Archive Pages Design$type=blogging$count=7

Б. Вонгар, интервју

PODELI:







ГЛАСНИК ИЗ СВЕТА ДУХОВА


Пр(а)во име Б. Вонгара је Сретен Божић. Рођен је 1932. године, у селу Горња Трешњевица, код Аранђеловца. Једно време је радио као новинар локалних листова у Ужицу и Јагодини, да би средином педесетих почео да објављује поезију. Нажалост, или на срећу, његова песничка каријера у Београду није дуго потрајала, 1958. године бива приморан да напусти земљу. Иако кратак, боравак у Паризу је снажно утицао на њега. Осим што је необавезно похађао предавања из антропологије, упознао је и остварио контакте са Симон де Бовоар, Жан-Пол Сартром и Семјуелом Бекетом. Занимљиво је да се већ тада, у Музеју човека, упознао са културом аустралијских Абориџина. Две године касније, 1960. године одлази у Аустралију. Пошто није познавао језик, у прво време радио је најтеже физичке послове како би преживео. Једном приликом, у жељи да стигне на градилиште великог постројења за наводњавање у Кимберлију, пут га је навео на пустињу Танами. Неколико дана је тако лутао црвеном пустињом“ на камили, док се животиња није срушила и одбила да устане. Даље је кренуо пешке док се и сам није онесвестио од исцрљености. У тренутку када се освестио, угледао је црно лице непознатог човека како се надвија над њим. Помисливши да је већ на ономе свету зачудио се како то да је Свети Петар црн. У ствари, то је био абориџински ловац, Џубуру, који му је спасао живот, упознао га са абориџинским веровањима и научио великом броју њихових речи. Управо тада, иако тога можда није био ни свестан, почиње истинско путовање Сретена Божића. Као да се из тог пустињског сна пробудио за једно другачије виђење света. Касније ће привучен абориџинском културом живети једно време у племенском бушу. Сретен Божић се толико сродио са њиховом културом да је усвојио име које су му дали - Б. Вонгар, што значи гласник из света духова. Читав свој живот посветио је писању и истраживању њихове традиције и културе, али и откривању злодела које су колонијални освајачи чинили над Абориџинима. Занимљиво је да се Сретен Божић / Б. Вонгар опробао у различитим жанровима. Познат је по романима Нуклеарног циклуса: Валг (1983), Каран (1985), Габо Ђара (1988), Раки (1994). Поред романа, пише и приче. Прва збирка носи назив Пут за Бралгу (1978), затим следе Бабару (1982), Последњи чопор дингоса (1991) и Марнгит (1992); Исказао се и у драмском стваралаштву, значајно је поменути његово драме: Јабланови, Камен у мом џепу (1972), и Село Баланг-Ан (1973). Написао је и аутобиографију Дингово легло (1999). Његово стваралаштво обележила је и збирка поезије Билма (1984). О страдању Абориџина не сведочи само Вонгарова фикција. Наиме, 2006. године је објавио књигу Тотем и руда − серију фотографија које документују двоструку нуклеарну трагедију, којој је овај народ био подвргнут. Осим тога, успешно се бавио антрополошким истраживањима. Стога је значајно поменути да је 1972. године, у сарадњи са Аланом Маршалом, објавио збирку абориџинских митова, а још увек је у рукопису и књига Од пећине до Јиркале, у којој проучава уметност абориџинских племена, пре свега поезију и сликарство. Дела су му превођена на француски, немачки, холандски, руски, шпански, јапански и кинески језик. Добитник је већег броја међународних награда, међу којима су најпознатије: награда Америчког удружења библиотека (1982), Међународна награда ПЕН-а (1986), Емеритус награда (1997), коју Савет Аустралије додељује за изузетан допринос аустралијској књижевности. Његово стваралаштво запажено је и у Србији, где му је 2009. године додељена титула почасног доктора наука Универзитета у Крагујевцу, а нешто раније, као најуспешнијем писцу из дијаспоре, књижевна награда Стојан Стив Тешић. Вонгар данас живи, са својим чопором дингоса, на имању у близини Мелбурна. 



Како је почела Ваша каријера књижевника? Прву пeсму сте написали као дете у Трешњевици? 


Мој отац Стеван био је обдарен говорник. Док смо радили у пољу, волео је да прича о ономе што се догодило у свету од библијских времена наовамо. То ме је вероватно подстакло да пишем.


Један кратак период, пре одласка у Аустралију, провели сте у Француској, тамо сте упознали Симон де Бовоар, Жан-Пол Сартра, Семјуела Бекета. На који начин су та познанства утицала на Вас?



