Andrej Tarkovski
Umetnost ‒ čežnja za
idealom
Pre nego što se usredsredim na posebne probleme prirode filmske
umetnosti, osećam da je važno da odredim svoje viđenje suštinskog smisla
umetnosti uopšte. Zašto umetnost postoji? Kome je ona potrebna? U stvari, da li
je zaista nekom potrebna? Ovo su pitanja postavljena ne samo od strane pesnika,
već i od svakog ko ceni umetnost ‒ ili, po savremenom izrazu, sve
simptomatičnijem za moderno shvatanje veze između umetnosti i publike ‒ od
strane svakog „konzumenta“.
Mnogi sebi
postavljaju ova pitanja, i svako ko je povezan s umetnošću daje svoje posebne
odgovore. Aleksandar Blok je rekao da pesnik „stvara sklad iz haosa“…Puškin je
verovao da pesnik poseduje proročki dar…Svaki umetnik se vlada po svojim
sopstvenim zakonima koji, međutim, ni po čemu nisu obavezujući za druge.
U svakom slučaju jasno je da cilj celokupne umetnosti ‒ osim
naravno ako nije namenjena „konzumentu“ kao komercijalna roba ‒ da samom
umetniku, kao i onima oko njega, objasni zašto čovek živi, šta je smisao
njegovog postojanja; da objasni ljudima razlog njihovog postojanja na ovoj
planeti ‒ ili ako ne da objasni, barem da postavi pitanje.
Počinjući sa najopštijim shvatanjem, vredno je pomenuti da
neosporna uloga umetnosti leži u ideji saznajnog uvida, gde se učinak izražava
u vidu potresa i katarze.
Od onog trenutka kada je Eva zagrizla jabuku sa drveta saznanja,
čovečanstvo je ponelo prokletstvo zbog koga mora beskonačno tragati za istinom.
Najpre su, kao što znamo, Adam i Eva otkrili svoju nagost, i postideli su se.
Postideli su se jer su shvatili različitost; a onda su krenuli putem uživanja u
saznanju jedno drugog. To je bio početak putovanja koje nema kraja. Može se
razumeti kako je dramatično izgledao ovaj trenutak za te dve duše, tek
ispiljene iz stanja sušte nesvesnosti i bačene u prostranstvo zemlje, prema
njima neprijateljsko i neobjašnjivo.
„U znoju lica svog zaradićeš hleb nasušni…“
Tako je čovek, „kruna prirode“ stigao na zemlju kako bi saznao
zašto se ovde pojavio ili bio poslan.
Uz čovekovu pomoć i Stvoritelj saznaje samoga sebe. To je beskrajno
zbivanje čiji je napredak nazvan evolucijom, i njemu je pridružen mukotrpan
tok ljudske samospoznaje.
U suštini, svaki pojedinac za sebe biva iskušavan ovim zadatkom,
onako kako sve više upoznaje život, svoju vlastitost, svoje ciljeve. Naravno,
svaka osoba koristi zbir znanja sabranog u čovečanstvu, ali bez obzira na to
raspolaganje, iskustva etičke i moralne samospoznaje su jedini ciljevi u životu
svake osobe koji se uvek doživljavaju subjektivno, kao nešto za pojedinca
jedinstveno i novo. Uvek se iznova čovek povezuje sa svetom, rastrzan žudnjom
da postane jedno s idealom koji počiva izvan njega, i kojeg on razumeva kao
neku vrstu intuitivno doživljenog Prvog principa. Nepostizivost ovog postojanja
jednim, nedovoljnost čovekovog usamljenog „ja“, jeste neiscrpan izvor
nezadovoljstva i bola.
I tako je umetnost, kao i nauka, sredstvo pripajanja sveta čoveku,
instrument njegovog saznavanja, uključen u putanju čovekovog kretanja prema
onom što nazivamo „apsolutnom istinom“.
Tu je, naravno kraj svim sličnostima između umetnosti i nauke,
između dva vida ovaploćenja čovekovog stvaralačkog duha, u kojem čovek ne samo
da otkriva, već i stvara. U ovom trenutku daleko je važnije primetiti
razilaženje, podvajanje u principima između dva oblika saznanja: naučnog i
estetskog.
