Archive Pages Design$type=blogging$count=7

Светлана Велмар-Јанковић, Улица Добрачина

PODELI:









УЛИЦА ДОБРАЧИНА


Ko je, уопште, тај Добрача?

Више није сигуран да би умео да одговори на то питање. Помало расејан, Добрача који је у историји остао забележен као војвода у другом српском устанку, застаје испред самопослуге на углу Васине и своје улице, али не гледа у излог. Гледа у прах несталих доба што се понекад ускомеша у његовој улици која, упоредна са Доситејевом, од Васине води према Душановој, Дунаву и небу над банатским равницама. Али у том праху мало се шта разазнаје а све се распрши пред аутобусима који Добрачином јуре ка центру и из центра. Тутње на стрмини између Јевремове и Јованове и увек изгазе сенку у којој лежи, на некадашњем изворишту Чукур-чесме, бронзани дечак, некако слеђен. Прича о дечаку дошла је много после приче о Добрачи, али је ипак Добрача тај који свакога дана обилази дечака. Као и некада, Чукур-чесма је и сада средиште овог краја на падини према Дунаву. Истина, вода више не истиче, ни чесме више нема, али посетиоци које више нико не може да примети долазе готово свакодневно. Обично се мимоилазе, јер свако стиже у свој час. Не мари. На угао Васине Добрача се, ниоткуда, спушта у саму зору кад су улице пусте и још замрле од ноћи и чека онај тренутак кад јутарња измаглица пређе и преко облака и преко асфалта па склизне ко зна где. Тада, на мах, просветле окна на зградама пуним тескобе а дрвеће испред куће са бројем 30 изгледа младо.
Ту кућу, на самој чесми, сазидао је Геца Кон, који је, између два светска рата, био издавач од највећега утицаја у Београду. Када се, у зору, спушта низ падину према Чукур-чесми, Добрача посматра небо у којем почиње да трепери прамење расветљених празнина и нада се да ћe ту, код чесме, затећи Кона. Зашто баш њега? Добрача добро памти и види још, у себи, оног младића, готово дечака који у Бечу, потпуно слуђен, буљи у књижарски излог. Крај је осамнаестога века и Беч је замаман од сопствене раскоши и од раскоши времена које пролази. Млади Добрача не опажа ни раскош града ни раскош времена, али опажа ту, у улици која се неразумљиво зове Annagaѕѕe, раскош књига. На мркој кадифи има их разних а све су недоступне: не због стакла што их брани од додира, ни због кадифе која се не сме дотаћи, него због слова која су, црна и златна, сасвим непозната. Још онда, када је први пут расклопио стари часловац из којег ће се, касније, учити словима, Добрача је слово наслутио као тајанствени белег једног поднебља у којем све има другачији вид. Почео је да се скрива и да у муљу, у прашини, у песку исписује те знакове који су, у исти мах, били и звук и име: аз, буки, вједи. Зажелео је да свлада незнање које му се разоткрило и да се пребаци преко те границе иза које су искуства друга.
Никада, у томе, није успео. Одавно већ у својој смрти, Добрача однедавно види да је у животу имао бар три крупне омашке. Прву је, изгледа, учинио баш тада, у Бечу: требало је, како је и био спреман у оном часу пред излогом, да узме нешто од новца добијеног продајом стоке и да остане ту, у том граду, заувек. Још није имао ни седамнаест година и имао је снаге. Само, имао је и нешто што је одузимало од те снаге: кад је бринуо о себи, морао је, у исти час, да брине и о другима. Није хтео ту бригу, долазила је, сама, да га узнемири, увек лукава. Тако је и тада, пред излогом, док је задубљен у кадифу, смишљао како да од трговца који га је повео на пут искамчи нешто новца, изнебуха али јасно видео онај трзај око усана, то је било очево лице, трзај судбинске примирености која је избила из оца кад му је, једном рекао: „Ти си со соли земљине и најбоље што ми је дао Бог, хвала му.“ Одмах је, дабоме, видео и ону гомилу дечурлије, браћу и сестре, како трчи, са смехом, кроз неки тежак кал, а пете су им беле и босе, као неживе. Стајао је пред излогом и стискао шаке. Тај млади Добрача није ни слутио да се, и сам каљав и сав унезверен, док крај њега пролази свет са тајном у коју би могао да продре и промичу, без престанка, изазовне каруце, налази пред недоумицом која је одвајкада: ако остане, издаће њих; ако оде, издаће себе. Шта да уради? И шта је, у ствари, већа издаја?