Симон де Бовоар и Жан-Пол Сартр, били су у уредништву утицајног књижевног магазина Les Temps Modernes. У њему су штампане две моје књиге: Пут за Бралгу и Бабару, преведене из рукописа писаног на енглеском. Симон де Бовоар је написала предговор за први роман моје Нуклеарне трилогијеВалг, намеравала је да посети Аустралију и проведе једно време са Абориџинима, али старост јој то није дозволила. Семјуел Бекет је био свестан у каквој се ситуацији налазе Абориџини – старом Ирцу то није омакло. Препоручио је једну моју драму његовом енглеском издавачу, али није штампана. Моја преписка са њим послужила је његовом биографу као доказ да је био забринут за оно што се догађа у Аустралији. 


Приликом једне посете Југославији накратко сте завршили у затвору, привођени сте и у Аустралији, јунаци у вашим романима изложени су непрестаном прогону, затварању, најразличитијим врстама репресије? У аутобиографији описујете процес суђења групи Абориџина, у којем они захтевају да им се врати натраг земља која им је насилно одузета. Побегли сте од једног система да би вас захватио други прилично гори?



У енглеском језику постоји изрека да је трава са друге стране ограде увек зеленија. У мом случају ја сам се нашао у пустињи. Пре него што сам напустио Југославију веровао сам да на Западу тече мед и млеко. Реалност је понекад сурова.



У аутобиографији помињете да сте за време посете Југославији, када сте ишли да видите своје родитеље, били обележени као странац, тј. да је Ваш отац Стеван био оптужен за чување странца у кући. Како је то бити странац не само у земљи у коју сте емигрирали, већ и у земљи у којој сте рођени и одрасли?



Код нас, за време рата, долазили су партизани да би се сакрили од невремена и добили нешто хране. Њихов командир Ђорђе Ђурић био је наш комшија. По ослобођењу Крагујевца, 1944. године, Ђорђе је позвао мог оца на велики народни скуп у Крагујевцу да би нешто лепо рекао народу. Скупу је председавао руски генерал. Отац се захвалио Русима што су нас ослободили. Рекао је такође тада, да када буде прорадила Народна скупштина требало би да први закон који се изгласа буде закон о укидању смртне казне јер је у том рату доста нас Срба изгинуло”. Отац је био проглашен за реакционара; мој старији брат Милосав, још у седамнаестој години, добио је позив да иде на Сремски фронт.


Ваше приче и романи показују да је неопходно пружити отпор таквом систему, да су они који се мире са ситуацијом подједнако опасни као и они који врше репресију? 


Писац је немоћан да утиче на друштвени систем. То чини народ кад му зло и беда прекипе. Оно што писац може, јесте да забележи реалност на терену, збивања, патњу, наду и илузију да постоји нешто боље. То је трновит, маратонски пут.


У роману Manhunt (Хајка) готово кафкијанска метаморфоза натераће јунака Дао Ба Канга да се упути у аустралијски буш и тамо открије какве све неправде чини култура доминације у коју је он првенствено желео да утоне, да се асимилује и постане неприметан, да би затим открио стратегије које користе колонизатори да потпуно обесправе и униште абориџинска племена. Колико је Вашег личног искуства уписано у лик Дао Ба Канга, имајући у виду и то константно осећање странствовања?


Роман Manhunt сам писао на енглеском језику, крајем шездесетих година, девет година након мог доласка у Аустралију, у доба Вијетнамског рата. Био сам изненађен ратном пропагандом и демонизацијом народа у Вијетнаму. Све што је тај јадан народ хтео јесте да га колонизатори оставе на миру. Изгледало је парадоксално да колонизатори који одлазе тамо да би донели благостање и слободу” нису то дали народу у сопственој држави. Роман је био мој протест против ратне пропаганде. У то време написао сам и збирку приповедака The Sinners (Грешници) као и драму Balang-An Village (Село Баланг-Ан) које имају за тему рат у Вијетнаму. Тада сам сарађивао са аустралијским писцем Аланом Маршалом који је био мој ментор – писац слободног мишљења, и добре воље да помогне досељенику. По одласку из Југославије нашао сам се у Паризу. Једно време сам боравио у склоништу Црвеног крста. Једном сам отишао у неки центар где се делила храна и половна одећа. У реду су чекали Југословени. Један господин, отменог држања, који је надзирао давање помоћи, рекао ми је љубазно: Ово је само за наше”. Објашњено ми је да је центар само за припаднике католичке вере и да православци треба да иду на другу адресу, која је била на другом делу града. Спуштала се ноћ и није било изгледа да ћу стићи тамо. Отмени господин се смиловао и дао ми један велики дански сир. Када сам се вратио у склониште наше избеглице окупише се око мене да једемо: Откуда ти оволики сир ?” Рекох где сам га добио и видех како се мом саговорнику, наједном, парче сира заглави у грлу: Забога то је сир попа Драгановића” . Нико од наших тај сир више није јео. Тада сам први пут сазнао да је др Крунослав Драгановић био архитекта” чишћења Срба из Хрватске и да је у Паризу надзирао емиграцију његових верника. Мој боравак тамо, као избеглицe, био је условљен тиме да нађем посао. Радио сам у фабрици аутомобила Рено. Са групом расељених лица спавао сам у подруму једне фабрике, док је на спрату, изнад нас, ноћна смена радила на машинама. Било нас је из целе источне Европе, а понеко и из Шпаније. Нико од нас није имао пасош, био сам лице без државе. Пуком срећом добио сам прилику да напустим Европу. Француска полиција ми је дала парче папира на коме је писало − Овај човек тврди да се зове Сретен Божић” . Са тим папиром сам дошао у Аустралију, октобра 1960. године. 


