Šarl Bodler, Alber Kami, Stranac

Šarl Bodler, Stranac

‒ Koga najviše voliš, zagonetni stranče, reci?

Oca, majku, sestru ili brata?

‒ Nemam ni oca, ni majku, ni sestre, ni brata. 

‒ Možda svoje prijatelje?

‒ Upotrebili ste reč čije mi je značenje ostalo

do dana današnjeg nepoznato.

‒ Svoju otadžbinu?

‒ Ne znam pod kojim se podnebljem nalazi.

‒ Lepotu?

‒ Rado bih je voleo kad bi bila božanska i besmrtna.

‒ Zlato?

‒ Mrzim ga kao što vi mrzite Boga.

‒ Pa šta onda voliš, čudnovati stranče?

‒ Volim oblake… oblake što prolaze... tamo...tamo... one čudesne oblake!

                                                                                                                                     Preveo Danilo Kiš

*

Alber Kami, Stranac

Najteže od svega bilo mi je u prvo vreme moga zatvora to što sam mislio kao slobodan čovek. Zaželeo bih, na primer, da se nađem na obali i da siđem ka moru. Kada bih zamislio kako mi prvi talasi šume ispod nogu i telo ulazi u vodu i u tome ponovo našao slobodu, osetio bih koliko su mi zidovi tamnice tesni. Ovo je trajalo nekoliko meseci. Posle ovoga mislio sam kao zatvorenik. Čekao sam svakodnevnu šetnju na koju sam odlazio u dvorište, ili posetu advokata. Ostalo vreme raspoređivao sam vrlo dobro. U to vreme često sam razmišljao da bih se, kad bi me primorali da živim u stablu nekog suvog drveta i da se ničim ne bavim osim da gledam nebo iznad sebe, malo-pomalo i na to navikao. Čekao bih da ptice polete ili oblaci da se sretnu kao što sam ovde čekao čudne kravate svog advokata ili kao što sam u onom drugom svetu strpljivo očekivao subotu da obgrlim Marijino telo. Ali kada bih dobro razmislio, ja se nisam nalazio u suvom stablu. Bilo je nesrećnijih od mene. Tako je i moja majka mislila i često je ponavljala da se čovek, na kraju krajeva, na sve privikne.

                                                                                                                               Prevela Mirjana Lalić