У тај мах, у њему су се сукобиле све жеље и осетио је како му надолазе дамари, а кожа се тањи, а крв тутњи као непојамно крдо. У тој унутрашњој навали једна се жеља, сва обла и потпуно необуздана, издвајала: све ћe бити добро ако сад, свом силином, замахне песницом у то стакло па онда, кад га разбије, благо и нежно, само врховима јагодица, дахом са длана, додирне ту материју од тамне тајне и претамне светлости, ту материју која, занавек, остаје око књига, додирне је чисто, у срж, као радост. Не: у скоку се одвојио од излога и потрчао. Можда га је неко и гледао, није приметио, плакао је. Као да су се, у њему, дрешиле прастаре стеге и он је, још у плачу, осећао неку лаку слободу. Било је добро што се отвара баш ту, незнан, између тих лица која су му, сва, била страна, као и те радње, и те сукње на женама, и тај њихов ход. И плочник којим је трчао, гладак, био му је стран. Али та је страност била благотворна. Кроз сузе је угледао небо над Бечом: светлуцаво, и оно је било све од просејане, меке туђине, већ неприсутне, јер је и туђина измицала.
Више кије дошао у Беч иако је, марвени трговац, много путовао. Ишао је у Софију, у Букурешт, у Пешту, чак и у Истанбул. У Беч није крочио. Откако је одлучио да та дечачка лудорија са учењем има да престане као што има да нестане и чежња за књигама, Добрача се мање смејао, али то нико није приметио. Сељани су хвалили дечака који је, преко ноћи, постао човек а показивао се вешт у трговини. Добрача је, не без чуђења, налазио у себи неку опрезну суровост у којој је и уживао. Оних месеци пред буну када је Карађорђе, први, почео из потаје да пресреће Турке и да их тамани а онда охрабрио и друге да исто чине, Добрачи то није сметало. Напротив. Умео је да гледа, са језом, како људски живот, у трену, постаје ништа; умео је да ишчекује, нем, онај крик што уводи у смрт. Гушио се, али је гледао и ишчекивао: у тим тренуцима као да су се пред њим расклапала пространства црне, сипкаве мемле од које је ваљало бежати. Добрача је бежао. У буни, све се мењало: било је лако погинути као што је било лако и стећи. Пиштољи убијених јаничара, њихови руком резбарени ножеви и украшене сабље, рухо од чоје и источњачко прстење, све је доносило брз добитак. Добрача га је хтео. У њему је, полако, расла примисао која је бивала све упорнија: ако, једног дана, Срби стварно освоје Београд, желео је да тамо подигне нешто што ће се примити за тле: школу, можда и књижару. Ту је примисао гонио од себе, сујеверан, али стварност као да ју је подржавала: све му је полазило од руке а пара му се лепила на пару.
