POETIKA POTLAČENOG
U početku, pozorište beše pesma u ditirambu:
slobodni narod pevao je u slobodnom podneblju. Karneval. Praznik.
A
onda su vladajuće klase zagospodarile njime i postavile svoje ograde. Najpre
podeliše narod razdvajajući glumce od gledalaca, ljude koji igraju od onih koji
gledaju. Gotovo je sa praznikom! A onda, među glumcima oni izdvojiše glavnog
junaka mase: tada poče prinudno indoktriniranje.
Potlačeni
se narod oslobađa. On ponovo ovladava pozorištem. Treba srušiti ograde.
Gledalac najpre počinje da igra: nevidljivo pozorište, pozorište forum,
pozorište slika, itd.
...
Zaključak:
gledalac, kakva opscena reč
Da, svakako je to zaključak: „gledalac“ je
opscena reč. Gledalac je manje nego čovek. Treba ga humanizovati i vratiti mu
sposobnost da u potpunosti dela. On mora da bude subjekat, akter, jednak po
uslovima ostalima koji, kad na njih dođe red isto tako postaju gledaoci. Svi
ovi eksperimenti narodnog pozorišta imaju samo jedan i isti cilj: osloboditi
gledaoce na koje je pozorište utisnulo dovršene stabilne slike sveta. Ljudi koji
prave pozorište uglavnom pripadaju, direktno ili indirektno, vladajućim
klasama: Tako će i njihove zatvorene vizije biti vizije vladajuće klase. Gledalac
narodnog pozorišta, narod, ne može da bude pasivna žrtva tih slika.
To smo već videli: Aristotelova poetika jeste poetika tlačenja. Svet
je poznat, savršen ili se može usavršiti, a njegove se vrednosti nameću
gledaocima. A oni pasivno prepuštaju likovima da rade i misle umesto njih.
Gledaoci se tako oslobađaju svoje tragične greške, drugim rečima nečega što je
sposobno da preobrazi društvo. Katarza revolucionarnog elana! Dramska radnja zamenjuje stvarnu radnju.
Brehtova poetika je poetika prosvećene avangarde:
u njoj se prikazuje svet koji može da se preobražava, a to preobražavanje
počinje u samom pozorištu. Gledalac ne ustupa svoje sposobnosti da neko misli
umesto njega, čak ako im i ustupi da igraju umesto njega. Iskustvo je
otkrovenje na nivou svesti, ali nije globalno na nivou radnje. Dramska radnja
osvetljava realnu akciju . Predstava priprema za delovanje.
Poetika potlačenog je najpre poetika oslobođenja:
gledalac ne ustupa svoje moći da bi neko radio ili mislio umesto njega. On se oslobađa, dela, i misli
za sebe sama. Pozorište je akcija.
Ovo pozorište možda nije revolucionarno, ali
uverite se, to je proba revolucije.
Prevod: Radmila Nedeljković i Milena Dragićević Šešić
COMMENTS