Шта мислите каква је улога интелектуалаца, научника, антрополога у пракси коју је спроводио политички и бирократски апарат колонизатора, колико су често зачуђујући њихови ставови о постојању такозваних субхуманих раса, у овом случају Абориџина? С друге стране говорите и о светлом примеру руског антрополога Николаја Николајевича Миклоухо-Маклеја. Реците нам нешто и о Вашим антрополошким истраживањима, о необјављеној књизи From Cave to Yirrkala (Од пећине до Јиркале). Због чега Вас је абориџинска култура у тој мери опчинила?


Колонијална доктрина о субхуманој раси Абориџина је енглеско (не)дело још од 1790. године када је новооткривени континент одабран за кажњеничку колонију – претечу Голог oтока. У то време постојала је нека интернационална конвенција да се земља не може одузети уколико на њој постоје домороци. Енглези су Абориџине прогласили субхуманим како би мимоишли ту конвенцију. Међу интелектуалцима тога времена није било гриже савести. У то доба навелико се трговало робљем. Енглези су су себе сматрали надмоћном нацијом и веровали да је Бог на њиховој страни. Аустралијанци, по проглашењу независности 1900. године, наследили су земљу аустралијског континента од Енглеза, наследили су и законе који су гарантовали континуитет колонијалног принципа. Напредни Аустралијанци се стиде таквог стања, али то стање је постојећи хронизам, дубоко укорењен економски и политички. Књигу Миклоухо-Маклеја, о његовом путу на Нову Гвинеју, прочитао сам док сам био у Србији и остао очаран његовим радом и храброшћу. Маклеј је такође радио на антрополошким истраживањима у Аустралији; дотакао се једне од најбитнијих тема која данас забрињава свет − контроле популације. На то сам наишао док сам писао From Cave to Yirrkala. Књига се односила на абориџинску уметност у периоду уназад 35 000 година. Постало ми је јасно да се абориџинска култура негде у периоду Леденог доба зачаурила током климатских непогода и била приморана да развије мноштво церемонијалних обреда и веровања како би народ преживео. Кључ том веровању била је контрола прираштаја, односно популације. Абориџини су у овом предњачили у односу на данашњи свет за неких 2000 генерација. Појединцима се није свиђало да субхумани” народ може бити толико напредан, тако да књига From Cave to Yirrkala никада није штампана. Оно што сам писао у тој књизи поновио сам касније у роману Валг. Популација је табу тема у земљама такозване демократије. Што више народа, више потрошача, односно сиротиње. На крају ће ђаво доћи по своје. Државници, бирократе и политичари окупљају се помпезно у Копенхагену и Мексику да реше проблем климатске катастрофе. Један седи абориџински старац могао би им бесплатно препричати повест како је његов народ преживео Ледено доба и показао пут спаса, али зар би њега неко питао?



Каква је улога жена у Вашем животу? Знамо да у аутобиографији изражавате захвалност Џумали, која Вас је и увела у абориџински поетски космос. Посветили сте јој роман Валг, с друге стране, роман Раки посветили сте својој мајци. Помињете у аутобиографији и Мајлс Френклин, Линду Билчић, др Ив Фесл, Пру Грив, Yumayna Burarwana….