Sredstvima umetnosti čovek prevladava stvarnost kroz subjektivno
iskustvo. U nauci čovekovo upoznavanje sveta krči svoj put usponom preko
beskonačnih stepenika, duž kojih staro znanje biva uvek uspešno zamenjivano
svežim saznanjima; to se događa čestim opovrgavanjem starih otkrića novim,
zarad sticanja makar i delimične, ali objektivne istine. Umetničko otkrivanje,
pak, događa se svaki put kao nova, jedinstvena slika sveta, kao hijeroglif
apsolutne istine. Pojavljuje se kao otkrovenje, kao trenutna, strastvena želja
da se intuitivno dosegnu, uz uzdrmanost svih zakona sveta, njegova lepota i
ružnoća, njegova saosećajnost i surovost, njegova bezgraničnost i ograničenost.
Umetnik izražava ove bitnosti stvaranjem slike, koja je detektor apsoluta sui
generis. Kroz ovu sliku je podržana svesnost o beskraju: večnosti u konačnom,
duha u materiji, uobličenog u bezobličnom.
O umetnosti se može reći da je simbol sveopštosti, budući da je
povezana sa apsolutnom duhovnom istinom koja je skrivena od nas u našim
pozitivističkim, pragmatičnim delanjima.
Zbog zahteva uključivanja u okvire nekog naučnog sistema, pojedinac
treba da obezbedi sebe logičkim načinom mišljenja, treba da postigne takvo
razumevanje za koje je od samog početka potrebna posebna vrsta obrazovanja.
Umetnost se obraća svakome, u nadi da će proizvesti utisak snažniji od svega
doživljenog, da će postati uzrokom emocionalnog potresa i kao takva biti
prihvaćena, pridobijajući ljude ne pomoću neopozivog racionalnog argumenta nego
kroz duhovnu energiju kojom je umetnik ispunio delo. A pripremna disciplina
koju umetnost zahteva nije naučno obrazovanje već osobena duhovna poduka.
Umetnost je rođena i utvrđuje se gde god postoji bezvremena i nezasita
čežnja za duhovnim, kao idealom: takva čežnja koja i privlači ljude umetnosti.
Moderna umetnost je učinila pogrešan obrt napuštanjem potrage za smislom
postojanja kako bi potvrdila da je čovek samom sebi primarna vrednost. Ono što
se smatra za umetnost, danas počinje da izgleda kao ekscentrično zanimanje
sumnjivih karaktera koji nastoje da prikažu kako svaki lični čin poseduje
suštinsku vrednost samo zato što što predstavlja jednostavan izraz samovolje.
Ali u umetničkom stvaranju ličnost ne ugađa sebi; naprotiv, ličnost tada služi
drugima, uzvišenim i zajedničkim idejama. Umetnik je uvek sluga koji neprestano
nastoji da se oduži za dar koji mu je čudom dat. Moderni čovek, međutim, ne
želi da učini nijedno posvećenje, iako je nepobitno da se istinska potvrda
njegovog bića može izraziti isključivo u takvom činu. Mi postepeno zaboravljamo
na tu činjenicu, i u isto vreme neminovno gubimo svako osećanje za naše ljudsko
poslanje…
Kada govorimo o težnji ka lepom, o idealu kao vrhunskom cilju
umetnosti, koji upravo izrasta iz potrage za idealnim, ni za trenutak ne
zagovaram mišljenje da umetnost može izbeći „prljavštinu“ sveta. Naprotiv!
Umetnička slika uvek je metonimija, u kojoj jedna stvar zamenjuje drugu, manje
‒ ono veće. Da bi pokazao šta je život, umetnik koristi nešto mrtvo; da bi
govorio o beskonačnom, on ukazuje na konačno. Neprestano zamenjivanje…Beskrajno
ne može biti sazdano iz materijalnog, ali je moguće stvoriti iluziju
beskrajnog: umetničku sliku.
Skrovitost i lepota sadržani su jedno u drugom. Ovaj izvanredan
paradoks, u svoj svojoj apsurdnosti samog sebe oživljuje, i u umetnosti čini
celovitost u kojoj su sklad i napetost sjedinjeni. Umetnička slika čini
dodirljivim jedinstvo u kojem se mnoštvo različitih činilaca prepliće i dostiže
jedno pre drugog. Može se govoriti o ideji slike, i može se pokušati da se
njena suština opiše rečima. Ali takav opis nikada neće biti primeren. Umetnička
slika može biti stvorena i u sebi poneti osećajni naboj ‒ može biti ili
prihvaćena, ili odbačena. A ništa od toga se ne može razumeti pukom racionalnom
logikom. Ideja beskonačnosti ne može biti izražena rečima, pa čak se ni
približno ne može opisati, ali može biti pojmljena kroz umetnost koja
beskonačnost čini dodirljivom. Apsolut je dokučiv samo kroz veru i stvaralački
čin.
Jedini uslovi borbe za pravo na stvaranje jesu vaš poziv, spremnost
za služenje, i odbijanje kompromisa. Umetničko stvaranje zahteva od umetnika da
„gorko strada“, u punom, tragičnom smislu tih reči! Zato, ako umetnost pruži u
sebi utočište hijeroglifu apsolutne istine, tada će ona postati slikom sveta i
ispoljiti se u delu jednom i za uvek. I ako je hladna pozitivistička predstava
o svetu nalik usponu uz beskrajne stepenike, njena umetnička suprotnost
sugeriše jedan neograničeni sistem sfera, od kojih je svaka savršena i u sebi
ispunjena. Jedna može da dopuni ili da se suprotstavlja drugoj, ali ni pod
kojim okolnostima ne mogu jedna drugu ukinuti; naprotiv, obogaćuju jedna drugu
i okupljaju se u oblik jedne sveopšte obujmljujuće, nadsfere koja prerasta u
večnost. Ova poetska otkrića, svako ponaosob valjano i nepromenljivo, dokazi su
ljudske kadrosti da prepozna prema čijem podobiju je čovek stvoren, kao i da
ovo prepoznavanje objavi.
Nadasve, velika uloga umetnosti jeste ‒ opštenje, budući da je uzajamno
razumevanje ona sila koja ujedinjuje i da je duh zajedništva jedna od
najvažnijih strana umetničkog stvaranja. Dela umetnosti, za razliku od naučnih,
nemaju praktične ciljeve u bilo kom materijalnom smislu. Umetenost je
meta-jezik, uz čiju pomoć ljudi pokušavaju da opšte jedni s drugima: razmeniti
obaveštenja o sebi samima i upiti iskustva drugih. Još jednom, u tome nema
ničeg zajedničkog sa nekakvom praktičnom prednošću, ali ima sa shvatanjem ideje
ljubavi, čije se značenje nalazi u žrtvovanju ‒ a to je izrazita antiteza
pragmatičnom učenju. Jednostavno, ne mogu da verujem da umetnik može ikad da
stvara samo zbog „samoizražavanja“. Samoizražavanje je besmisleno ako nije
praćeno odgovorima drugih. Stvaranje duhovnih spojeva sa drugima isključivo
može biti mukotrpan proces, takav da ne uključuje praktičnu dobit: suštinski,
to je čin žrtvovanja. Ali, nije li sigurno da taj čin ne može biti vredan truda
ukoliko čovek čuje samo odjek vlastitog glasa?
Naravno, baš kao u umetnosti, intuicija igra ulogu i u nauci, i ona
može izgledati kao zajednički sastojak u ovim, po mnogo čemu suprotnim oblicima
ovladavanja stvarnošću. Ipak, uprkos velikoj važnosti u oba slučaja, intuicija
kao fenomen uopšte nije istovetna u poetskom stvaranju i u naučnom
istraživanju.
Jednako tome, pojam „razumevanje“ označava sasvim različite stvari
u ove dve oblasti.
Razumevanje u naučnom smislu znači usaglašenost na racionalnoj,
logičkoj ravni; to je intelektualni čin sličan procesu dokazivanja teoreme.
Razumevanje umetničke slike predstavlja estetsko prihvatanje
lepote, na emocionalnom, ili čak nad-emocionalnom nivou.
Naučnikova intuicija, čak i kada je nalik prosvetljenju ili
inspiraciji, ostaće i dalje šifra za logičku dedukciju. To znači da neće svako
među raznovrsnim čitanjima stvarnosti, zasnovanim na istim raspoloživim
podacima, postati pravosnažno; ostaće kao štivo sačuvano u sećanju, ali
neuobličeno kao već obrađena i usvojena činjenica. To dalje znači da poznavanje
zakona pripadnog izvesnoj oblasti nauke dopušta da se neka od međustanja u
njenom toku saznavanja mogu preskočiti. Pa čak i ako naučno otkriće može
izgledati kao ishod nadahnuća, takvo nadahnuće naučnika nema ništa zajedničko s
onim kod pesnika.
Empirijskim procesom intelektualnog saznanja ne može se objasniti
kako jedna umetnička slika dospeva do postojanja ‒ kako postaje jedinstvena,
nedeljiva i zasnovana na ravni drugačijoj od one na kojoj počiva intelekt.
Naravno, ovde je bitno pitanje i terminološke usaglašenosti.
U nauci, u trenutku otkrića, logika je zamenjena intuicijom. U
umetnosti, kao i u religiji, intuicija se svodi na osvedočenje verom. A to je
stanje uma, ne način mišljenja. Nauka je empirijska, dok je zamisao umetničke
slika upravljana dinamikom otkrovenja. To je pitanje iznenadnih blesaka
prosvetljenja ‒ poput skidanja koprene s očiju; nije u vezi sa delovima, već sa
celinom, sve do beskonačnosti, do onoga što se ne poklapa sa svesnim
mišljenjem.
Umetnost ne razmišlja logično, niti prilazuje logiku ponašanja; ona
izražava svoj vlastiti lik vere. Ako je u nauci mogućno potkrepiti istinitost
jednog slučaja i dokazati ga logično nekom oponentu, u umetnosti je nemoguće
ubediti bilo koga da ste u pravu ako ga stvorene slike ostavljaju hladnim, ako
ne uspeju da ga osvoje novootkrivenom istinom o svetu i čoveku ‒ ako se, u
stvari, suočen s delom, on jednostavno dosađuje.
Ukoliko uzmemo Lava Tolstoja kao primer ‒ pogotovu ona dela u
kojima je on posebno odlučan u potrazi za pažljivim, dobro uređenim izrazom
svojih moralno nadahnutih ideja ‒ videćemo kako svaki put umetnička slika koju
je stvorio kao da biva istisnuta izvan njenih vlastitih ideoloških granica;
odbijajući da se smesti u okvir kojeg je autor namenio, ona u se suprotstavlja, a katkad, u poetskom
smislu, čak postaje protivnikom sopstvenog logičkog sistema. Na taj način,
remek-delo nastavlja da živi po svojim vlastitim zakonima, posedujući ogromnu
estetsku i emotivnu udarnu moć čak i kada se ne slažemo s autorovom osnovnom
namerom. Često se događa da je veliko delo rođeno iz umetnikovog napora da
prevaziđe sopstvene slabosti; ne, dakle, da ih odstrani, već da se delo rodi
uprkos njima.
Umetnik nam otkriva svoj svet i prisiljava nas da mu verujemo ili
ga, pak, odbijemo kao nešto beznačajno i neubedljivo. U stvaranju slike on
podređuje svoju misao, koja time postaje neznatna u poređenju s emotivnom
primljenom slikom sveta, koja se u njemu pojavljuje sa snagom otkrovenja. Jer,
misao je sažeta, ona je izvod, dok je slika apsolutna. U slučaju nekog ko je
duhovno prijemčiv, moguće je govoriti o izvesnoj analogiji između potresa
izazvanog umetničkim delom i onog koji potiče iz čistog religioznog iskustva.
Umetnost nadilazi sve duševno, oblikujući vlastito duhovno ustrojstvo.
Pesnik poseduje maštu i psihologiju deteta, pa su njegovi utisci o
svetu neposredni, ma kako bila duboka njegova ideja o istom svetu. Naravno, i o
detetu se može reći da je filozof, ali samo u vrlo relativnom smislu. Tako
umetnost prkosi filozofskom poimanju. Pesnik ne koristi „opis“ sveta; on sam
učestvuje u njegovom stvaranju.
Samo kad je osoba voljna i sposobna da veruje umetnikovom delu, da
veruje i u njegovog tvorca, može biti dovoljno osetljiva i kadra da prihvati
umetnost. Ali kako je ponekad teško prekoračiti prag nerazumevanja koji nas
odseca od emotivne, poetske slike! Upravo na isti način, za istinsku veru u
Boga, ili čak samo da bi mogla osetiti potrebu za takvom verom, osoba mora
posedovati izvesnu dubinu duše, moćan duhovni potencijal.