Последњег дана новембра 1806, на Светог Андрију, када је ослобођен Београд, био је ту, у граду, Карађорђева тајна веза са земунским трговцима. Већ је увелико било свануло, али се још пуцало, устаници су славили своју победу и скупљали своје мртве, сеизи совјетника Младена Миловановића већ су упадали у опустеле турске дућане и напуштене турске куће, са узвиком: „Народе! Од сад, ово је имање Господар-Младеново!“ Понегде, још је било крви у смрзнутом блату а небо, мокро и опоро, спуштало се над људске гласове прозукле од радости, умора или јада. Ту где је сада његова улица, негде близу раскршћа Симине и Добрачине, још не на стрмини, Добрача је застао, сам, у дворишту рабатне турске куће. Зауставио се случајно и наслонио се на ограду од камена кроз коју је промицало слеђено шибље. Тражио је у себи радост јер је Београд, најзад, био освојен: радост није нашао, само збуњеност и, можда, малко кабастог умора. Небо, простор сивих, тмастих расветљења, долазило је одасвуд, али је остајало неприступачно. Одједном, као да је чуо котрљање шљунка. Окренуо се. Испред тог кућерка, те турске уџерице, готово њему за леђима, стајао је Турчин. Већ је био стар али је још био леп. Добрача је гледао у достојанствено лице на којем су се виделе године а нису ce виделе боре, у очи, непрозирне у спокојству. На улазу у сиромашку кућицу тај искрсли Турчин изгледао је као недостижни велможа и стајао је, одевен свечано, прав. Доцније, Добрача никад није успео тачно да се сети да ли је Турчин, тада, имао у руци оружје, или није. Сећао се да је старац, десном руком, учинио по крет које је можда био позив а можда и поздрав; свакако није био претња. На то је Добрача, згранут оним што чини, потегао кубуру и пуцао у ту руку. Није погодио само руку. Старац, је чак, и падао са достојанством а Добрача му је, разуме се, притрчао. Дочекале су га оне исте, спокојне, очи и оно исто, спокојно, лице. — Мораш ли то, синко? упитао је старац са малим осмехом или се то Добрачи причинило, и умро. Из кућице нико кије изишао а празнина је почела да избија од камена, од земље, од облака. Добрача је, кроз ту пустош, пошао узбрдо, ка Стамбол-капији.
То му је била друга омашка. Сада то зна а онда је хтео да верује друкчије. Зар није то била она смрт коју је толико одлагао а коју је, већ једном, морао да преузме на себе, туђа смрт неопходна да се угради у све што он буде градио? Никоме, никад, није испричао, а и зашто би? У дану кад су толики Турци побијени и он је убио једног, па шта? Није вредело ни помињати. Само, од тада, није више носио, уз себе, оружје; носио је, у себи, грех. Сви су се чудили: Јован Добрача, марвени трговац из Груже, из дана у дан све богатији, који је, како је остало записано у протоколима Карађорђевог времена, само у Турску понекад испоручивао одједном преко стотину волова и који је пролазио и кроз беспућа и кроз бојишта, никада није ишао наоружан. Шапутало се да, због нечег, изазива судбину. Изгледало је, међутим, да му je судбина све наклоњенија као што му је и добитак бивао све већи.
Све наклоњенија? Није био баш сигуран. Нека је наклоност, свакако, постојала: не једном је промицао кроз опасности и промакао, неозлеђен; не једном би му се све чега би се машио наочиглед примало. Умео је са људима, умео са марвом, чак и са временом. Они који су путовали са Добрачом брзо би се уверили да он зна да чита из облака и да разуме говор ветрова. Загледан у небо а некако одсутан Добрача је, увек на време, предвиђао невреме и налазио, увек на време, заклон за све. Али ипак, ипак: уз све те знаке наклоности као да се око њега стварала и нека танушна брана, неко упозорење од којег се, ноћу, повремено будио. Прозирна граница. Знао је да га, данас, још све хоће, али није могао знати хоће ли га, и сутра, бар нешто хтети? Хоће ли га хтети оно што он највише хоће? Није био поверљив: док је трговао, учио се животу и научио да је и живот смешна трампа у којој се, повремено, размењују чист губитак за нечист добитак, и обратно. Како је устанак напредовао, тако је Добрача осећао како расте простор и његове слободе и зато је постајао све строжи према себи а све блажи према другима. Осим тога, плашио се јер је опажао како она његова жеља опет бива све јача, како се све теже бори с њом и све теже је савлађује. Да би је некако потчинио, почео је, са стрепњом, да припрема њено остварење.