Жене имају биолошку оријентисаност – срце, како би се то рекло, да осете патњу других. Моја мајка је имала седморо деце у кући које је хранила за време рата. Када би се као малишан пробудио ноћу, видео бих мајку док седи поред фењера и преде. Преко дана је радила у башти и око стоке, кувала и носила ручак радницима у пољу. Говорила је нама деци да не треба убити змију ако је видимо у башти јер змија је кажњена од Бога “да вечито пуже на стомаку.” За време рата партизани су на нашем прагу оставили рањеног другара. Лечила га је шест месеци и излечила. Да је ухваћена Немци би побили и њу и нас. После ослобођења тражила је од државе медицинско старање за себе јер је лечила партизана али то није добила. За мене је она херој. Умрла је сама, код куће, у селу док смо моја браћа и ја били овде у Аустралији. Слично добро срце запазио сам и код других жена које су ми помогле током писања. Аустралијског писца Мајлс Френклин никада нисам срео (умрла је 1959. године), али наши Солунци које је лечила на Кајмакчалану су ми причали да је имала срце једне виле.


Можете ли да нам опишете како је изгледао један обичан дан у вашој абориџинској породици, од изласка до заласка сунца?


Када устанете прво разгрнете пепео да оживите ватру и видите да ли је можда неки сладак кромпир остао затрпан у пепелу од предходног дана. Ту је и чађава лимена кантица (billycan) коју наспете водом да направите чај или сличан напитак. Обично се кампује близе воде, ако воду не носите у ланеном џачићу (water-bag). Током дана треба обезбедити воду и храну што је дужност оба партнера породичне групе. Мушкарци обично иду у лов на животиње или лове рибу. Жене трагају за корењем у земљи или ваде ларву из пањева дрвећа. Нешто од тога поједу на терену, остало донесу у камп. Ако се мушкарци врате из лова празних руку онда се једе оно што су жене сакупиле. У случају да лов успе прави се гозба. Месо се замота у зелено лишће и затрпа у ватру да се испече. Храну једу сви присутни, фамилија и племенски рођаци. Најбољи комад хране се дели најстаријима, потом млађи па домаћи пси. Ако случајно нема хране или воде онда се камп напушта у потрази за бољим локалитетом. Ја нисам био вешт у лову, увек бих се придружио неком искуснијем, па и женама, у скупљању корења.


Говорите о пракси затварања на оба континента, у Југославији је Ваш отац провео дуг период у затвору, оптужен као кулак и реакционар. Вама у Аустралији полиција упада у стан, одузима рукопис. Затварање Абориџина и на континенту пола света удаљеном постаје опсесија, сведочите о њима као о како кажете највише затвараном народу на планети. Поетика прогонства је кључна за Ваше стваралаштво, о њој сведочи и роман Раки, а наглашена је и у причи Динго кучка 777. Реците нам нешто више о том искуству константног надзора и контроле?


Пре доласка белаца у Аустралији је било око 500 племена, са око 600 племенских јзика. Није било племенских сукоба. Ћелија друштва била је фамилија. Изнад фамилије није било више власти. Постојао је једино систем традиционалних обичаја и ритуала према којима је функционисало друштво. Знало се која земља којој фамилији припада. Обичаји су били нека врста закона односно протокола који је омогућавао да народа буде онолико колико удобно може да живи на земљи − контролом прираштаја. Тако је вероватно било још од Леденог доба. Доласком белаца, домородачка земља постаје земља енглеске круне, а народ је груписан у резервате где је традиционална култура уступила место социјалном хаосу (беспослица, болести, алкохол, насиље, коцка, глад итд.). Раса народа која је преживела климатски хаос Леденог доба и припада најстаријој култури у свету осуђена је на пропаст након одузимања земље.



На једном месту, у аутобиграфији, кажете да сте били одушевљени Кафкином прозом. Чини се да је прилично утицао на Вас, посебно његово гађење спрам бирократског система и механичког ритма цивилизације? Кафкина фикција вам је у мери у којој подрива такав један апарат, нарочито блиска. У том смислу је посебно значајна његова прича У кажњеничкој колонији, у којој основни принцип постаје парола Кривица је увек несумњива, а човек бива третиран као објекат.



Са Кафком сам се упознао” у мом селу Трешњевици 1942. године, пре него што сам прочитао иједну његову књигу. Било ми је десет година. У кућу мог стрица Војислава упали су једне ноћи наоружани људи, одвели га из кревета у оближњи мајдан и убили – слично убиству јунака из Кафкиног Процеса. Нама деци су бранили да гледамо док су стрица износили из мајдана, али ја сам се попео на једну крушку и видео његово крваво тело. Мој стриц је био тих човек – није се замерао народу. Причало се да су он и сеоска учитељица Кока, која је становала у нашој кући, били пријатељи. Кока је већ била напустила село и отишла у партизане (после рата била је једно време директор Учитељске школе у Крагујевцу). Никада нисмо сазнали ко је убио нашег стрица, али када сам 1954. године читао Кафку и прочитао како је у напуштеном мајдану убијен јунак његовог романа све ми је постало јасно.



У роману Manhunt говорите о проблему појединаца који постају напросто невидљиви за систем. (Понекад те не посматрају као црног ─ већ се понашају као да си невидљив, то је онда права невоља.). Рекло би се да су две стратегије у игри, или сте прогоњени или се понашају као да не постојите?



Било како да је обележен, појединац је немоћан да се одупре систему.



Пишете о култури доминације у којoj сваки отпор, сваки покушај демаскирања, откривања неправде наилази на зид ћутања, познато је да сте имали проблема са проналажењем издавача, посебно у Аустралији. Ваша драма The Poplars − Gulwir and Bogo (Јабланови − Галвир и Бого), има две верзије, бави се тематиком изгубљених генерација. У време када сте је написали помињање абориџинских имена у самом наслову није наишло на одобравање?



Прва верзија те драме писана је половином 1960. године. Два главна лика драме представљени су као особе које се не уклапају у друштво. Друга верзија је писана око десет година касније у којој је јасно да су карактери драме Абориџини. У међувремену, у Аустралији је одржан плебисцит по коме су Абориџини добили грађанско право − постали грађани у сопственој земљи.



У аутобиографији, Dingoes Den (Дингово легло), помињете да сте једно време размишљали о необичној идеји театра у бушу (Bush Theatre). Реците нам нешто више о томе? 



То је била идеја једног од мојих колега из Мелбурна, Хералда Бегента, који је водио драмске програме при Центру за образовање. Они су штампали две моје драме и први су приредили изложбу мојих фотографија Totem and Ore (Тотем и руда), која је касније забрањена одлуком скупштине Аустралије. 



Јунак Вашег романа Manhunt говори са презрењем о западном свету који се нарочито труди да маскира ружну и огавну унутрашњност, да улепша своје грозоте, и неистине. Дао Ба Канг, у тренутку када схвата да је једно време живео у илузији, каже да се осетио као човек који отвара дивну шкољку и уместо бисера проналази црва. Имате ли утисак да живимо у цивилизацији која своје мане и несналажења крије од себе саме разноразним привременим решењима, која губи осећање прошлости, а будућност улепшава? Ви у својим делима разоткривате ту ружну суштину, говорите о нуклеарним пробама, загађивању планете, климатским променама, с друге стране о затварању Абориџина, о Вијетнамском рату, о неправдама које су почињене српском народу. Колика опасност прети данас од такве једне културе заташкавања, окретања главе од сопствених злодела? Може ли литература да утиче на избављење и промену цивилизацијског хаоса у који тонемо?



За пропаганду су знали још стари Римљани и Грци. Постојала је и раније. Међутим за писце који настоје да остану искрени о ономе што пишу простор се сужава. Сужаваће се још више док они не постану потпуно истребљени. То је постало очито током демонизације Срба и НАТО бомбардовања. Било шта да је написано о томе, и било како добро, означено је као да је са репертоара Комеди-Франсез. Један писац је дошао на сахрану Слободана Милошевића. Тог храброг писца је мимоишла” Нобелова награда, јер је говорио истину − оно што осећа. 



У вези са претходним питањем јесте и питање где су биле међународне хуманитарне организације када је абориџински народ био подвргнут двострукој нуклеарној трагедији”  и када је 1999. године СРЈ претрпела бомбардовање осиромашеним уранијумом? 



Тачно. Зашто ти чувари“ морала и уметничке слободе нису стали у одбрану Хандкеа? Ово није 1941. година, али Европа тоне у тај амбис.




Можете ли да објасните везу између рукописа Pinya, који Вам је аустралијска полиција одузела и никада није вратила и романа Раки и Manhunt?



Pinya je претеча романа Раки. Ту прву верзију рукописа одузела ми је полиција тако да сам писао роман накнадно и под новим насловом. Manhunt је ранији роман писан 1970. године. Један похлепни издавач докопао се тог рукописа и штампао га без мог одобрења под насловом The Trackers (Гоничи). Пре неку годину прерадио сам тај стари рукопис и штампан је под насловом Manhunt (Хајка).



Реците нам нешто више о искуству стеченом на креативној радионици коју сте водили при универзитету Монаш, где сте позвани као гостујући писац међу абориџинске студенте? 