U vezi s ovim, razgovor između Stavrogina i Šatova u Zlim dusima
Dostojevskog nameće se prisećanju:
Samo sam želeo da znam ‒ da li ti lično veruješ u Boga ili ne?“
Nikolaj Vsevolodovič ga (to jest Šatova ‒ A. T.) je ozbiljno pogledao.
„Verujem u Rusiju i rusko Pravoslavlje… Verujem u telo
Hristovo…Verujem da će se Drugi Dolazak dogoditi u Rusiji… Verujem…“ Šatov poče
pištati u očajanju.
„A u Boga? U Boga?“
„Ja… Ja ću verovati u Boga.“
Šta ovom dodati? Ovo je sjajan uvid u smušeno stanje duše, u njeno
propadanje i neprimerenost, koji danas postaju sve učestaliji sindrom kod
modernog čoveka, sindrom koji se može dijagnostikovati kao duhovna nemoć.
Lepota je skrivena od očiju onih koji ne tragaju za istinom, za
koje je ona nešto nepoželjno. Ali duboko pomanjkanje duhovnosti tih ljudi koji
vide umetnost i osuđuju je, činjenica da oni niti su voljni niti spremni da
razmotre značenje i cilj njihovog postojanja u bilo kom višem smislu, često je
prikrivena prostački uprošćenim kreštanjem: „Ne sviđa mi se!“, „To je dosadno!“
Nije, međutim, stvar u tome da se s nekim ubeđuje; pre je to nalik na izgled čoveka rođenog slepog kome se govori o
dugi. On jednostavno ostaje gluv na bol kome se podvrgava umetnik kako bi sa
drugima delio istinu koju je dosegao.
Ali, šta je istina? Mislim da je jedan od najžalosnijih simptoma
našeg vremena potpuna razrušenost u ljudskoj svesti što prati osvešćeno osećaj
za lepo. Moderna masovna kultura, namenjena „konzumentu“, civilizaciji
izveštačenosti, obogaljuje ljudske duše, postavljajući prepreke između čoveka i
bitnih pitanja njegovog
postojanja, njegove svesti o sebi kao duhovnom biću. Ali umetnik ne može ostati
gluv na pozive istine, on sam određuje svoju stvaralačku volju; uređuje je, kako bi mu omogućila da prenese
svoju veru drugima. Umetnik koji nema vere je kao slikar koji je rođen slep.
Pogrešno je govoriti o umetnikovom „traganju“ za temom. U stvari,
tema sazreva u njemu kao plod, i jednom počinje da zahteva izraz. To je nalik
porađanju... Pesnik nema čime da se ponosi: on ne vlada okolnostima, već služi.
Stvaralački rad je za njega jedini mogući način postojanja, i svako njegovo
delo je postupak za koji više nema snage da ga poništi. Da bi on bio svestan
kako je sled tih postupaka obavezan i ispravan, da on počiva u prirodi stvari,
on mora imati veru u svoju ideju, jer samo vera održava u spojenosti sistem
slika (čitaj: sistem života).
A šta su trenuci prosvetljenja, ako ne trenutno doživljena istina?
Smisao religiozne istine je nada. Filozofija traži istinu,
određujući smisao ljudskog delovanja, granice ljudskog razuma, smisao
postojanja, čak i onda kad filozof okonča napor sa zaključkom da je postojanje
besmisleno a sav ljudski trud – uzaludan.
Uloga dodeljena umetnosti nije, kao što se često smatra, da širi
ideje, razvija misli, da služi kao primer . Cilj umetnosti je da pripremi
čoveka za smrt, da preore i izbrazda njegovu dušu, učinivši ga sposobnim za
okretanje dobru.
Dodirnuta remek-delom, osoba počinje da osluškuje u sebi isti onaj
poziv istine koji je potakao umetnika na stvaralački čin. Kada je uspostavljena
veza između dela i njegovog uživaoca, sledeće iskustvo je sublimna, očišćujuća
trauma. Unutar te aure koja ujedinjuje remek-dela i publiku, najbolje strane
naših duša izlaze na videlo. U tim trenucima sebe otkrivamo i uviđamo bezdanu
dubinu naših moći, kao i najdalje domete naših osećanja.
Preveo Vladan Dobrivojević
COMMENTS