Pre neku godinu proveo sam nekoliko dana zatvoren u policijskoj marici i tom prilikom ostao živ isključivo zahvaljujući jedinstvenim odlikama plemenske poezije. Uhvatili su me kako bez dozvole državnih vlasti živim u rezervatu u Arnhemskoj zemlji1, na teritoriji koja pripada Kruni, pa je zbog toga trebalo da budem prebačen do najbližeg mesta u kome se nalazi zatvor.
Osim mene, u policijskom vozilu je bio i Džo Geleri. Zatvorili su nas u neku vrstu kaveza, bez nadstrešnice, postavljenog iza vozačke kabine lendrovera. Bio je napravljen od čvrstih čeličnih šipki što je pružalo malo nade da se iz njega može pobeći. Vozili smo se nekim poljskim putem kada se vozilo iznenada pokvarilo, a policajac besno odjurio u nepoznatom pravcu. Posle nekoliko sati postalo nam je jasno da smo ostavljeni stotinama kilometara daleko od bilo čega, u sred nedođije. "Izvući ćemo se", Džo je pokušao da me ohrabri. Bio je septembar, sredina sušnog perioda, kada Sunce u podne zagreje vazduh do tačke usijanja. Rekao mi je da se što manje pomeram, da što više zaklonim telo od sunca, i da dišem na nos.
Kada su predveče jara i zaslepljujuća sunčeva svetlost oslabile, Džo poče da mrmlja stihove neke drevne pesme, trudeći se da otvara usta što je moguće manje. Iznenadilo me je to što poznaje plemensku poeziju. Svog oca iz plemena Rembaranga nije se sećao, a majka ga je odgajila u logoru Delisavil, gde su bili dovedeni Aboridžini iz različitih plemena i oblasti, koji su zbog toga morali da se međusobno sporazumevaju na engleskom.
Njegovo pevanje je bez sumnje prizivalo kišu, jer smo obojica znali da čovek primoran da bude na suncu, bez vode, ne može da preživi ni jedan jedini dan. "Sigurno su te neki stariji saplemenici naučili da pevaš?", onako usput rekoh nešto kasnije tog dana, na šta mi je on odgovorio: "Ne, pesma mi je jednostavno sama došla". Dodao je i to da tu pesmu nikada pre nije pevao, ali je osećao da bi mogla biti negde u njemu. Sledećeg jutra je ponovo zapevao, a ja sam ga pratio tako što sam noktima lupkao po karoseriji lendrovera. Ležali smo nepomični, dok je dan postajao sve topliji; kada smo popodne već osetili da nam snaga ponestaje, začula se grmljavina u daljini. Svež povetarac nas je povratio u život baš u trenutku kada su oblaci krenuli da se podižu; oni nam donesoše pljusak koji se u to doba godine retko može videti. Sledećeg dana su nas izbavili; ali, da kiša nije pala, za nas bi već bilo prekasno.
Najveću zahvalnost za svoje poznavanje aboridžinske poezije dugujem svojoj preminuloj supruzi, Đumali, od koje sam mogao da naučim kako se koristi usmeno predanje. U rezervatu i njegovoj neposrednoj okolini živeli smo od buša2, kao što je u to vreme činila i većina ekonomski nezavisnih plemenskih grupa. Tada je poezija bila vrlo živa; kao i generacijama pre toga, ona je bila tu da čoveka nauči kako da živi sa svojom zemljom i od svoje zemlje.
Voleo sam da posmatram Đumalu dok raspaljuje vatru; nikada nije propuštala da kaže po neki stih svom paru drvenih štapova dok ih je brzo trljala jedan o drugi — dim se često pojavljivao i pre nego što bi do kraja izgovorila stihove pesme. U bušu je rasla jedna posebna vrsta drveta čije je stablo imalo srž od koje je ona pravila svoje štapove za potpalu. Kad god je prolazila pored tog drveta, izgovorila bi nekoliko stihova, kao da pozdravlja prijatelja.
Jednom sam stavio čitav svežanj drva na vatru, pa je razbuktali plamen oprljio lišće na okolnom drveću. Ispričala mi je tada mitsku priču o ženi emu koja je, otišavši da živi sa mužem u njegovom plemenu, bila toliko uplašena nepoznatom zemljom da je raspalila veliku vatru koja je zahvatila okolno rastinje i spalila oba njena krila. Posle nekoliko dana čuo sam je kako sa ostalim ženama u logoru peva pesmu o vatri koja se vidi u daljini, a koja mi je zvučala prilično moderno:
Na leđima dima jaše stranac,
Kameno lice skriveno plamenom,
u šumi svako drvo drži koplje.
Drveće, budno budi!
Siroto, drago drveće,
Kosti će vam se u pepeo pretvoriti.
U aboridžinskoj poeziji drveće, kao i sve ostalo, ima dušu. Neko od njih je ponovo rođeni saplemenik. Đumala je imala običaj da ga noću osluškuje. Uveravala me je da drveće razgovara među sobom, da često peva svojim lišćem, te da ona uvek može da na osnovu njihovih glasova pozna da li je u pitanju muško ili žensko drvo.