При Монаш универзитету, у Мелбурну, постоји абориџински институт (The Aboriginal Research Centre). На њега долазе абориџински студенти из целе Аустралије са мањим школским квалификацијама и пролазе кроз допунске курсеве да би достигли универзитетски стандард. Позван сам тамо, на шест месеци, да охрабрим студенте на могуће писање и пренесем своје искуство на њих. Тај креативни програм финансирала је држава (The Australian Council for the Arts ).




Роман Раки не само да има веома занимљиву тематику и необичну структуру, већ и посебан, могло би се рећи, хибридни језик. Наиме, иако је текст писан на енглеском језику прожет је великим бројем абориџинских израза, с друге стране убацујете и заборављене српске речи. Стиче се утисак да пишете на енглеском, размишљате на абориџинском, а сећате се на српском? 



То је јако компликовани роман – тематски и временски. Српски језик допушта употребу компликованих глаголских времена док писац “путује” кроз историју. Енглески језик је у томе ограничен. Узело ми је много времена и напора да ту језичку разлику доведем у једну целину. На срећу имао сам доброг сарадника – моју тадашњу жену, Линду Билчић (преминула 2004. године). Њен отац је пореклом Далматинац, а она је студирала српско-хрватски језик на Монашу (програм који је водио проф. Милован Рапајић). Док сам прикупљао материјал за роман Раки, сетио сам се случајног сусрета са др Драгановићем. Курт Валдхајм је био познат целом свету, мада се није причало о неделима које је починио према нашем народу па и према Русима. 

При писању тог романа необично ми је помогло сећање на оно што се догодило у Шумарицама за време рата. У Мелбурну сам познавао Милинка Филиповића, родом из Сабанте. Имао је четрнаест година када је са оцем, за време рата, отишао из села на пијацу у Крагујевац. Били су заробљени и одведени у Шумарице. Моменат пре стрељања Милинко је изведен у страну да би касније могао да закопава оне који су побијени. Док је закопавао лешеве препознао је свога оца. Извукао је његово тело из масовне гробнице и ископао му посебну рупу да га сахрани. Стражар га је посматрао. Пре него што је Милинко почео да затрпава рупу, стражар му је дао марамицу да покрије очево лице. Касније је депортован у Немачку, одакле је по завршетку рата доспео у Аустралију. Милинко је имао јако изборано лице, изгледало је као да је на њему разапета паукова мрежа која му заклања очи. Изгледао је доста старији за његове године. Намеравао сам да његов случај унесем у причу романа Раки, али када год сам покушао да пишем о томе осећао сам се мучно. На крају сам тај призор изоставио, а месту у којем се роман догађа дао име Милинково. Милинко је такође и име мојег најстаријег брата .

Пошто је Раки штампан на енглеском језику, добио сам писмо од уредника познате издавачке куће из Берлина, у којем ме обавештава како је одушевљен романом и да су одлучили да га преведу на немачки. Требало је да уследи уговор за откуп преводилачког права, међутим, два месеца касније, уместо тога, стигло је писмо у којем ме исти тај Немац обавештава да су одустали од намере да штампају моју књигу и да он напушта издавачку кућу. Телефонирао сам литерарном агенту у Берлину и сазнао да је уредник добио отказ − власник те познате издавачке куће је ратни другар Курта Валдхајма. Није му одговарало штампање Ракија. 

Роман Раки, требало би да се ускоро појави у српском издању, у преводу Љиљане Крстић, у издавачкој кући Јасен. 




Године 1997. требало је да као добитник престижне Емеритус награде, коју додељује Савет Аустралије, будете аутоматски кандидовани, као представник Аустралије, за Нобелову награду. До тога, међутим, није дошло. Да замислимо да се та неправда није догодила и да сте добили Нобелову награду, шта бисте у том случају поручили присутнима на церемонији доделе?



Рекао бих истину. Када сам 1975. године писао Нуклеарну трилогију морао сам илегално да проведем једно време у централној Аустралији, на терену, где су вршене нуклеарне пробе. Да су ме власти ухватиле био бих кажњен са двадесет година робије што сам се нашао тамо, још двадесет година зато што пишем о тим пробама и додатних двадесет година што намеравам да то писање и штампам. За мене је највећа награда што нисам завршио у затвору .



Џон Манделберг је о Вама снимио филм, Двоструки живот: живот и времена Б. Вонгара, реците нам нешто о томе?



