Poezija, Sen-Džon Pers

Morekazi, odlomak


Zima kad dođe, odjezdi more, noć se na suva penje plavišta, a žrtveni se jedrenjaci ljuljaju pod svodovima svetilišta. Konjanici se na Istoku pojaviše na konjicima boje vučje dlake. Dvokolice nakrcane gorkim travama dižu se sa tla. A brodovlje na suvu pohode male obalske vidre. Stranci što dohode s mora biće oporezovani.

Dragano, videh vam oči oivičene morem, kao što su oči Egipćanke. A čamci uživanja su privučeni pod tremove, kroz prolaze opervažene školjkama i puževima, i po rušnim terasama se širi pozno naselje sitnih peščanih ljiljana. Oluja vezuje crne joj haljine a nebo izvlači svoja sidra. Visoka staništa po rtovima hrastovinom su poduprta. U kuće se opet unose kavezi s pticama patuljastim.

Zima kad dođe, odbegne more, zemlja nam čašice pokaže svoje. Smola i katran se u kotlovima livenim pale. Vreme je došlo, o Gradovi, da se kao grb ureže lađa na Kibeline dveri. A vreme je i da se gvožđe na dvokrakom nakovnju slavi. More je na ljudskom nebu i u seobi krovova. Užari hodaju natraške po lučkim opkopima, a piloti se bez brodovlja nalakćuju na stolove po krčmama, geografi se raspituju za pribrežne puteve. Da li će vam činovnik za strance reći gde je prebivalište Ljubavnika.


Preveo s francuskog Borislav Radović