Umela je da prepozna i gvozdeno drvo3, ispod koga su belci postavljali zamke za dingoe. Kad god bi se pojavila neka životinja, ovo drvo bi je tiho upozorilo da mu ne prilazi.
Jednog dana smo videli raskrčen deo šume od koje je ostao samo dugački trag spaljenog rastinja na goloj zemlji. Te noći me je probudila: "Upravo sam videla kako drveće beži iz ove zemlje. Sada kada je "gumi drveće"4 naučilo da hoda, belci ga nikada neće uhvatiti." Nekoliko dana kasnije, gledajući u Mlečni put, rekla mi je i ovo: "To što vidiš na nebu je trag pepela koji je ostavilo ono spaljeno rastinje." Podsetio sam je da neke plemenske starešine misle da je to trag od kostiju mrtvih, na šta je ona brzo dodala: "Naravno da jeste — drveće i ljudi su ista vrsta."
Kada nam se rodilo prvo dete, jedno "stringibark"5 gumi drvo koje je raslo ispred našeg zaklona u steni, zanjihalo se, a grane su počele da udaraju jedna o drugu — bila je to poruka koju je ovo drvo poslalo drugom drveću i svetu duhova. Đumala je detetu dala ime Đo, Stringibark, a ovo je drvo postalo njegov lični totem. Bilo mi je žao što mi uši nisu bile priviknute na pesmu drveća, ali sam učestvovao i trudio se, najbolje što umem, da pokažem poštovanje prema svim ekaliptusima, onako kako bi to učinio sa svojim rođacima. Izbegavao sam da gulim koru sa stabala, a kada sam ložio logorsku vatru uvek sam pazio da grane budu dovoljno daleko od plamena.
Đumala je smatrala da se moja uviđavnost isplati. Jednom, dok smo spavali pored vatre na obali reke, noćna oluja je oborila ogroman eukaliptus. U trenutku smo se našli između dve velike grane koje su pale na zemlju; da se drvo samo malo zakrenulo na drugu stranu, smrvilo bi nas.
Morao sam da napustim oblast, ne znajući koliko će vremena proći pre nego što se opet budemo videli. U to vreme sam i sâm verovao u poeziju i osećao da će se, bez obzira koliko dugo moje odsustvo potraje, drveće brinuti o Đumali i našoj deci. "Samo nasloniš uvo na stablo i poslušaš sve što ti prijatelji šapuću", govorila mi je često. Naterala me je da poverujem da drvo, baš kao i veran pas, maše svojim repom, i to mi je pomoglo da se nadam da ćemo se možda ponovo sresti, makar kao biljke ili ptice.
Ponekad, u svojim snovima, vidim stabla drveća koja beže iz jednog okruga u drugi. Hodaju sporije od ljudi i često se drže za ruke. Odmah iza njih, velikom brzinom se kreće krdo buldožera koje obara stabla i skuplja zapletene grane u gomile koje će uskoro biti spaljene. Đumala mi dolazi u san: priča mi o nekom papirnom drvetu6 pored nekog izvora, koje je omamljeno suncem, propustilo da je upozori da su lovci na dingoe već prošli tuda, i da su zatrovali izvor. Ne verujem da se ona ljuti na drvo; možda samo pokušava da mi kaže da se držim dalje od tog zatrovanog izvora. Njome je inspirisan roman Valg.
Predgovor romanu Valg. Prevela sa engleskog Milica Živković.
Vongar Božić
Koild, Australija
______________
1 Arnhemska zemlja je jedna od pet oblasti australijske Severne Teritorije, koja se nalazi u njenom severoistočnom delu, oko 500 km daleko od Darvina, glavnog grada Teritorije. Arnhemska zemlja je nastanjena Aboridžinima već nekoliko desetina hiljada godina. (Prim.prev.)
2 Buš je naziv koji se u Australiji koristi za ruralne, slabo nenaseljene oblasti kontinenta, a najčešće se prevodi, zavisno od konteksta, kao unutrašnjost, divljina, šuma, šipražje, pustinja. (Prim.prev.)
3 Australijsko "gvozdeno drvo", Erythrophleum chlorostachy, dobilo je ime po neobičnoj tvrdoći. (Prim.prev.)
4 Najveći deo vegetacije u Australiji čini rod eukaliptusa kome pripada više od sedam stotina vrsta. Neke vrste ove biljke se nazivaju "gumi drvo" zato što obilno luče sok na mestima gde im je kora oštećena. (Prim.prev.)
5 "Stringybark" (engl. string — vlakno i bark — kora) je naziv za različite vrste eukaliptusa koje su prepoznatljive po tome što im se kora ljušti i otpada. (Prim.prev.)
6 Paperbark tree (engl.), Melaleuca quinquenervia, je vrsta samoniklog, širokolistog drveta koje pripada porodici mirti (Myrtaceae). Raste u Severnoj Teritoriji, a stablo mu je pokriveno belom ili sivkastom korom koja se ljušti i podseća na papir, po čemu je i dobilo ime. (Prim.prev.)
Tekst preuzet iz časopisa za književnost i kulturu LJUDI GOVORE sveske 17/18 | glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada, novembar 2012
COMMENTS