сврху снима се филм који виртуалну реалност представља као
стварност. (Прим. прев.)
2. Фотографија:
Насловна страна часописа „Тајм“, 11. 09. 1995. Превод наслова је Довести Србе у ред, међутим, не може нам
промаћи очигледна алузија ‒ избацивањем слова „е“ и додавањем слова „л“ од
енглеске речи heel добија
се hell (енг.
пакао).
Фотографија је доступна на: http://content.time.com/time/covers/0,16641,19950911,00.html, приступљено 14.03. 2016.
COMMENTS