Трговац од великог угледа и многих веза, Добрача је, не једном, био од помоћи Карађорђу, који је, опет, био склон да чује Добрачино мишљење и прихвати његов савет. Иако ниједан од ове двојице, ни Вожд ни Добрача, није сматран за разговорног, ипак су та двојица, кад би остали насамо, умели дуго да разговарају. У једном од тих разговора Добрача је, готово немарно, рекао Карађорђу како је припремио новац да се у Београду подигне каква добра школа, по угледу на оне по Пешти и Бечу. И, дабоме, нека књижара: зашто да и Земун има оно што Београд нема? Карађорђе је, одједном, живнуо а Добрача се, у себи, расветлио: добар је тренутак изабрао за тај разговор. Дуго га је чекао. Био је почетак осме године XIX века оне која ћe остати као најбоља међу годинама устанка, јакуарски снег је засипао Србију, која је, у густим белинама, изгледала као да Турака више нема и неће их ни бити, никада, у својим домовинама устаници су, изненадно спокојни, можда и могли да поверују да су, најзад, освојили мир, снег је сипао а сви су страхови били под сметовима, прозрачни, а Вожд је у Београду, у Правитељствујушчем совјету, у згради која се налазила при самом углу данашњих улица Вишњићеве и Браће Југовића, у дну Студентског трга, куцкао ноктом о застакљен прозор, сав задовољан под невидљивим, али моћним, али добрим небом, из којег је вејало, задовољван што, једва једном, не мора да се бави војевањем но може да се бави, како је то после рекао у својој Повестници један од сведока устанка, Анта Протић, народним внутреним делима и народним просвешченијем. — Па дај, Јоване, дај одмах! Све треба, а школе понајпре! Али када је Добрача, нешто касније, сасвим охрабрен што су његовој жељи подједнако наклоњени и овај тренутак и тај Вожд, узгред додао како, можда, и не би било сасвим рђаво ако би школа понела његово, Добрачино, име, тренутак се заковитлао, Вожд се љутнуо а наклоност се разбила на парампарчад. Карађорђе се чудио откуда Добрачи, још младом, таква жеља кад нису, у просвешченију, његова посла и није, у томе, његова слава. Колико је Карађорђево, на пример, било да војује и брине о сиротињи, толико је Добрачино, зар не, било да тргује и паре улаже а већ је имало, хвала богу, и оних који ћe се о школама старати. Учени о школама а они, неучени, о другоме.
Док је Карађорђе говорио, Добрача је схватао да се то, у тај час, остварује његова стрепња. Гледао је ту стрепњу како, у њему, постаје готово опипљива: узаман Турчин, узаман све што је стекао, у Београду никада неће бити његове школе а камоли књижаре. Није ли то оно што је слутио? Није ли, после сваког успеха, у њему одмах искрсавало оно питање, право: ако му је добитак већ толико сигуран, да ли му је исто толико сигуран и губитак? Сада му се откривала та трампа коју му је судбина, изгледа, наменила: видљиви добитак замењивао је за невидљиви губитак, а то је значило да велико које има замењује за највеће које нема. Сав укочен, утонуо у ту истину али без немира, Добрача је нагло у себи препознао спокојство које је, једном, већ био упознао код неког другог. (Мораш ли то, синко?) У тај мах, Карађорђе је био престао да куцка ноктом о окно и окренуо се: причинило му се да је, заслепљен белином споља, лелујавом а огромном, угледао пред собом Јована Добрачу како стоји, и он сав бео, засут неким празним снегом који веје ту, међу њима. Али, то је била само причина Црнога Ђорђа.
Изгледало је да се, после, ништа није изменило. И даље је трговао, са добитком: још га је све хтело, али он за то више није марио; у себи, био је пуст. Док је отицала она година 1808, смирена, често је, у разговору, остајао са Карађорђем. Били су заједно и 1. септембра те године када је старац Доситеј, својом беседом, отворио Велику школу тамо, на падини према Дунаву. Примицало се подне каснога лета, Доситеј је говорио а одасвуд се, из безличног неба, отварао бездан блеска што се, над кровом Велике школе, сабирао у светлосни огањ а онда расипао над развалинама и ружињацима, над ходом мртвих и над рекама. У то подне свуда су била пространства светлости и спокој времена, сав врућ. Тада је Добрача, последњи пут, био дуже са Вождом. Године које су следиле биле су све немирније. Турци су се, опет, враћали, бојишта су, опет, оживљавала, смрти су се, опет, множиле. Од нових невоља најгора је била та што је међу Србима сасвим нестало слоге и што су поглавари почели један другом да раде о глави. Када је Синђелић одлетео у ваздух, о томе више није било сумње. Добрача, увек на путу и у вези са множином људи, видео је како устанак пропада. Али, његово је било да стиче а не да војује, да има а не да мисли. Он је стицао и имао.