Џон Манделберг је аустралијски филмски редитељ. Једнога дана, закуцао је на моја врата да ми каже како жели да сними филм о мени. Рекао сам му да је превише храбар и почастио га чашом шљивовице. Џон се био управо вратио са пута из Русије. Показао ми је копију превода на руски једног мог романа и дао ми видео копију филма који су Руси снимили 1948. године о Миклухо-Маклеју, руском антропологу. Понудио ми је леп хонорар за откуп права да сними моју биографију. Филм је снимљен на пустињским локалитетима где сам сакупљао материјал за своје писање, коштао је око милион долара − рекордна сума у то време. Док смо снимали, на једном од тих локалитета, у Мекдонел планинама наишли смо на напуштени полигон, где су вршене нуклеарне пробе и пробе ракета са осиромашеним уранијумом. Његов филм, Двоструки живот, добио је 1995. године награду на Њујоршком фестивалу, а такође и на Сиднеј филм фестивалу.

Манделберг је намеравао да адаптира Раки и направи епски филм, који се догађа делом у Аустралији, а делом у Србији. Постигао је и договор са Кустурицом да филм раде у копродукцији. Међутим, дошло је до НАТО бомбардовања и пројекат није остварен. Манделберг ради нови документарни филм, по мојој књизи Тотем и руда (Totem and Ore) и желео би да тај филм заврши у копродукцији са неким од колега из Београда. Био је у контакту са Андријаном Стојковић, међутим, она је заузета радом на свом документарном филму о мени. Андријана је два пута боравила, овде, у Аустралији, где је и радила на снимању. Путовала је са екипом, такође, и у абориџински резерват у Арнем Ленду и снимала абориџинске древне цртеже, у пећинама које датирају још из Леденог Доба. Снимање, у тако забаченом пределу Аустралије, било је јако напорно па и ризично. Била је и код мене кући да сними моје дингосе и спријатељи се са њима. Надамо се да ћемо ускоро видети њен филм. Андријана је студирала код професорке Љиљане Богоеве-Седлар од које је и чула за мене. Једна друга, некадашња студенткиња професорке Богоеве, Љиљана Крстић, превела је роман Раки.



Добитник сте недавно установљене награде Стојан Стив Тешић“, можете ли да кажете нешто више о томе?



Лепо је да та награда постоји. Стив Тешић је био изузетно добар и храбар писац. Стао је на страну Срба у време када је цео западни свет био против нас. За писца који живи и ствара у Америци то понекад може бити веома погубно. 



Аутобиографију сте посветили Петеру Хандкеу и Вашем сину Стефану?



Хандке је написао предговор за немачко издање моје књиге Бабару. Посвета није зато. Она је за за његову храброст.




Да ли тренутно радите на неком новом роману? У чему данас налазите инспирацију?



Преостала су још два пројекта − збирка приповедака Dingos’ Picnic и роман Didjeridu Charmer (Видар). То је пети роман мог Нуклеарног квинтета, већ је написан, али му дајем завршну обраду. 





Шта бисте поручили младим писцима данас?



Да остану верни својим коренима.






Интервју водила Јелена Арсенијевић



Геополитика, број: 37, јануар 2011, стр. 64-69.

COMMENTS

Name

Adam Zagajevski,1,Adam Zagajewski,1,Adonis,1,Aimé Césaire,1,Alber Kami,2,Albert Camus,2,Aldous Huxley,1,Aleksandar Blok,1,Andrej Tarkovski,2,Antonio Tabucchi,1,Antonio Tabuki,1,Apokalipsa,1,Arthur Rimbaud,1,Artur Rembo,1,Augusto Boal,1,B. Wongar,3,Bela Hamvaš,1,Béla Hamvas,1,Bertolt Brecht,1,Bertolt Breht,1,Bjung-Čul Han,1,Blaise Cendrars,1,Blez Sandrar,1,Bogomil Đuzel,1,Boris Pasternak,1,Bulat Okudžava,1,Byung-Chul Han,1,Candide,1,Charles Pierre Baudelaire,1,Derek Volkot,1,Derek Walcott,2,Đovani Paskoli,1,Dušan Pajin,1,Dž.M. Kuci,1,Džim Morison,1,Džon Pildžer,1,Džon Zerzan,2,Eduardo Galeano,2,Edvard Said,1,Edward Said,1,Eme Sezer,1,Esej,22,Essay,13,F. M. Dostojevski,1,Fabio Pusterla,1,Fernando Pesoa,1,Fernando Pessoa,1,Filozofija,1,Fo,1,Foe,1,Franc Kafka,1,Franz Kafka,1,Fridrih Helderlin,1,G,1,Gabriel José García Márquez,1,Gabrijel Garsija Markes,1,Giannis Ritsos,1,Gistav Flober,1,Govor,2,Gustave Flaubert,1,Homer,1,Horhe Luis Borhes,2,identitet,1,Idila,1,Interview,1,Intervju,4,Isabelle Eberhardt,2,Ivan V. Lalić,3,Izabela Eberhart,2,J. M. Coetzee,1,Jani Rico,1,Jean-Marie Gustave Le Clézio,5,Jelena Arsenijević Mitrić,4,Jim Morrison,1,Johann Christian Friedrich Hölderlin,1,John Berger,1,John Pilger,1,John Zerzan,3,Jorge Luis Borges,2,Josif Brodski,1,Jovan Dučić,1,Jovan Hristić,2,Julian Barns,1,Knjiga Bekstava,2,kriza,1,Latinska Amerika,1,Magreb,1,Mahmud Darwish,2,Mahmud Derviš,2,Majkl S. Harper,1,Meksiko,1,Michael S. Harper,1,Mihail Epštejn,1,Milica Đokić Nikolić,1,Miodrag Pavlović,1,Mirča Elijade,1,Mircea Eliade,1,Naučni rad,4,neokolonijalizam,1,Nomadi,1,Novel,1,O smijehu,1,Okeansko osećanje,1,Orijentalizam,1,Oto Fenjveši,1,Paul Muldoon,1,Pet teškoća u pisanju istine,1,Pisma,1,Poema,1,Poetry,22,Poezija,32,Pol Maldun,1,Polu Demeniju,1,postkolonijalizam,1,Proza,7,Radomir D. Mitrić,2,Razmišljanja o egzilu,1,Reflections on Exile,1,religija,1,Rober Marto,1,Robert Graves,1,Robert Grejvz,1,Saint-John Perse,1,Sapfo,1,Šarl Bodler,1,Saša Skalušević Skala,1,Seamus Heaney,1,Sekst Propercije,1,Sen-Džon Pers,1,Sextus Propertius,1,Short Story,2,Silvia Federici,1,Silvija Federiči,1,Silvija Plat,1,Sreten Božić,1,Svetlana-Velmar Janković,1,Sylvia Plath,1,The Right to Dream,1,Tomica Bajsić,1,Uranija,2,Ursula Le Guin,1,Ursula Legvin,1,utopija,1,Video,2,Voltaire,1,W. H. Auden,1,Walter Benjamin,1,Ž. M. G. le Klezio,2,Žan-Mari Gistav le Klezio,3,Алекса́ндр Алекса́ндрович Блок,1,Б. Вонгар,1,Богомил Ђузел,1,Бори́с Леони́дович Пастерна́к,1,Булат Окуджава,1,Василиса Прекрасна,1,Едуардо Галеано,1,Јован Дучић,1,Јован Христић,1,Милош Црњански,1,Миодраг Павловић,1,Михаи́л Нау́мович Эпште́йн,1,Поезија,6,руска народна бајка,1,Светлана Велмар-Јанковић,1,Џи,1,Џон Берџер,1,
ltr
item
Arkadija : Б. Вонгар, интервју
Б. Вонгар, интервју
https://2.bp.blogspot.com/-uHEotutgUNA/VydzNyFjEFI/AAAAAAAAAh0/ZIyvECiaA-c0woeyzBqC5X929Z_5VqrtwCLcB/s640/829368-medium%2B%25281%2529.jpg
https://2.bp.blogspot.com/-uHEotutgUNA/VydzNyFjEFI/AAAAAAAAAh0/ZIyvECiaA-c0woeyzBqC5X929Z_5VqrtwCLcB/s72-c/829368-medium%2B%25281%2529.jpg
Arkadija
https://arkadijski.blogspot.com/2016/05/blog-post.html
https://arkadijski.blogspot.com/
http://arkadijski.blogspot.com/
http://arkadijski.blogspot.com/2016/05/blog-post.html
true
7582228164159412509
UTF-8
Svi članci su učitani Nije pronađen nijedan članak VIDI SVE Pročitaj više Odgovori Prekini odgovor Obriši By Naslovna STRANICE ČLANCI Vidi sve PREPORUČENI ČLANCI OZNAKA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI Nije pronađen nijedan članak koji odgovara vašem upitu Vrati se nazad Nedelja Ponedeljak Utorak Sreda Četvrtak Petak Subota Ned Pon Uto Sre Čet Pet Sub Januar Februar Mart April Maj Juni Juli Avgust Septembar Oktobar Novembar Decembar Jan Feb Mar Apr Maj Jun Jul Avg Sep Okt Nov Dec upravo sada 1 minut ranije $$1$$ minuta ranije 1 sat ranije $$1$$ sati ranije Juče $$1$$ dana ranije $$1$$ sedmica ranije više od 5 sedmica ranije Pratioci Prati Ovaj sadržaj je premium Please share to unlock Copy All Code Select All Code All codes were copied to your clipboard Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy