L J U B A V
Vrtoglavica
tehnološkog moderniteta izaziva sve jače osećanje ništavila. To svakako
primećujemo u direktnom osećajnom iskustvu, ne samo na planu misli. Frederik
Džejmson je još 1984. pisao o „iščezavanju afektivnog“ iz ambijenta
postmodernog društva, o emocionalnom sužavanju ili povlačenju. Opšte
istanjivanje i zaravnjivanje zahvata ceo teren ljudskosti.
Naše afektivno
stanje čini samo tkivo i građu naših života. Nema ničeg što bismo mogli
doživeti neposrednije od naših osećanja. To je nešto konstitutivno, ono što nam
daje „osećaj“ sveta, što nas istinski povezuje sa stvarnošću. Osećanja su
kulturne činjenice, u mnogo većoj meri nego ideje.
U tom duhu
Lisjen Fevr je predlagao rad na istoriji senzibiliteta (1938, 1941), a Ana Vinsent-Bifo
napisala Istoriju suza (1986). Zar naše strasti ne čine samo jezgro
našeg postojanja?
Svaka kultura je
razvijala posebnu emocionalnu klimu; svaka politička borba je u isti mah i
afektivna. To, naravno, važi i za borbu protiv stampeda civilizacije. Stvari
prvo osećamo, pre nego što ih shvatimo ili u njih poverujemo; tako doživljavamo
i hegemoniju i njena zlodela. Čak je i Adam Smit, u svojoj prvoj knjizi, Teorija
moralnog osećanja (The Theory of Moral Sentiment, 1759), u osećanjima video
nit od koje se ispreda celokupno društveno tkivo. Sve to zaista nisu neka
izuzetna otkrića; ipak, suviše često se ponašamo kao da oblast afektivnog nema
nikakav stvarni značaj.
Ono što nazivamo
razumom i razmišljanjem samo su nešto prefinjeniji izrazi naših strasti. Antonio
Damasio tvrdi da „svest počinje kao osećanje; veoma posebno osećanje, svakako,
ali opet pravo osećanje“. (1999, str. 312) Njegova knjiga napada razdvajanje na
duh i telo, koje je od suštinskog značaja za život u masovnom društvu.
Izloženi smo
tolikim debilizujućim razdvajanjima: ljudi od prirode, rada od igre, da navedem
samo neka. Sve više se udaljavamo od fizičkih senzacija, od direktnog iskustva.
Osećanja su utelovljena; ali, šta se dešava s kontekstom utelovljenja?
Izolacija je sve veća, a društvene spone sve slabije. Prijatelji se zamenjuju
za one „mrežne“, dok procenat jednočlanih domaćinstava u svim razvijenim
zemljama stalno raste. Gde je uopšte dom? Prema Bodrijaru, subjekt iščezava, a
društvo više ne postoji.
Sve to dobro
osećamo, uprkos tome što dominantna kultura, lišena svake dubine, nastoji da
naše emocionalno jezgro svede na površinu i tako ga izobliči po sopstvenoj
slici, kao što upozorava Džejmson. To jezgro je sama naša utelovljenost, možda
najjače uporište otpora. Kada ono ne bi postojalo, gorke li ironije, ne bismo
se osećali toliko bolesno. Ne bismo bili tako živo svesni prepuklog srca ove
moderne praznine. Ne bismo toliko strepeli i patili.
Zbornik Afektivni
preokret (2007) već u naslovu održava aktuelnu svest o središnjem kulturnom
značaju emocija. Ipak, uvod komuniste Majkla Harta (koautora Imperije),
služi više kao primer dominantne paradigme nego kao korisna korekcija. Njegova
levičarska posvećenost industrijskom Progresu ključni je aspekt masakra koji se
sprovodi nad unutrašnjom prirodom. To može biti samo problem, nikako rešenje.
Naša tela nose u
sebi neprekidnu istoriju ljubavi i patnje; ona su neposredni svedoci svega što
nas pokreće. Ljubav, kako je govorio Kjerkegor, daje sav značaj životu koji
poznajemo. Volimo i brinemo pre nego što naučimo da bilo šta izrazimo rečima. Kao
što kaže Martin Amis, „Ljubav se dokazala kao naš jedini trajni aspekt, dok se
svet okreće naglavačke, a ekran zamračuje“. (The Times, 06. 11. 2006)
Ali, neuspeh
ljubavi, u savremenom društvu, toliko je očigledan i bolan; o tome, na primer,
govore i romani Mišela Ulebeka. Anarhistički pisac, Tom Robins, insistira:
„Postoji samo jedno ozbiljno pitanje; ono glasi: Ko zna kako naterati ljubav da
ostane?“ Možemo se slobodno složiti s rečima iz starozavetnog Propovednika,
da je „pravi prijatelj melem života“. (6:16) Ali, gde su prijatelji? Opadanje
prijateljskih veza u SAD poslednjih decenija dobro je dokumentovano (na primer,
McPherson, Smith Lovin i Brashers, Društvena izolacija u Americi, American
Sociological Review, jun 2006).