Био је уверен да је сва мекота одумрла у њему и да зато, сад, тако лако чита из људи као што је, увек, читао из облака. А ишчитао је, више из људи него из облака, да се примиче невреме од којег ћe ce тешко наћи заклон. Зато је све мање бивао по путу а све више код куће у Гружи. Када је почела 1813, година великог пораза, Добрача је покушао да постане и нечујан и невидљив , колико се то могло. Није се могло. Гласови о збивањима стизали су, у Гружу, прво њему јер је он био први човек. Ни из те коже никуд. Тако је, у јесен 1813, док су обасјане, меке измаглице падале по гроздовима и јабукама, и клиповима кукуруза, по разваљеним тарабама и густом блату, по општој зебњи, шћућуреној под праговима, Добрача слушао причу о томе како у сремском манастиру Фенеку избегли Вожд плаче, пред калуђерима, док у изрованом Београду нема више ки једног јединцатог Србина. Све је отишло до ђавола: пред улазак Турака у Бе оград, поред Доситејеве Велике школе и зграде Правитељствујушчег совјета хода, кроз пусте сокаке, под јесењим прозрачним небом пуним изненадних расветљења, само питоми београдски лудак, онај Луди Наста, праћен псима. Луди Наста пева, пси завијају.
Тада се догодио преокрет. Добрача које је, до тог часа, осећао како, не само тврд у себи него и уморан од стицања, све боље разуме шта је то старост, одједном се преобразио. Као и онда, у Бечу, у Annagasse и сад је, у паклу овог пораза, појмио да му се живот отвара, још једном. Само, сада су његове предности биле веће.
У трену се обновио: нимало тврд и нимало уморан, постао је, као да је опет млад, исто толико осетљив колико и покретљив, исто толико лукав колико непредвидљив. Умножио је своја лица: раније, под Србима, био се клонио сваког истицања и марио је само за своју трговину; сада је, под Турцима, примио да буде кнез гружански а на трговину као да више није ни мислио. Прихватио је, лако, савет Милоша Обреновића да се са Турцима мора што понизније како би се из њихове немилости извукло што мање зла. Тако се пребогати Јован Добрача клањао, уз осмех, турском муселиму без цркавице а истовремено плаћао своје људе да иду од нахије до нахије и храбре народ, нарочито по Руднику. Јавно је био трговац који води рачуна о свакој пари док је, тајно, помагао шаком и капом све збегове по беспућима Шумадије. Споро али сигурно, глас о томе свуда се проносио и марвени трговац Јован Добрача постао је легенда. Та је легенда била опасна јер су времена била црна: са сваким даном, Турци су бивали све гори. После Хаџи-Проданове буне побили су све што су стигли, и Главаша. У Београду, љубимац Алипаше Скопљака али и његов талац, кнез Милош Обреновић сасвим је био ставио главу у торбу. Али, опасност није сметала Добрачи. Као што је, некад, стицао иметак тако је, сада, стицао присташе: све му је полазило за руком, људи су му се одазивали и поверење се лепило уз поверење.
Отуда се догодило да је, у пролеће 1815. године, када се Милош Обреновић, једва, избавио из Београда и дошао на договор о почетку новог устанка у Враћевшницу, тамо већ чекао Јован Добрача, са три стотине својих Гружана. Обреновић је, изненађен, гледао у измењеног Добрачу, у то достојанствено лице на којем су се већ виделе године а још се нису виделе боре, у очи, непрозирне у спокојству. Испред своје невелике војске, тај је нови војвода изгледао као недостижни велможа и стајао је, одевен свечано, прав. Тада је изговорио речи које су постале чувене: да нико од њих није дошао да се врати, него да погине. (Тако је, у пролеће 1815. године, пред одбрану Чачка, војвода Добрача изговорио, према упутству које му нико није дао, речи необично сличне онима које ће, век касније, у јесен 1915, пред одбрану Београда, изговорити, према упутству Врховне команде, мајор Гавриловић својим војницима. Сав од предосећања да ће га, убрзо, наћи лака смрт, Добрача је, после оног говора, дао да се ископа шанац за одбрану Чачка и три је месеца војску из тог шанца, своје Гружане, хранио и opyжао о свом трошку. И не само војску из тог шанца, и не само своје Гружане: све је помагао. Гледао је, са неком радошћу, како се његов иметак, ипак, троши у праву сврху. Судбина му је, мислио је, уистину наклоњена кад му је то омогућила. Када је битка почела, Добрачин, гружански, шанац изгледао је неосвојив. Турци су га звали „душман-шанац“ а нису знали да су они који га држе дошли да изгину. Добрача је, спокојно, чинио чуда од јунаштва а само га је победа хтела. Ђавоља победа. Из одлучујуће битке на Љубићу, код Чачка, која је, како кажу историчари, за успех другог устанка била онолико значајна колико је за Први устанак то била битка на Мишару, војвода Јован Добрача је изишао славан колико са своје храбрости толико и са свога пожртвовања. Али, изишао је и то му је била трећа омашка.
Била је, јер је после победе Другог устанка изгледало да се много шта, и брзо, мења. Још славан, али не више и богат, Добрача је стицао утисак да око њега настаје неки други, некако пуст свет. У том се свету он све теже сналазио, можда и зато што му се више ништа није примало, ни иметак, ни људи. Иметак му се смањивао а и међу људима као да је било све мање оних који су га препознавали. Слава је полако чилила, године су пролазиле а он је гледао како му доносе губитак сваке врсте. Кад је остао и без вида, као да више није сумњао да му је судбина, уистину, била сасвим ненаклоњена. Није схватао где је то погрешио а, уморан, није ни тражио одговор на то питање. Умро је у децембру 1839. године, више од две деценије после битке на Љубићу. Био је, наравно, потпуно заборављен и наравно, у потпуној беди, мада му је, неку годину пред крај, Милош Обреновић био одредио неку малу пензију.

А у Annagaѕѕe, књижара је остала готово непромењена: у излогу те књижаре и данас, као и на крају прошлог и на крају претпрошлог века, на мркој кадифи, истканој од претамне светлости, леже старе књиге, са црним и златним словима, које ретко ко чита. 

COMMENTS

Name

Adam Zagajevski,1,Adam Zagajewski,1,Adonis,1,Aimé Césaire,1,Alber Kami,2,Albert Camus,2,Aldous Huxley,1,Aleksandar Blok,1,Andrej Tarkovski,2,Antonio Tabucchi,1,Antonio Tabuki,1,Apokalipsa,1,Arthur Rimbaud,1,Artur Rembo,1,Augusto Boal,1,B. Wongar,3,Bela Hamvaš,1,Béla Hamvas,1,Bertolt Brecht,1,Bertolt Breht,1,Bjung-Čul Han,1,Blaise Cendrars,1,Blez Sandrar,1,Bogomil Đuzel,1,Boris Pasternak,1,Bulat Okudžava,1,Byung-Chul Han,1,Candide,1,Charles Pierre Baudelaire,1,Derek Volkot,1,Derek Walcott,2,Đovani Paskoli,1,Dušan Pajin,1,Dž.M. Kuci,1,Džim Morison,1,Džon Pildžer,1,Džon Zerzan,2,Eduardo Galeano,2,Edvard Said,1,Edward Said,1,Eme Sezer,1,Esej,22,Essay,13,F. M. Dostojevski,1,Fabio Pusterla,1,Fernando Pesoa,1,Fernando Pessoa,1,Filozofija,1,Fo,1,Foe,1,Franc Kafka,1,Franz Kafka,1,Fridrih Helderlin,1,G,1,Gabriel José García Márquez,1,Gabrijel Garsija Markes,1,Giannis Ritsos,1,Gistav Flober,1,Govor,2,Gustave Flaubert,1,Homer,1,Horhe Luis Borhes,2,identitet,1,Idila,1,Interview,1,Intervju,4,Isabelle Eberhardt,2,Ivan V. Lalić,3,Izabela Eberhart,2,J. M. Coetzee,1,Jani Rico,1,Jean-Marie Gustave Le Clézio,5,Jelena Arsenijević Mitrić,4,Jim Morrison,1,Johann Christian Friedrich Hölderlin,1,John Berger,1,John Pilger,1,John Zerzan,3,Jorge Luis Borges,2,Josif Brodski,1,Jovan Dučić,1,Jovan Hristić,2,Julian Barns,1,Knjiga Bekstava,2,kriza,1,Latinska Amerika,1,Magreb,1,Mahmud Darwish,2,Mahmud Derviš,2,Majkl S. Harper,1,Meksiko,1,Michael S. Harper,1,Mihail Epštejn,1,Milica Đokić