Upravo tu
radikalna teorija doživljavala neuspeh ili se čak i ne oglašava. Zašto je u
središtu pažnje „žudnja“ (ili „zavođenje“, kako to u još otuđenijem obliku
izražava Bodrijar), a ne ljubav? Bel huks kaže: „Kada sa svojim vršnjacima
pričam o ljubavi, svi kao da se odseku od straha“. (Sve o ljubavi, str.
xix) Ipak, potreba za ljubavlju i dalje opstaje u ovoj duhovnoj pustinji, u ovoj
kulturi sve zatvorenijoj za ljubav.
Suprotnost
ljubavi, naravno, nije mržnja, nego ravnodušnost, taj zaštitni znak
postmodernog cinizma i pomodarstva. Sve do sada, svi su se klanjali životu
podređenom proizvodnji i isušujućim vetrovima tehnokulture. Ali, treba ponovo
zaroniti do najvećih dubina naših odnosa, uprkos vladajućem plićaku, u kojem je
sve deluje tako nestalno i na raspolaganju. Ono do čega treba doći je ljubav neostvarenog
potencijala našeg afektivnog, aktuelnog bića, kako u sebi, tako i u drugima.
Naravno, na tom
putu čekaju nas mnogi ćorsokaci i klopke. Na primer, seksističke predrasude
koje tako često romantičnu ljubav sateruju u granice patrijahalne, muški
definisane kulture. Ili suviše izražena sklonost religiozne ljubavi da osporava
svet, njena težnja da se odrekne autentične individualnosti u korist pogubnog
poistovećivanja, koje pre negira nego što prihvata drugost.
Ako je osećanje
oblik ponašanja, ljubav je svakako oblik delovanja i temeljni mentalni proces.
Ona je od ključnog značaja za naš emocionalni razvoj; od nje dobijamo snagu potrebnu
za širu komunikaciju sa svetom. Ljubav oslobađa i daje smisao; ona naglašava velikodušnost
i darivanje; poklon kao suprotnost neumoljivoj sadašnjici, kao znak pravog
života.
Lis Irigaraj odlično
primećuje: „Poklon nema cilj. Nema zašto. Nema nameru. Dar je dat. Pre
bilo kakve podele na darodavca i darivanog. Pre pojave odvojenih identiteta
davaoca i primaoca. Čak i pre samog poklona.“ (Elementarne strasti,
1982)
Govoriti o onome
što može biti dato može biti i podsetnik na ono što nam je oduzeto. Tokom
1950-ih, Lorens van der Post je bio u kontaktu s ljudima koji su sav svoj posed
nosili u jednoj ruci. Pisao je o „predivnom smehu Bušmana, koji dolazi pravo iz
stomaka, kakav nikada nećete čuti među civilizovanim ljudima“. (Izgubljeni
svet Kalaharija, str. 244) Kakav podvig, izbrisati tu jednostavnu, a opet
tako duboku radost življenja. Frojdov psihoanalitički cilj bio je da neurotičnu
bedu promeni u „normalno“ nezadovoljstvo: Lakanov da analitičare nauči kako da
budu ojađeni kao i svi ostali.
Zapanjuje koliko
se malo pojmovi kao što su patnja, strepnja i tuga spominju u psihološkoj
literaturi (videti, Ronald Miler, Suočavanje s ljudskom patnjom, 2004). To
se smatra nebitnim s teoretskog stanovišta, za niz pukih simptoma, koji se mogu
klasifikovati i pomoću „manje emocionalnih“ deskripcija. Simon Veil je išla u
fabrike da bi bolje shvatila patnju. Fabrike su i dalje tu, ali patnja je
danas, u ovom izmeštenom, sintetičkom društvu, svakako postala opštija. Ilejn
Skeri je u mučenju videla „minijaturni izraz sveta ili civilizacije“. (Telo
u mukama, 1985, str. 38) Posttraumatski stres, koji je prvobitno bio
opisivan kao posledica iskustva borbe, sada se široko primenjuje kao dijagnoza;
samo još jedan komentar o stanju društva koje nas svakodnevno izlaže sve jačim
udarcima, zapravo mučenju. Čelis Glendining ispravno primećuje: lična trauma
često održava traumu same civilizacije. (1994)
Tvrdnja da su
metalne i emocionalne bolesti glavni zdravstveni problem nacije, postale su
opšte mesto. Kao što primećuje Melinda Dejvis, „Strepnja je u isto vreme crna
kuga i običan nazeb naših dana“. (Nova kultura želje, 2002, str. 66) Bilo
bi korisno i kada bi se političko izražavalo u terminima zdravlja; na primer,
da li je društveni život zdrav ili nezdrav? Zar to, na kraju krajeva, nije
jedino bitno?
Ukupna slika je,
naravno, dobro poznata. Strepnja i stres podrivaju naš imuni sistem; skoro 50%
osoba koje pate od strepnje, pate i od težeg oblika depresije. Silovito širenje
strepnje podudara se s porastom slučajeva depresije u svim industrijalizovanim
zemljama (videti Pettit and Joiner, Hronična depresija, 2006). Zanimljivo
je da Robert Solomon u depresiji vidi „način da se izmigoljimo stisku uvreženih
vrednosti našeg sveta“. (Strasti, 1993, str, 62–63) U sličnom duhu,
pesnik V. S. Mervin je pisao: „Opet, ta ista tuga je odličan vodič kroz ovaj
svet. Možda čak i najpouzdaniji vodič. Sve dok su nam vodiči potrebni.“ (Disati
na svoj način, 2001, str. 192)
Početkom maja
2008, objavljeno je nekoliko izveštaja koji govore o visokom stepenu hronične
psihičke patnje: pogođeno je skoro 30% populacije SAD. Tu samo treba dodati i
sve ostalo: od sve brojnijih slučajeva nasumične, mahnite pucnjave, do
gojaznosti koja izaziva dijabetis i srčane smetnje čak i kod dece; lekove za
modifikaciju ponašanja, kojima se deca kljukaju još od najranije dobi; naglo širenje
astme, autizma i alergija; roditelje koji ubijaju svoju decu; milione navučene
na vijagru; desetine miliona ovisnih o farmaceutskim preparatima za spavanje,
itd. Opšte stanje je izrazito patološko i zastrašujuće.
Zato ne treba da
nas čudi to što se priručnici za samopomoć prodaju na tone, kao ni grozničava preokupacija
psihološkom stabilnošću i beskrajna revija prikaza emocionalne patnje na televiziji
i Internetu. Pogledajte samo nazive, prilično tupave, četiri najprodavanija
časopisa: Life, People, Us i Self. Stalno sužavanje
perspektive, u ionako individualističkom društvu, više je nego očigledno.
U knjizi Narcistička
kultura (1979), Kristofer Leš j govorio o „osećanju unutrašnje
ispraznosti i neizmernog, potisnutog gneva“ u Americi. U svojoj knjizi iz 2008,
Kratka istorija strepnje, Patriša Pirson je zaključila da smo danas
dospeli u „stanje mnogo hladnije od narcisizma“.
Uvek
prilagodljivi postmodernistički senzibilitet objavljuje kraj samog jezgra bića,
u korist mnoštva stalno promenljivih uloga koje možemo igrati. Kako društvene
veze sve više blede, da li je od tog jezgra uopšte nešto ostalo? Tako rastreseni,
u okruženju u kojem se ljudski dodir, baš kao i onaj s prirodom, tako
sistematski proteruje, plašimo da ostanemo sami sa sobom. Taj razređeni i
poremećeni način života potiskuje sećanje na patnju i žudnju za nežnošću.
Šta je Progres
ili Modernitet? „To je talog od opasnih i potencijalno smrtonosnih hemikalija u
vašem masnom tkivu. To je kada po lepom danu sedite u kući i uključujete televizor
ili kompjuter. To je šoping kao terapija za depresiju. To je osećaj da nešto
nedostaje.“ (Kevin Taker, Šta je totalitet?, 2003) Možda će nekome
zvučati neobično da je čak i Dekart, pravi začetnik modernog otuđenja, u
čuđenju video prvu od šest prvobitnih strasti (Strasti duše, 1649). Šta
se dogodilo s našom sposobnošću za istinsku očaranost u društvu lišenom čari?
Što se mene
tiče, još uvek me očarava istrajna pesma zrikavaca, njihovi glasovi koji pucaju
od života, dok se leto na pacifičkom severozapadu polako gasi. Uživam svaki put
kada vidim divlje guske kako visoko u nebu lete ka jugu, čije me gakanje
podseća na meki lavež pasa iz okoline. Nema svesti odvojene od doživljenog
objekta. Šta se dešava kada doživljavamo samo mase, robe, slike?
Kao što kaže
Džejmson, s potiskivanjem afektivnog bledi i sve ostalo što još uvek odiše životom.
Da li zaista možemo živeti tim besmislenim, tehniciziranim, posrednim životom, tako
temeljno ispražnjenim od čuda? Ono što je živo i neposredno ne postoji na
ekranu. Ako svaka kultura stvara posebnu emocionalnu i duhovnu klimu, onda je
ova naša sigurno najsiromašnija i najbeživotnija. I šta se pomalja na horizontu,
ako ne još gora perspektiva?
Znamo u kom pravcu
treba tragati za ozdravljenjem. Frojd je pisao Vilhelmu Flisu: „Sreća je
odloženo ostvarenje praistorijske želje. Zato bogatstvo donosi tako malo zadovoljstva:
novac nije infantilna želja.“ (16. januar 1898) Jednostavnost sadrži sve i u
njoj je sve neposredno prisutno. Alber Kami je dobro izrazio to osećanje: „Odrastao
sam pored mora i siromaštvo mi je delovalo tako raskošno; onda sam ostao bez
mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo.“ (Lirski i kritički
eseji, str. 172)
Džon Zerzan,
decembar 2008.
BIBLIOGRAFIJA
Frederic
Jameson, Postmodernism or, The Cultural Logic of Late Capitalism, Duke
University Press, 1991; The title essay originally appeared in 1984 in New
Left Review, no. 146 (July-August): 59-92.; Fredric Jameson, Postmodernizam
ili kulturna logika
kasnog kapitalizma, iz Moderna i post-moderna
(temat), Zagreb, Kulturni radnik br. 3, 1985: 34-91; Jameson, F. (1988) Postmodernizam
ili kulturna logika kasnog kapitalizma, u: Linhardt J. (ed.) Postmoderna:
nova epoha ili zabluda, Zagreb: Naprijed, prevod Srđan Dvornik.
Lucien
Paul Victor Febvre (1878-1956), A New Kind of History: From the Writings of
Lucien Febvre (Routledge and Kegan Paul, 1973)
Anne Vincent-Buffault, Histoire
des larmes , XVIIIe-XIXe siècles, (Rivages, 1986); The
History of Tears: Sensibility and Sentimentality in France (Vhps
Distribution; Macmillan; St. Martin's Press, 1991)
António Rosa Damásio,
The Feeling of What Happens: Body and Emotion in the Making of
Consciousness, Heinemann: London, 1999; Harvest Books, 2000; Descartes'
Error: Emotion, Reason, and the Human Brain, Putnam Publishing, 1994.
The Affective Turn: Theorizing The Social, edited by Patricia Ticineto
Clough, with Jean Halley; foreword by Michael Hardt, Durham: Duke University
Press, 2007.
Tom Robbins, Still Life with Woodpecker (Bantam Books,1980); “There is only one serious question. And that
question is: 'Who knows how to make love stay?'”
Social isolation in America: Changes in Core Discussion Networks over
Two Decades,
Miller McPherson, Lynn Smith-Lovin, and Matthew E. Brashears, American Sociological Review, Volume 71, Number 3, June 2006.
Miller McPherson, Lynn Smith-Lovin, and Matthew E. Brashears, American Sociological Review, Volume 71, Number 3, June 2006.
Jean
Baudrillard, Seduction, 1979; Palgrave Macmillan, 1990.
bell
hooks (Gloria Jean Watkins), All About Love, Harper Paperbacks, 2001.
Luce
Irigaray, Passions élémentaires, 1982; Elemental
Passions, Eng. trans. 1992.
Laurens
van der Post, Lost World of Kalahari, 1958
Elaine
Scarry, The Body in Pain: The Making and Unmaking of the World, Oxford
University Press, 1985.
Chellis Glendinning, My Name Is Chellis and I'm in
Recovery from Western Civilization, Shambhala Publications, Inc., 1994.
Melinda
Davis, The New Culture of Desire: The Pleasure Imperative Transforming Your
Business and Your Life, Free Press, 2002; ili The New Culture of Desire:
5 Radical New Strategies
That Will Change Your Business and Your Life, Simon & Schuster Adult
Publishing Group, 2002.
Pettit, J.W., & Joiner,
T.E., Jr., Chronic Depression: Interpersonal sources, therapeutic
solutions, American Psychological
Association, 2006.
Robert C. Solomon, The Passions: Emotions and the
Meaning of Life, Hackett Publishing Company, 1993.
W.
S. Merwin, in Breathing On Your Own, edited by Richard Kehl, Laughing
Elephant, 2001.
Christopher Lash, The Culture of Narcissism:
American Life in an Age of Diminishing Expectations, New York: Norton, 1979; Narcistička
kultura, Naprijed, Zagreb, 1998; prevod: Pusić, Vesna.
Patricia
Pearson, A Brief History of Anxiety... Yours and Mine, str. 127;
Bloomsbury, 2008.
Kevin
Tucker, What Is Totality?, Species Traitor #1, 2003.
Albert
Camus, Lyrical and Critical Essays, str. 172, Vintage Books, 1970.
John
Zerzan, What Love's Got to Do With It, 2008.
http://anarhija-blok45.net1zen.com/
COMMENTS