Nikolić,1,Miodrag Pavlović,1,Mirča Elijade,1,Mircea Eliade,1,Naučni rad,4,neokolonijalizam,1,Nomadi,1,Novel,1,O smijehu,1,Okeansko osećanje,1,Orijentalizam,1,Oto Fenjveši,1,Paul Muldoon,1,Pet teškoća u pisanju istine,1,Pisma,1,Poema,1,Poetry,22,Poezija,32,Pol Maldun,1,Polu Demeniju,1,postkolonijalizam,1,Proza,7,Radomir D. Mitrić,2,Razmišljanja o egzilu,1,Reflections on Exile,1,religija,1,Rober Marto,1,Robert Graves,1,Robert Grejvz,1,Saint-John Perse,1,Sapfo,1,Šarl Bodler,1,Saša Skalušević Skala,1,Seamus Heaney,1,Sekst Propercije,1,Sen-Džon Pers,1,Sextus Propertius,1,Short Story,2,Silvia Federici,1,Silvija Federiči,1,Silvija Plat,1,Sreten Božić,1,Svetlana-Velmar Janković,1,Sylvia Plath,1,The Right to Dream,1,Tomica Bajsić,1,Uranija,2,Ursula Le Guin,1,Ursula Legvin,1,utopija,1,Video,2,Voltaire,1,W. H. Auden,1,Walter Benjamin,1,Ž. M. G. le Klezio,2,Žan-Mari Gistav le Klezio,3,Алекса́ндр Алекса́ндрович Блок,1,Б. Вонгар,1,Богомил Ђузел,1,Бори́с Леони́дович Пастерна́к,1,Булат Окуджава,1,Василиса Прекрасна,1,Едуардо Галеано,1,Јован Дучић,1,Јован Христић,1,Милош Црњански,1,Миодраг Павловић,1,Михаи́л Нау́мович Эпште́йн,1,Поезија,6,руска народна бајка,1,Светлана Велмар-Јанковић,1,Џи,1,Џон Берџер,1,
ltr
item
Arkadija : Светлана Велмар-Јанковић, Улица Добрачина
Светлана Велмар-Јанковић, Улица Добрачина
https://2.bp.blogspot.com/-iRlJxEbWJEc/VzWqguxwA0I/AAAAAAAAAiI/K1xAHO9IPUIYGCPGZPaH9fO5P7adupYngCLcB/s1600/Dobraca-e1423989209846.png
https://2.bp.blogspot.com/-iRlJxEbWJEc/VzWqguxwA0I/AAAAAAAAAiI/K1xAHO9IPUIYGCPGZPaH9fO5P7adupYngCLcB/s72-c/Dobraca-e1423989209846.png
Arkadija
https://arkadijski.blogspot.com/2016/05/blog-post_13.html
https://arkadijski.blogspot.com/
http://arkadijski.blogspot.com/
http://arkadijski.blogspot.com/2016/05/blog-post_13.html
true
7582228164159412509
UTF-8
Svi članci su učitani Nije pronađen nijedan članak VIDI SVE Pročitaj više Odgovori Prekini odgovor Obriši By Naslovna STRANICE ČLANCI Vidi sve PREPORUČENI ČLANCI OZNAKA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI Nije pronađen nijedan članak koji odgovara vašem upitu Vrati se nazad Nedelja Ponedeljak Utorak Sreda Četvrtak Petak Subota Ned Pon Uto Sre Čet Pet Sub Januar Februar Mart April Maj Juni Juli Avgust Septembar Oktobar Novembar Decembar Jan Feb Mar Apr Maj Jun Jul Avg Sep Okt Nov Dec upravo sada 1 minut ranije $$1$$ minuta ranije 1 sat ranije $$1$$ sati ranije Juče $$1$$ dana ranije $$1$$ sedmica ranije više od 5 sedmica ranije Pratioci Prati Ovaj sadržaj je premium Please share to unlock Copy All Code Select All Code All codes were copied to your clipboard Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy