Archive Pages Design$type=blogging$count=7

Fo, Dž.M. Kuci

PODELI:





PRVO POGLAVLJE


I


„Na kraju odustadoh od veslanja. Ruke mi behu u žuljevima, leđa su me pekla, svaka koščica bolela. Sa uzdahom, gotovo i ne pljusnuvši, kliznuh u more. Sporim zamasima, vijući za sobom klo­buk duge kose, poput morskog cveta, poput sase, poput meduze ka­kvu viđamo po brazilskim vodama, zaplivah ka nepoznatom ostrvu, najpre isto kao i veslima, protiv struje, a onda, najednom bez stega, na talasima koji me ponese do zaliva, pa tako i do obale.


„Opružila sam se tamo na vreli pesak, predajući se rumenom blesku sunca, u skorenoj podsuknji (a to beše jedino u čemu sam utekla), iznurena, zahvalna, kao i svi spaseni.


,,I tada me prekri tamna senka, ne oblaka, nego čoveka, obavijenog plamsavom svetlošću. 'Brodolomnik', rekoh otežalim, suvim jezikom. Ja sam brodolomnik. Sama sam na svetu.' I pokazah svoje oguljene dlanove.


„On čučnu pored mene. Bio je crn: Crnac, guste kuštrave kose, golišav mimo prostih gaća. Pridigla sam se i uprla pogled u spljo­šteno lice, sitne tupe oči, širok nos, debele usne, kožu koja ne beše crna već pepeljasta, suva kao da je naprašena. 'Agua', rekoh, prela­zeći na portugalski, i napravih znak kao da pijem. On ne odgovori, već nastavi da me posmatra kao da sam foka ili morska kornjača izbačena na talasima, koja će brzo lipsati i onda moći da se isecka za jelo. O boku je nosio koplje. Stigla sam na pogrešno ostrvo, po­mislih, i glava mi klonu: stigla sam na ostrvo ljudoždera.


„Čovek ispruži ruku i nadlanicom me okrznu po mišici. Opipa­va mi meso, pomislih. Ali ne prođe dugo a ja počeh sporije da di­šem i da se smirujem. Zaudarao je na ribu i na ovčije runo u sparni dan.


„Onda, pošto tako nismo mogli ostati zauvek, uspravih se i opet uzeh da pokazujem kao da pijem. Veslala sam od rana jutra do podneva, grlo od sinoć nisam okvasila, više nisam marila čak ni da me posle ubije, samo da dobijem vode.


„Crnac ustade i dade mi znak da ga sledim. Poveo me je, utrnulu i izubijanu, preko peščanih dina a zatim stazom koja se uspi­njala ka brdovitoj unutrašnjosti ostrva. Ali nismo čestito ni krenuli padinom kad osetih oštar bol i iz pete izvukoh dugačak trn cmog vrha. Iako sam je usput trljala, peta mi je ubrzo tako natekla da od bola više nisam mogla ni da hramljem. Crnac mi ponudi svoja leđa, pokazujući kako će me on nositi. Oklevala sam da li da prihvatim, jer bio je omalen, niži od mene. Ali nisam imala kud. Tako sam, malo poskakujući na jednoj nozi, malo jašući na njegovim leđima, putovala uzbrdo sa zadignutom podsuknjom i tarući bradu o njego­vu čekinjastu kosu, oslobađajući se straha u tom čudnovatom naopakom zagrljaju. On, primetila sam, nije birao kud gazi, tabanima je mlavio čkalj koji je meni probio kožu.


„Čitaocima zadojenim pričama putnika, reči pusto ostrvo mo­gle bi prizvati sliku predela s mekim peskom i senovitim drvećem, gde potoci teku da bi ugasili brodolomnikovu žeđ, a zrelo voće mu pada u krilo, gde se od njega ne traži ništa više no da dane provodi dremajući sve dok ne stigne brod koji će ga odvesti kući. Ali to ostrvo na koje sam se ja nasukala beše sasvim drugačije: visoka stena zasečenog vrha, s tri strane okomito uzdignuta iz mora, obra­sla neuglednim grmljem koje nikad ne cveta i nikad ne gubi lišće. Oko ostrva su plutali mrki venci morskih trava iz kojih se, kad ih talasi nanesu na obalu, širio oduran zadah i privlačio rojeve krupne bledunjave gamadi. Na sve strane su mileli mravi, isti oni koje smo imali u Baiji i još jedna napast, nastanjena u dinama: sićušna buba koja vam se zarije između nožnih prstiju i hrani se vašim mesom. Na to čudo ni Petkova tvrda koža ne beše otporna: po stopalima je imao krvave brazde, mada se na to nije mnogo obazirao. Zmije ni­sam viđala, ali gušteri bi, kad pripeče, izmileli da se sunčaju, jedni mali i hitri, drugi krupni i tromi, s plavim čipkama oko vrata koje bi nadizali kad se usplahire, šišteći i sevajući očima. Uhvatila sam jednog u vreću i pokušala da ga pripitomim, hraneći ga muvama; ali odbijao je da jede mrtvo meso, te sam ga naposletku pustila na slobodu. Behu tu i majmuni (o kojima ću više pričati docnije) i ptice, ptice kud god se obazreš: ne samo vrapci (bar sam ih ja tako zvala) koji su u jatima po čitav dan lepršali i cvrkutali od grma do grma, nego po liticama iznad mora, još i velika plemena galebova, divljih gusaka i kormorana, tako da se stenje belelo od njihovog izmeta. A u moru: kornjače, i foke, i ribe nebrojenih vrsta. Mogla sam, dakle, da mi je društvo zveri bilo dovoljno, sasvim srećno živeti na svom ostrvu. Ali ko će se, sviknut na punoću ljudskog go­vora, zadovoljiti graktajima, ćurlicima i krikovima, rikanjem foka i zavijanjem vetra?


„Napokon izbismo na vrh i moj nosač zastade da povrati dah. Obrela sam se na zaravni pred nekim logorom. Dole se u nedogled pružalo svetlucavo more, dok se na istoku brod koji me je dovezao udaljavao punim jedrima.


„Mislila sam samo na vodu. Svejedno mi beše kakva me sudbina čeka ako najpre utolim žeđ. Pred ulazom u logor stajao je neki čovek, tamnoput i zarastao u bradu. 'Agua', rekoh, pokazujući ru­kama. On dade znak Crncu i videh da govorim s Evropejcem. 'Fala inglez?', upitah, kako sam naučila u Brazilu. On klimnu glavom. Crnac mi pruži zdelu vode. Smesta sam je iskapila, te on donese još jednu. Beše to najbolja voda koju sam u životu popila.


„Neznanac je imao zelene oči, kosu sprženožutu kao slama. Moglo mu je biti oko šezdeset godina. Na sebi je (da vam ga celog opišem) imao kožuh i gaće do ispod kolena, onakve kakve nose lađari na Temzi, te visok kupasti šešir, sve to načinjeno od prošivenih koža, s dlakom spolja, a na nogama grube sandale. Za pojasom je nosio kratku toljagu i nož. Još jedan pobunjenik, to mi prvo prođe kroz glavu, koga je na obalu iskrcao neki milosrdni kapetan, a Crnca je zatekao na ostrvu i uzeo ga za slugu. 'Zovem se Suzan Barton', rekoh. 'Prepustila me je vetru i talasima posada onog tamo broda. Zapovednika su ubili, a mene ovako unesrećili.' I najednom, premda sam suvih očiju istrpela sve gnusobe na brodu i časove oča­ja dok sam bila sama na talasima s mrtvim kapetanom, kome je iz očne duplje štrcala gvozdena čakija, ja briznuh u plač. Sela sam na golu zemlju stežući rukama bolno stopalo i klatila se tamo i amo i jecala kao dete dok je neznanac (koji, dakako, beše Kruso* koga sam vam već pomenula) piljio u mene pre kao da sam riba izbačena na talasima nego bližnji u nevolji.


„Rekoh vam kako je Kruso bio odeven; a sad da vam opišem i njegovo boravište.


„Nasred zaravni dizala se gomila stenja visoka kao kuća. U procepu između dve stene Kruso je sebi podigao kolibu od kolja i trske, vešto prošivši trsje i uplevši ga oko kolja, tako da njegove re­se tvore zidove i krov. Zajedno sa ogradom i kapijom na kožnim šarkama, to beše logor u obliku trougla koji je Kruso nazivao svojim zamkom. Iza ograde, zaštićena od majmuna, rasla je gorka di­vlja salata. Ta salata, uz ribu i ptičja jaja, činila je celokupnu našu prehranu na ostrvu, kao što ćete čuti.


„U kolibi je Kruso imao usku postelju, što mu je bio i jedini nameštaj. Pod beše od gole zemlje. Petko je spavao na jednoj prostirci pod stehom.


„Pošto sam, najzad, obrisala suze, zatražih od Krusoa iglu ili slično oruđe kojim bih izvadila trn iz pete. Doneo mi je iglu od riblje kosti s ušicom na debljem kraju, izbušenom vrag bi znao čime, i ćutke posmatrao kako iščačkavam trn.


„Da vam ispričam svoju priču', rekoh, 'jer zacelo se pitate ko sam i kako sam ovamo dospela.


„Zovem se Suzan Barton, i sama sam žena. Otac mi je bio Fra­ncuz koji je prebegao u Englesku zbog progona u Flandriji. Prezi­me mu je, u stvari, bilo Berton, ali se, kako već biva, izopačilo na usnama stranaca. Majka mi je bila Engleskinja.


„Pre dve godine moju kćer jedinicu oteo je i odveo u Novi svet jedan Englez, trgovinski zastupnik i prevoznik robe. Otplovila sam i ja tamo da je pronađem. U Baiji me dočekaše poricanjem, a pošto sam bila uporna, i nepristojnostima i pretnjama. Činovnici Krune nisu se pretrgli da mi pomognu, govoreći kako je to čisto engleska stvar. Živela sam u jednom konaku, izdržavajući se kao švalja, i tragala, i čekala, ali mome detetu izgubio se bio svaki trag. I tako sam se, zapavši u očajanje i ostavši bez sredstava, na kraju ukrcala na trgovački brod koji je isplovio za Lisabon.


„Deset dana po izlasku iz luke, kao da moje dotadašnje nevolje ne behu dovoljne, posada je digla pobunu. Provalivši u kapetanovu kabinu, bezdušno su ga ubili dok je molio za život. Drugove koji nisu pristali uz njih bacili su u okove. Mene strpaše u jedan čamac zajedno s kapetanovim lešom i prepustiše nas strujama. Zašto su me izgnali, ne znam. Ali one koje smo povredili obično i zamrznemo, pa ne želimo da ih naše oči ikad više vide. Ljudsko srce je mračna šuma – tu izreku sam čula u Brazilu.


„Sudbina je htela — ili je možda pobuna bila tako smišljena — da me izbace na mestu odakle sam videla ovo ostrvo. "Remos!", doviknuo je mornar s palube, što je značilo da se prihvatim vesala i nestanem. Ali ja sam se tresla od straha. I tako su me, uz njihov smeh i poruge, talasi bacali levo i desno, sve dok se nije digao vetar.


„Od jutra do podneva, dok se brod udaljavao (verujem da su pobunjenici naumili da gusare po vodama oko Hispanjole), veslala sam s mrtvim kapetanom pored nogu. Po dlanovima su mi ubrzo iskočili plikovi - gledajte! - ali nisam se usuđivala da predahnem, bojeći se da me struja ne povuče mimo vašeg ostrva. Mnogo strašnija od bola pri veslanju bila je pomisao da me noć može zateći izgubljenu na pučini u beskonačnoj praznini mora, u gluvo doba, kad iz dubina, kako se priča, izranjaju nemani tražeći plen.


„Onda sam, na kraju, odustala od veslanja. Dlanovi su mi bili ranjavi, leđa su me pekla, svaka koščica bolela. Sa uzdahom, gotovo i ne pljusnuvši, kliznula sam u more, i zaplivala ka vašem ostrvu. Talasi su me zahvatili i doneli na obalu. Ostalo znate'.


,,Tim rečima sam se predstavila Robinsonu Krusou, u danima kad je on još vladao svojim ostrvom i postala njegov drugi podanik, jer prvi je bio sluga Petko.


„Rado bih vam sad ispričala povest tog čudaka Krusoa, kako sam je čula iz njegovih usta. Ali njegove priče behu tako raznolike i tako oprečne, da sam sve češće pomišljala kako su godine i samoća ostavile traga na njegovom pamćenju, te da više i ne zna pouzdano šta je istina a šta uobrazilja. Tako bi jednog dana rekao da mu je otac bio bogati trgovac, čiju je blagajnu napustio u potrazi za pustolovinama. Ali već sutradan bi mi govorio kako je bio siromašan momak bez igde ikoga koji je isplovio kao mali od kabine da bi ga ubrzo zarobili Mavri (na mišici je imao ožiljak, trag žigosanja, kako je tvrdio), ali uspeo je da im pobegne i nekako se dokopa Novog sveta. Ponekad bi govorio da na ostrvu živi već petnaest godina, sam s Petkom, pošto su samo njih dvojica preživeli kad im je brod potonuo. 'Petko je, znači, još bio dete kad je brod potonuo?', pitam ga. 'Dete, dabome, obično dete, mali rob', odgovara Kruso. No, u drugim prilikama, kao onda kad ga je tresla groznica (a nije li tačno da u groznici kao i u pijanstvu, hteli mi ne hteli, istina progovara sama od sebe?), pričao bi o ljudožderima, o tome kako je Pettko ljudožder koga je on spasao da ga ne ispeče i ne pojede njegova ljudožderska bratija. 'Znači li to da bi se ljudožderi mogli vratiti po Petka?', pitam, a on klimne glavom. 'I zato vi stalno gledate put mora: da vas povratak ljudoždera ne iznenadi?', navaljujem; a on opet klima glavom. Te tako naposletku nisam znala šta je istina, šta laž, a šta obično buncanje.


„Ali, da se vratim svojoj priči.


„Mrtva umorna, tražila sam da legnem i smesta zaspala tvrdim snom. Sunce je već tonulo kad sam se probudila, i Petko nam je spravljao večeru. Iako to beše samo riba ispečena na ugljevlju i začinjena salatom, slatko sam jela. Blagodarna što mi je stomak pun i što stojim na čvrstom tlu, zahvalila sam se svom čudnom spasiocu. Mogla sam mu još ponešto ispričati o sebi, o svom traganju za ukradenom kćeri, o mornarskoj pobuni. Ali on ništa nije pitao, samo je zurio u nisko sunce, klimajući glavom kao da osluškuje neki glas u samome sebi.


,,Ako smem da pitam, gospodine', rekoh, posle nekog vremena: 'Zašto za sve ove godine niste sagradili čamac i pobegli odavde?'


,A kuda da bežim?', odvrati on, smeškajući se rasejano kao da je odgovor nemoguć.


„Pa, mogli ste otploviti do brazilske obale, ili presresti kakav brod pa se izbaviti.'


„Brazil je na stotine milja odavde i vrvi od ljudoždera', reče on. 'A što se jedrenjaka tiče, njih ćemo jednako dobro pa i bolje videti ako ostanemo kod kuće.'


,,S tim se ne mogu složiti', rekoh. 'Provela sam dve duge godine u Brazilu i ljudoždere nigde nisam srela.'


„Bili ste u Baiji', reče on. 'Baija je samo ostrvo na obodu brazilskih prašuma.'


'I tako sam brzo uvidela da ne vredi trošiti reči i ubeđivati Krusoa da se spašava. Ostarivši u svom ostrvskom kraljevstvu bez ikoga da mu se usprotivi, toliko je suzio vidike - a svuda oko nas vidici behu tako beskrajno široki i tako veličanstveni! – da je, na kraju, i sam sebe ubedio da zna sve što se o svetu može znati. Osim toga, kao što sam kasnije otkrila, i želja za bekstvom u njemu beše presahla. Svim srcem je želeo da doveka ostane vladar svog malenog poseda. I doista, nije ga strah od gusara ili ljudožera sprečavao da pali vatre ili da skače na vrhu brda mašući onim svojim šeširom, nego ravnodušnost prema izbavljenju, i navika, i staračka tvrdoglavost.


„Došlo je i vreme za počinak. Kruso htede da mi ustupi svoju postelju, ali to nisam prihvatila, već mi je Petko napravio ležaj od trave na podu. Legla sam tu, maltene pored Krusoa (jer koliba beše mala). Sinoć sam bila na putu kući; večeras sam brodolomnica. Satima sam ležala budna, ne verujući u takvu promenu sreće, a i dlanovi su mi goreli. Onda sam zaspala. Jednom sam se te noći probudila. Vetar se bio stišao; čula sam zrikavce i, negde u daljini, huk talasa. 'Na bezbednom sam, ovo je ostrvo, sve će biti dobro', prošaptala sam, čvrsto se obgrlila oko ramena i ponovo zaspala.


„Razbudilo me je dobovanje kiše po krovu. Bilo je jutro; Petko je stajao pognut ispred peći (još vam nisam pomenula Krusoovu peć, a bila je valjano ozidana od kamena), pireći u vatru da joj udahne život. Isprva me beše stid što me on vidi u postelji, ali onda se prisetih kako su se gospođe u Baiji slobodno ponašale pred slugama, te mi bi lakše. Tada uđe Kruso i prihvatismo se slasnog doručka od ptičjih jaja, dok je kiša pogdegde curkala sa krova i cvrčala na vrelom kamenu. Ubrzo kiša stade i granu sunce, dižući iz zemlje čuperke magle, pa opet dunu vetar i nastavi da duva bez prestanka sve do novog zatišja i nove kiše. Vetar, kiša, vetar, kiša: tako se na tome mestu odvijao dan, nepromenjen, koliko je u mom znanju, otkad je sveta i vremena. Ako sam zbog nečega rešila da uteknem, po svaku cenu, nije to bila osama i grubost ostrvskog života, pa ni jednoličnost ishrane, nego vetar koji mi je iz dana u dan zviždao u ušima, čupao me za kosu i bacao mi pesak u oči, tako da bih ponekad klekla u ugao kolibe s glavom u šakama i ječala i ječala, tek da čujem kakav drugi zvuk osim udara vetra; ili kasnije, kad sam počela da se kupam u moru, zaustavila bih dah i uronila glavu u vodu samo da znam kako izgleda tišina. Verovatno ćete u sebi reći: U Patagoniji vetar duva čitave godine bez prestanka, a Patagonci ne zaklanjaju glave, pa što bi se ona od njih razlikovala? Ali Patagonci, ne znajući za drugi zavičaj osim Patagonije, nemaju razloga da sumnjaju da vetar duva i leti i zimi s kraja na kraj sveta; dok ja znam i za bolje.


„Pre no što je krenuo da obavi svoje ostrvske poslove. Kruso mi dade onaj nož i upozori me da ne izlazim iz njegovog zamka; jer majmuni, reče, neće zazirati od žene kao što zaziru od njega i Petka. Ovo me zagolica: da li je žena, za majmuna, zverka različita od muškarca? Svejedno, poslušala sam iz opreza, ostala kod kuće, i odmarala se.


„Osim noža, sve alatke na ostrvu behu od drveta ili kamena. Ašov kojim je Kruso ravnao svoje terase (kasnije ću reći nešto više o tim terasama) bio je neveliko drveno oruđe s krivim držaljem, istesano iz komada i okaljeno u vatri. Njegov pijuk sastojao se od oštrog kamena privezanog za motku. Zdele iz kojih smo jeli i pili behu obične cepanice izdubljene struganjem i ogorevanjem. Jer na ostrvu nismo imali gline koja bi se dala oblikovati i ispeći, a ono malo drveća raslo je slabašno, patuljasto zbog vetra, s kvrgavim izdancima koji retko behu deblji od moje ruke. Činilo mi se da je velika šteta što Kruso iz olupine nije doneo ništa do jednog noža. Jer da je spasao bar najsitnije tesarske alatke i poneki bodež ili čakiju, ili već tako štogod, mogao je napraviti bolja oruđa i s boljim oruđima sebi olakšati život ili čak sagraditi čamac i pobeći u civilizaciju.


,,U kolibi ne beše ničeg osim postelje, načinjene od kolja uvezanog kožicama, grube po izradi ali čvrste, zatim jedne kamare uštavljenih majmunskih koža u uglu, od kojih je koliba smrdela poput kožare (s vremenom sam navikla na taj smrad, i nedostajao mi je kad sam ostavila ostrvo za sobom; pa i dan-danji me omami miris nove kože) i, dakako, one peći, u kojoj je žar uvek stajao zapreten, jer se oko nove vatre valjalo pomučiti.


„Ono što me je najviše zanimalo, nisam pronašla. Kruso nije vodio dnevnik, možda zato što nije imao hartije i mastila, ali pre će biti, sad mi se čini, da tome i nije bio sklon, ili je takvu sklonost, ako ju je ikad imao, naprosto, izgubio. Pretražila sam oblice u krovu i nogare na postelji, ali nisam naišla na rezbarije, pa čak ni recke koje bi govorile da on odbrojava godine svog izgona po mesečevim menama.


„Kasnije, kad sam se oslobodila u njegovom društvu, pomenuh koliko me sve to čudi. 'Zamislite', rekoh, 'ako nas jednog dana izbave. Zar tada nećete zažaliti što nemate da ponesete nikakve zapise o svojim brodolomničkim godinama, da to što ste preživeli ne proguta zaborav? A ako nas nikad ne izbave, nego jedno za drugim poumiremo, što je isto tako moguće, zar ne želite da ovde ostane neki spomen, pa da sledeći putnici, koji se tu iskrcaju, ko god da su, to pročitaju i saznaju nešto o nama, a možda puste i koju suzu? Jer, začelo, kako dani prolaze, naša sećanja bivaju sve nepouzdanija, kao što čak i mramorni kip izloču kiše, te na kraju više ne raspoznajemo kakav mu je oblik dala klesareva ruka. Koliko danas pamtite onu kobnu buru, molitve vaših drugova, užas kad su vas dočepali talasi, zahvalnost kad ste izbačeni na obalu, prva nespretna istraživanja, strah od zveri, neudobnost tih prvih noći (rekoste, je li tako, da ste spavali na drvetu?)? Što ne napravite hartiju i mastilo i ne zabeležite preostale tragove tih uspomena, pa da vas to nadživi; ili, ako već nema hartije i mastila, zašto vatrom ne upišete priču u drvo, ili je ne uklešete u stenu? U mnogo čemu na ovom ostrvu oskudevamo, ali vremena bar imamo na pretek.


„Govorila sam, čini mi se, poneseno, ali Kruso ne beše ganut. 'Ništa nije zaboravljeno', reče; a zatim. 'Ništa što sam zaboravio nije vredno pamćenja'.


„Varate se!', uzviknuh. 'Ne bih da se sporim, ali pozaboravljali ste mnogo toga i svakim danom zaboravljate još više! Nije sramota zaboraviti: u našoj je prirodi da zaboravljamo kao što nam je u prirodi da starimo i umiremo. Ali kad se gleda iz prevelike daljine, život polako gubi lična obeiežja. Svi brodolomi postaju jedan te isti brodolom, svi brodolomnici jedan te isti brodolomnik, opaljen suncem, usamljen, odeven u kože zverova koje je poubijao. Istina koja vašu priču čini samo vašom, koja vas razlikuje od starog mornara što kraj ognjišta ispreda priče o morskim nemanima i sirenama, leži u hiljadama sitnica koje vam danas možda izgledaju beznačajno, kao, recimo: Kada ste napravili iglu (tu iglu što je nosite o pojasu), čime ste izbušili ušicu? Kada ste sašili taj šešir, i šta vam je poslužilo umesto konca? Takve će sitnice jednog dana uveriti vaše zemljake da je sve istina, od reči do reči, da je zbilja jednom postojalo ostrvo usred okeana gde je duvao vetar i gde su galebovi kreštali s visokih stena, a čovek po imenu Kruso šetao naokolo u odeći od majmunske kože, tražeći pogledom jedro na pučini.


„Krusoova razbarušena mrkožuta kosa i brada koju nikad nije potkresivao blistale su na poslednjoj svetlosti. Raširio je i sklopio šake, žilave i grube, otvrdle od rada.


„Imate žuč morskih ptica', saletala sam ga. 'Imate sipine kosti. Imate pera galebova.'


„Kruso diže glavu i pogleda me s prkosom. 'Ostaviću za sobom svoje terase i zidove', reče, 'to će biti dovoljno. To će biti više nego dovoljno.' I ponovo zaćuta. Pitala sam se, u sebi, ko bi preplovio okean da vidi terase i zidove, kojih i kod kuće imamo u izobilju; ali nisam ni zucnula.


,,I dalje smo, on i ja, spavali zajedno u kolibi, on u svojoj postelji, ja na ležaju od trave koji mi je Petko svake večeri prostirao i svakog trećeg dana menjao, debelom i veoma udobnom. Kad bi noću zahladilo pokrivala sam se kožama, jer ni tad nisam imala nikakve odeće sem podsuknje u kojoj sam doplivala; ali radije sam spavala bez koža, jer u to doba mi je njihov smrad još vređao nozdrve.


„Ponekad nisam mogla zaspati od buke koju je Kruso pravio u snu, ponajviše škrguta zubima. Jer toliko su mu zubi bili istrulili da je stekao naviku da ih vazda steže, one što ih je još imao, ne bi li ublažio bol. I dakako, nije ga bilo lepo gledati dok neopranim rukama uzima hranu i onda je žvaće levom stranom, gde ga manje boli. Ali Baija, i život koji sam tamo vodila, naučili su me da ne budem gadljiva.


„Sanjala sam ubijenog brodskog zapovednika. U snu sam ga videla kako u svom bednom čamcu pluta na jug s veslima ukrštenim preko grudi i odvratnom čakijom zabijenom u oko. Morem su se valjali divovski talasi, vetar je urlao, kiša tukla; no čamac nije tonuo, već je na struji lagano odmicao prema carstvu glečera, da tamo plovi optočen ledom, valjda do dana našeg vaskrsnuća. Bio je dobar čovek — odmah da kažem, kako ne bih zaboravila - koji je zaslužio bolji kraj.


„Pošto me je Kruso upozorio na majmune, pribojavala sam izlaska iz logora. No ipak, trećeg dana otkad sam se nasukala, pošto su Kruso i Petko otišli za svojim poslovima, izašla sam i pretraživala padinu sve dok nisam pronašla onu stazu kojom me je Petko doneo, i njom sišla do obale, pazeći kud gazim, jer cipele još nisam imala. Neko vreme sam lutala žalom, ne skidajući oka s mora, iako je bilo prerano da očekujem spasioce. Zagazila sam u vodu, očarana ribicama veselih boja koje su prilazile da mi gricnu nožne prste i po ukusu prosude kakav sam stvor. Nije loše biti izgnanik na Krusoovom ostrvu, pomislih, ako već moraš biti izgnanik. Onda sam se oko podne ispela uz padinu i počela da sakupljam drva za loženje, što sam se ponudila da radim, naveliko zadovoljna svojim izletom.


„Kad se vratio, Kruso odmah primeti da sam izlazila i planu: 'Dok živite pod mojim krovom činićete kako ja kažem!', povika,zabadajući ašov u zemlju, i ne čekajući da se Petko udalji. Ali ako je mislio da će ljutitim pogledima u meni izazvati strah i ropsku poslušnost, brzo se uverio da greši. 'Nisam ja, gospodine Kruso, na vašem ostrvu što mi se tako prohtelo nego zbog zle sreće', odvratih, ustajući na noge (a bila sam bezmalo njegove visine). 'Ja sam stradalnica, a ne zatočenica. Da imam cipele, ili da ste mi dali nešto od čega bih mogla da ih napravim, ne bih se morala šunjati naokolo kao lopov'.


„Docnije istog dana, kad sam se malo ohladila, izvinila sam se Krusou zbog tih drskih reči, i činilo se da mi je oprostio, premda nevoljno. Onda ponovo zatražih iglu i crevo, da sašijem cipele. Na šta on odvrati da se cipele ne prave tek tako, kao maramice, da će mi ih on sam napraviti, kad za to dođe vreme. Dani su, međutim, prolazili, a ja sam i dalje išla bosa.


„Pitala sam Krusoa za majmune. Kad je on stigao, reče, vršljali su po čitavom ostrvu, zločesti i nezajažljivi. Mnogo ih je pobio, nakon čega su se preostali povukli na stene koje je nazvao Severnim Hridinama. Ponekad, u šetnji, čula bih njihovu dreku i videla ih gde skaču sa stene na stenu. Behu krupniji od mačke a sitniji od lisice, sivi, crnih lica i crnih šapa. Nisu mi izgledali opasno, ali Kruso ih je smatrao štetočinama, i on i Petko ubijali su ih kad god su mogli, toljagama, a potom ih drali i štavili njihove kože, te od njih šili odeću i ćebad ili šta god već.


,,Jednom, dok sam spremala večeru, pošto mi ruke behu zauzete, okretoh se Petku i rekoh: 'Donesi još drveta, Petko.' Petko me je čuo, mogla sam se zakleti, ali nije ni mrdnuo. Zato ponovih reč 'Drveta', pokazujući na vatru; na šta on ustade, ali to beše sve. I Onda se javi Kruso: 'Drva, Petko', reče; i Petko ode i donese naramak drveta sa kamare.


„Najpre sam pomislila da je Petko sličan psu koji sluša samo jednog gospodara; ali ne beše tako. 'Naučio sam ga reč drva,' reče Kruso. 'Za drvo ne zna'. Izgledalo mi je čudno što Petko ne razume da su i drva drvo, jer nisam mu tražila ni jelovinu ni bukovinu; ali to sam prećutala. Tek posle večere, dok smo sedeli gledajući uzvezde, što nam je bilo ušlo u naviku, oglasila sam se ponovo.


,,Koliko engleskih reči Petko zna?', upitah.


„Koliko mu treba', odgovori Kruso. 'Nije ovo Engleska, ne trebaju nam velike zalihe reči'.


„Govorite kao da je jezik neko životno prokletstvo, poput novca ili vrenge, rekoh. 'Ali zar vam samoća ne bi lakše pala da je Petko ovladao engleskim? Vi i on mogli ste, svih ovih godina, uživati u čarima razgovora; mogli ste mu opisati neke blagodeti civilizacije i učiniti ga boljim čovekom. Kakva je korist od života u tišini?'


„Kruso na ovo ne odgovori, već dade znak Petku da priđe. 'Pevaj, Petko', reče, 'pevaj za gospodaricu Barton'.


„Na to Petko podiže lice ka zvezdama, sklopi oči i, povinujući se gospodaru, stade tiho da pevuši. Slušala sam ali nikakvu melodiju nisam prepoznala. Kruso me potapša po kolenu. 'Ljudski glas', reče. Nisam ga razumela; ali on stavi prst na usta da me ućutka. Slušali smo u mraku Petkov napev.


"Najzad, Petko zaćuta. 'Je li Petko slabouman pa ne ume da govori?', upitah. 'To hoćete da kažete?' (Jer, ponavljam, Petko mi je u svemu izgledao tupavo.)


„Kruso mahnu Petku da priđe još bliže. 'Zini', reče mu, pa zi-nu i sam. Petko zinu. 'Gledajte', reče Kruso. Pogledah, ali po mraku nisam videla ništa osim svetlucanja zuba belih kao slonovača. 'La-la-la', na to će Petko iz dubine grla. 'Nema jezik', reče Kruso. Uhvativši Petka za kosu, privuče njegovo lice mome. 'Vidite li?', reče. 'Suviše je mračno', rekoh. 'La-la-la', reče Kruso. 'Ha-ha-ha', odvrati Petko. Malo sam ustuknula i Kruso otpusti Petkovu kosu. 'Nema jezik', reče. 'Zato ne može da govori. Odsekli su mu jezik".


„Izbečila sam se na njega. 'Ko? Ko mu je odsekao jezik?'


„Trgovci robljem".


„Trgovci robljem mu odsekli jezik i prodali ga u ropstvo? Afrički lovci na roblje? Ali to znači da je još bio dete kad su ga uhvatili. Što bi detetu sekli jezik?"


„Kruso me je netremice posmatrao. Mada se u to sad ne bih smela zakleti, mislim da se smešio. 'Možda među trgovcima robljem, koji su Mavri, jezik važi za poslasticu', reče. 'Ili im je možda dojadilo da slušaju Petkovo žalobno zavijanje, dan i noć. Možda su hteli da ga spreče da ikad ispriča svoju priču: ko je on, gde mu je dom, kako se dogodilo da ga zarobe. Možda su odsecali jezik svakom ljudožderu koga uhvate, za kaznu. Kako ćemo ikad znati istinu?"


„Jeziva priča', rekoh. Zavladala je tišina. Petko je pokupio naš pribor za jelo i povukao se u mrak. 'Gde je tu pravda? Najpre rob, pa sad još i brodolomnik. Oteli mu detinjstvo i osudili ga na doživotno ćutanje. Žar je Proviđenje spavalo?"


„Kad bi Proviđenje nad svima nama bdelo', reče Kruso, 'ko bi onda brao pamuk i sekao šećernu trsku? Da bi zemaljski poslovi cvetali, Proviđenje nekad mora biti budno a nekad spavati, isto kao i niža stvorenja.' Video je da odmahujem glavom, te smesta produži. 'Mislite da se rugam Proviđenju. Ali možda je Proviđenje htelo da se Petko nađe na ostrvu i pod blagim gospodarom, umesto u Brazilu, pod plantažerovim bičem, ili u Africi, gde su šume prepune ljudoždera. Možda je ipak dobro, iako mi to ne vidimo tako, što je Petko ovde, što sam ja ovde, a evo sad i vi'.


„Dotad je Petko za mene bio stvorenje iz senke i nisam na njega obraćala mnogo više pažnje nego na nekog kućnog roba u Brazilu. Ali sad počeh da ga posmatram - nisam mogla odoleti - s užasom kakav namenjujemo bogaljima. Nimalo me nije tešilo što je njegova sakatost tajna, sklonjena iza usana (kao što su neke druge sakatosti prikrivene odećom), što spolja izgleda kao i svaki Crnac. Naprotiv, baš zbog tajnosti njegove mane počela sam da uzmičem od njega. Nisam mogla progovoriti, kad bi i on bio prisutan, a da ne budem svesna živahnih pokreta jezika u vlastitim ustima. Priviđala su mi se klešta koja mu stežu jezik i nož koji zaseca u tkivo, kako je i moralo biti, i prolazili bi me žmarci. Krišom sam ga gledala dok jede i s gnušanjem slušala kako se stidljivo nakašljava da bi pročistio grlo, gledala kako žvaće prednjim zubima, kao riba. Primećivala sam da se trzam kad mi se približi ili zadržavam dah kako ne bih osetila njegov miris. Iza njegovih leđa brisala sam pribor koji bi dotakao rukama. Stid me je bilo što se tako ponašam, ali neko vreme nisam gospodarila svojim postupcima. Gorko sam žalila što mije Kruso uopšte ispričao tu priču.


„Sutradan posle našeg razgovora, kad se Kruso vratio sa svojih terasa, šetkala sam po logoru u sandalama. Ali ako sam očekivala zahvalnost za trud koji sam mu prištedela, to mi je bilo uskraćeno. 'Malo strpljenja i imali biste bolju obuću', rekao je. Ovo je, verovatno, bilo tačno jer sandale behu nevešto izrađene. No, ipak nisam mogla da pređem preko njegovih reči. 'Zbog strpljenja sam i postala zatočenica', odbrusila sam, na šta se Kruso ljutite okrete, pokupi kože od kojih sam sebi iskrojila obuću, i svom snagom ih zavitla preko ograde.


„Videći da ga ne mogu odobrovoljiti, spustila sam se stazom do obale i tamo lutala dok ne stigoh do mesta gde su na pesku ležali i trulili nanosi morskih trava, i gde su oblaci buva, ili mušica-peskara, zujali na svakom koraku. Tu sam zastala, već hladnije glave. Ogorčen je, rekoh sebi, a kako i ne bi bio? Posle mnogo godina neprikosnovenog i samotnog gospodarenja, dočekao je da vidi uljeza u svom kraljevstvu i da mu neka žena soli pamet. Zarekoh se da više neću biti tako brza na jeziku. Mogla me je snaći i gora sudbina nego da me more izbaci na ostrvo kojim vlada moj zemljak, dovoljno priseban da ispliva na obalu s nožem o pojasu i ličnim robom. Mogla sam se obreti sama na ostrvu koje vrvi od lavova i zmija, ili na ostrvu gde nikad ne pada kiša, ili pak u ostrvskoj naseobini nekog stranog pustolova pomahnitalog od samoće, golog golcatog, divljaka koji jede sirovo meso.


„I tako sam se pokajnički vratila, otišla Krusou i zamolila ga da mi oprosti što sam dirala njegove kože, pa zahvalno prihvatila hranu koju mi je Petko ostavio. Kad sam te noći legla da spavam, učinilo mi se da se tlo poda mnom ljulja. Rekoh sebi da me to pohodi uspomena na ljuljanje broda. Ali ne beše tako: ostrvo se njihalo dok je plovilo morem. Pomislih: ovo je znak, znak da postajem ostrvljanka. Zaboravljam kako je živeti na kopnu. Ispružih ruke i stavih dlanove na zemlju i, da, njihanje se nastavljalo, njihanje ostrva koje plovi morem i kroz nos noseći u budućnost svoj tovar galebova i vrabaca i buva, majmuna i brodolomnika, svih besvesnih, osim mene. Zaspala sam osmehnuta. Biće da sam se tada prvi put osmehnula otkako sam isplovila prema Novom Svetu.


„Kažu da je i Britanija ostrvo, veliko ostrvo. Ali to je tako samo u geografovoj glavi. Tlo nam je u Britaniji čvrsto pod nogama, kao što nikada na Krusoovom ostrvu nije bilo.


„Pošto sam sad imala sandale, počela sam da šetam obalom svakog dana, dokle god sam mogla dospeti u oba pravca. Sebi sam govorila kako iščekujem jedro na pučini. Ali prečesto bi mi se pogled ukočio, zaustavljen na horizontu, sve dok, uljuljkana naletima vetra i šumom talasa i škriputanjem peska pod nogama, ne bih zadremala u hodu. Pronašla sam jednu uvalu u stenju gde sam mogla da ležim u zavetrini i piljim u more. S vremenom mi je to postalo utočište, jedino moje mesto na nečijem tuđem ostrvu; premda ostrvo, uistinu, nije pripadalo Krusou ništa više no portugalskom kralju ili čak Petku ili afričkim ljudožderima.


,,Mogla bih vam reći i više, mnogo više o životu kojim smo živeli: kako smo ostavljali vatru da tinja dan i noć; kako smo pravili so; kako smo se, nemajući sapuna, trljali pepelom. Jednom sam pitala Krusoa zar ne ume da napravi lampu ili sveću pa da ne moramo na počinak čim padne mrak, kao zveri. Kruso odgovori sledećim rečima: 'Šta je lakše: da čovek nauči da vidi u mraku, ih da ubije kita i istopi ga zbog sveće?' Mogla sam mu uzvratiti mnogim jetkim primedbama; ali, sećajući se svog zaveta, držala sam jezik za zubima. Kruso, naprosto, nije trpeo promene na svom ostrvu.


„Bila sam tamo nekih mesec dana kad se Kruso jedno jutro vratio s terasa žaleći se da mu nije dobro. Videći da drhti, stavila sam ga u postelju i utoplila. To je stara groznica koja mi se stalno vraća', reče on. 'Nema leka, kako dođe tako i prođe'.


„Dvanaest dana i noći sam ga negovala, ponekad ga pridržavajući kad bi pao u bunilo, kad bi ridao ili zamahivao pesnicama i na portugalskom vikao na neke utvare koje je video u senkama. Jedne noći, pošto je već satima stenjao i drhtao, a ruke i noge behu mu hladne kao led, čak sam i legla pored njega, držeći ga u naručju da ga zagrejem, iz straha da će inače umreti. Zaspao je najzad u mom zagrljaju, te zaspah i ja, premda nemirno.


„Sve to vreme Petko nije ni prstom mrdnuo da mi pomogne, već je, naprotiv, zaobilazio kolibu kao da smo nas dvoje kužni. Zorom jes kopljem odlazio u ribarenje; po povratku, spuštao je ulov kraj peći, očišćen od iznutrica i krljušti, a zatim se povlačio u drugi kraj vrta, gde bi spavao sklupčan na boku poput mačke, ili, pak, na sviralici od trske, neumorno izvodio melodiju od šest tonova, vazda istu. Ta melodija, koje kao da se nije mogao zasititi, počela je toliko da mi smeta da jednog dana žustro otidoh do njega i oteh mu sviralu iz ruku, a bila bih ga i izgrdila, razumeo ne razumeo, samo da se nisam bojala da ću probuditi Krusoa. Petko je tad skočio na noge, šireći oči u čudu, jer nikad ranije s njim nisam izgubila strpljenje, niti sam, pravo govoreći, uopšte obraćala pažnju na njega.


„Onda Kruso poče da se oporavlja. Izgubio je onaj divlji sjaj u očima, crte lica su mu smekšale, prestao je da bunca, spavao je mirno. Povratila mu se i želja za jelom. Uskoro je bez pomoći šetao od kolibe do vrta, pa i Petku naređivao.


„Radovala sam se njegovom ozdravljenju. U Brazilu sam gledala kako groznica kosi i mnogo mlađe ljude; tokom jedne noći i jednog dana, odista sam verovala da Kruso umire i s užasom pomišljala kako ću ostati sama s Petkom. Kruso se, verujem, izvukao blagodareći svom težačkom životu — težačkom životu i oskudnoj hrani, a ne bilo kakvoj mojoj veštini.


„Ubrzo posle toga imali smo veliku oluju, vetar je urlao a kiša lila kao iz kabla. Jedan udar nam je otkinuo krov s kolibe i potopio vatru koju smo tako ljubomorno čuvali. Odvukli smo postelju u poslednji suv ugao; no i tamo se pod očas pretvorio u blato.


„Mislila sam da će Petko biti prestrašen bukom stihije (nikad ranije takvu buru nisam doživela i žalila sam zlehude moreplovce na pučini). Ali ne, Petko je sedeo pod strehom s glavom na kolenima i spavao kao odojče.


„Nakon dve noći i jednog dana kiša stade i mi izađosmo da protegnemo noge. Voda je bila otplavila takoreći ceo vrt, a tamo gde je staza vodila nizbrdo bujica je prosekla jarak dubok meni do pojasa. Obala beše prekrivena travuljinom. Onda opet poče kiša i mi se, treću noć zaredom, povukosmo u naše bedno sklonište, gladni, prozebli, bez vatre.


„Te noći Kruso, koji je dotle izgledao sasvim oporavljeno, poče da se tuži kako mu je vruće, odbaci svu odeću sa sebe i samo je ležao i dahtao. Zatim stade da bunca i da se bacaka kao riba na suvom, takvom silinom da sam mislila da će se postelja raspasti. Uhvatim ga za ramena i pokušam da ga primirim, ali on me udarcima otera od sebe. Tresao se kao mahnit; onda se ukočio kao proštac i počeo da viče Masa ili Massa, reč koju nisam uspela da rastumačim. Razbuđen galamom, Petko izvadi sviralu i uze da svira onu prokletu melodiju, te je uz kišu i vetar, Krusoovu dernjavu i Petkovu muziku, logor nalikovao ludnici. Ali jednako sam pridržavala Krusoa i smirivala ga i on na kraju zaćuta, a Petko prestade da pravi buku, pa čak i kiša oslabi. Ispružila sam se uz Krusoa da ga zagrejem svojim telom; u neko doba drhtavica minu te oboje zaspasmo.


„Prenula sam se na dnevnoj svetlosti, u čudnovatoj tišini, pošto se bura bila istutnjala. Osetih kako mi nečija ruka šeta po telu. Toliko sam bila bunovna da pomislih kako sam još na brodu, u postelji portugalskog kapetana. Ali onda se osvrtoh i videh Krusoovu razbarušenu kosu, i ogromnu bradu koju nikad nije pokresivao i žute oči i znala sam da je sve to istina, da sam zaista izgnanica na ostrvu s čovekom po imenu Kruso, koji mi je, iako Englez, tuđ kao da je Laponac. Odgurnuh njegovu ruku i učinih se kao da ću ustati, ali on me je stezao. Zacelo sam se mogla oteti, jer bila sam snažnija od njega. Ali mislila sam: on već petnaest godina ne zna za ženu, što da mu se želja ne ispuni? I tako se više nisam opirala već sam ga pustila da sebi udovolji. Kad sam izašla iz kolibe, Petka, na svoje veliko olakšanje, nigde nisam videla. Odšetala sam malo dalje, pa sela da se priberem. Na žbunje oko mene spusti se jato vrabaca, koji su ljubopitljivo izvijali glave, nimalo zaplašeni, jer im od pamtiveka čovek nikakvo zlo nije učinio. Treba li da žalim zbog onoga što se desilo između Krusoa i mene? Da li bi bilo bolje da smo nastavili da živimo kao brat i sestra, ili domaćin i gost, gospodar i sluga, ili šta god da smo bili? Slučaj me je doveo na njegovo ostrvo, slučaj bacio u njegovo naručje. U svetu slučajnosti, ima li boljeg i goreg? Popuštamo strančevom zagrljaju ili se predajemo talasima; dok trepnemo oprez nam popusti: zaspimo; a kad se probudimo, izgubili smo pravac u sopstvenom životu. Šta su ti treptaji oka, protiv kojih je jedina odbrana večita i neljudska budnost? Zar ne bi to mogle biti pukotine naprsline kroz koje neki drugi glas, neki drugi glasovi, prigovaraju u našim životima? S kojim pravom pokrivamo uši da ih ne čujemo? Pitanja su mi zvonila u glavi bez odgovora.


„Jednog jutra šetala sam severnom stranom ostrva, što će reći Hridinama, kad dole spazih Petka koji je na ramenu nosio trupac ili balvan dug maltene koliko i on sam. Dok sam posmatrala, on priđe rubu jedne izbočine u litici, porinu onaj trupac u vodu - koja na tom mestu beše duboka - i zajaha ga.


„Često sam posmatrala Petka kad lovi ribu, što je činio stojeći na steni, čekajući da se ispod njega okupi poveće jato i onda zabacujući koplje s neverovatnom spretnošću. Kako bi mogao nabosti ribu ležeći potrbuške na toj nezgrapnoj plovilici, nije mi bilo jasno.


„Ali Petko nije išao u ribarenje. Pošto je rukama odveslao nekih stotinak jardi od stene i zašao među najgušće trave, on zavuče ruku u neku vrećicu koju je nosio oko vrata i poče da vadi šaku po šaku belih pahulja i da ih rasipa po vodi. Najpre pomislih da su to mamci za ribu; ali ne, kad je rasejao sve pahulje, on okrenu svoj blavan-čamac i doveze ga natrag do ruba stene, gde ga je, uz dosta muke, izvukao iz talasa.


„Znatiželjna da vidim šta je to razbacivao po talasima, sačekala sam te večeri da on s vedrima ode po vodu. Onda sam zavirilaispod njegove prostirke i našla ušniranu vrećicu i, izvrnuvši je na naličje, otkrila pregršt belih latica sa čička koji je baš tad cvetao na nekim delovima ostrva. Otud sam zaključila da on prinosi darove bogu talasa kako bi se riba jatila u izobilju ili izvodi neki sličanpraznovemi obred.


„Pošto je i sutradan more ostalo mirno, sišla sam niz Hridine do onog ruba gde je Petko stajao. Voda je bila hladna i tamna; ježila sam se i na pomisao da se predam morskim ponorima i zaplivam, na trupcu ili bez njega, pravo u zagrljaj lelujavih morskih trava, gde pritajene hobotnice zacelo pružaju pipke čekajući plen. Od Petkovih latica ne beše ni traga.


„Dotad sam o Petkovom životu razmišljala koliko i o životu nekog psa ili bilo koje priglupe zveri - pa i manje, jer grozila sam se njegove sakatosti koja me je terala da ga izgnam iz misli i da se trzam kad mi se približi. To rasipanje latica za mene beše prvi znak da nekakav duh ili duša - zovite to kako vam drago - treperi ispod tupe i neprijatne spoljašnjosti.


„Gde je potonuo brod na kom ste vi i Petko doplovili?', upitah Krusoa.


„On pomenu deo obale u koji dotad nisam zalazila.


„Još i sada' rekoh, 'ako Petko zaroni do olupine, možda bismo spasli najnužnije alatke. Testeru, na primer, ili sekiru, jer ni jedno ni drugo nemamo. Pa i letve iz oplate bismo mogli odvaliti i doneti. Zar nema načina da istražimo olupinu? Što ne bi Petko otplivao do nje, ili otplovio na kakvom trupcu, pa onda zaronio, s užetom oko pojasa, zlu ne trebalo?


„Brod leži na dnu okeana, smrskan talasima i prekriven peskom', odgovori Kruso. 'Šta god da je preživelo so i morske crve svakako nije vredno spašavanja. Imamo krov nad glavom, načinjen bez testere i sekire. Spavamo, jedemo, živimo. Nemamo potrebe za alatkama.'


„Govorio je kao da su alatke nekakvi paganski izumi. A opet sam znala: da sam onomad slučajno isplivala na obalu s testerom privezanom za nogu, on bi je uzeo i drage volje upotrebio.


,,A sad da vam ispričam o Krusoovim terasama.


„Terase su prekrivale dobar deo padine na istočnom kraju ostrva, gde su imale najbolji zaklon od vetra. Bilo je dvanaest stepenastih terasa kad sam ja stigla, otprilike po dvanaest koraka u širini i podzidanih jardu debelim kamenim ogradama koje su ponegde dostizale čovekovu visinu. Na svakoj terasi zemlja je bila poravnata i iskrčena; kamen u zidovima beše iskopan iz zemlje ili jedan po jedan dovučen odnekud drugde. Pitala sam Krusoa koliko je kamenova ugrađeno u zidove. Stotinu hiljada, ako ne i više, odgovorio je. Silan trud, primetih. Ali pomislih: po čemu je gola zemlja, spečena na suncu i opasana zidovima, bolja od šljunka i grmlja i jata ptica? 'Hoćete li celo ostrvo iskrčiti i pretvoriti ga u terase?', upitah. 'Mnogi bi ljudi i mnogi životi bili potrebni da se celo ostrvo iskrči', odvrati on; iz čega videh da moje reči namerno uzima doslovno. 'A šta ćete posaditi, kad počnete sa setvom?', upitah. 'Setva nije za nas', reče on. 'Mi nemamo šta da sejemo - to je naš usud'. I pogleda me s takvim setnim dostojanstvom da mi je došlo da se ugrizem za jezik. 'Sejaće oni koji dođu posle nas i budu toliko dalekovidi da ponesu seme. Ja samo krčim tlo za njih. Krčenje tla i slaganje kamenja nije bogzna šta, ali bolje je nego sedeti zaludan.' I onda nastavi, s dubokom iskrenošću: 'Molim vas, upamtite, nije svaki čovek koji nosi beleg izgnanika i u duši izgnanik'.


„Dugo sam premišljala o tim rečima, ali ostale su mi nejasne. Kad bih prošla prored terasa i videla tog čoveka, koji više nije bio mlad, kako se usred vrela dana trsi da iz zemlje iščupa kakav golemi kamen ili kako strpljivo kosi travu, čekajući godinu za godinom da čamcem stigne brodolomnik i spasitelj s džakom žita kraj nogu, takva zemljoradnja izgledala mi je budalasto. Činilo mi se da bi vreme jednako dobro utrošio kopajući u potrazi za zlatom ili, pak, kopajući grobove najpre za sebe i Petka, a potom, ako baš želi, i za sve ostale brodolomnike iz buduće istorije ostrva pa tako i za mene.


,,Vreme je teklo sve dosadnije. Pošto sam iscrpla sva pitanja o Krusoovim terasama, o čamcu koji nije hteo da sagradi, o dnevniku koji nije hteo da vodi i alatkama koje nije hteo da spase iz olupine, i Petkovom jeziku, više se nije imalo o čemu razgovarati sem o pravcu vetra. Kruso ništa nije pričao o životu koji je pre brodoloma proživeo kao trgovac i plantažer. Nije ga zanimalo kako sam ja dospela u Baiju niti šta sam tamo radila. Kad bih govorila o Engleskoj i svemu što nameravam da vidim i uradim kad se spasem, činilo se da me i ne čuje. Kao da je želeo da njegova priča otpočne njegovim dolaskom na ostrvo, a moja mojim i da se naša zajednička priča, takođe, okonča na ostrvu. Zlo i naopako ako se Kruso izbavi, pomišljala sam u sebi; jer svet od svojih pustolova očekuje priče, bolje priče nego što su raboši s brojem kamenja koje su za petnaest godina preneli, i odakle i dokle; spašeni Kruso će za svet biti duboko razočarenje; zamisao o Krusou na ostrvu bolja je stvar nego pravi Kruso, malorek i nabusit u Engleskoj gde mu je sve tuđe.


„Provodila sam dane šetajući po stenama ili uz obalu ili, naprosto, spavajući. Nisam se nudila da pomognem Krusou u okopavanju terasa, jer držala sam da je to glup posao. Sašila sam kapu s naušnicima koju sam povezivala ispod brade; stalno sam je nosila, a ponekad stavljala i čepove u uši, da se oslobodim huke vetra. Tako sam postala gluva, kao što je Petko bio nem; zar je moglo biti razlike na ostrvu gde niko ne govori? Podsuknja u kojoj sam doplivala pretvorila se u ritu. Koža mi je bila mrka kao kakvom Indijancu. Bila sam u cvetu života, a eto šta me je zadesilo. Nisam ronila suze; ali ponekad bih shvatila da sedim na goloj zemlji s rukama preko očiju, klateći se tamo-amo i tiho cvileći, a ne znam kako sam tu dospela. Kad bi mi Petko izneo hranu, grabila sam je prljavim rukama i jela halapljivo kao pas. Čučnula bih nasred vrta, ne mareći ko će me videti. I motrila sam i motrila horizont. Nije bilo važno ko će doći, Španac, Rus ili ljudožder, samo da pobegnem.


„To je za mene bilo najmračnije vreme, ti dani očaja i mrtvila; bila sam na teretu Krusou isto koliko i on meni onda kad je buncao u groznici.


„Potom sam, korak po korak, opet živnula i s voljom prionula na sitne poslove. Iako mi se srce nije otkravilo prema Krusou, bila sam zahvalna što je istrpeo moje ćudi i nije me oterao.


„Kruso me više nikad nije iskoristio. Naprotiv, držao se na rastojanju kao da se među nama ništa nije dogodilo. Nisam zbog toga žalila. Pa, ipak, priznajem da sam verovala da ću doveka ostati na ostrvu, ponudila bih mu se ponovo, ili bih ga spopadala, radila šta god je nužno da zatrudnim i rodim dete; jer inače bih poludela od sumorne tišine u kojoj nas je primoravao da živimo, da i ne pominjem izglede da svoje poslednje dane provedem sama s Petkom.


„Jednog dana upitah Krusoa ima li na njegovom ostrvu zakona i ako ima kakvi su; ili on možda radije sledi unutrašnje naloge, uzdajući se da će ga srce izvesti na pravi put.


,,Zakoni se donose iz jednog jedinog razloga', reče on, 'da nas zauzdaju kad nam želje postamu neumerene.Dokle god su nam želje umerene nemamo potreba za zakonima.


„Ja imam želju da budem spašena koju moram nazvati neumerenom', rekoh. 'Plamti u meni dan i noć, ni na šta drugo nisam u stanju da mislim.'


„Ne pričajte mi o vašoj želji', reče Kruso. 'Ona se tiče drugih stvari, ne ostrva, i ne spada u ostrvska pitanja. Na ostrvu nema zakona osim zakona da moramo raditi za svoj hleb, a to je zapovest.' I s tim rečima se udalji.


„Taj me odgovor nije zadovoljio. Ako ja predstvaljam samo treća usta koja treba hraniti, a na terasama ništa ne doprinosim, šta Krusoa sprečava da mi sveže ruke i noge i baci me sa litice u more? Šta Petka sve ove godine sprečava da svog gospodara na spavanju tresne kamenom u glavu, i time okonča ropstvo i uvede vladavinu dokolice? I šta sprečava Krusoa da Petka svake večeri priveže za stub, kao psa, kako bi sam mirnije spavao, ili da ga oslepi, kao što u Brazilu oslepljuju magarce? Činilo mi se da je na ostrvu sve moguće, svakovrsne tiranije i svireposti, samo u malom; pa ako, uprkos tome što je moguće, mi živimo u miru jedno s drugim, onda je to zacelo dokaz da nama upravljaju neznani zakoni, ili pak da smo sve vreme slušali naloge svojih srca, a da nas srca nisu izneverila.


„Kako kažnjavate Petka, kad ga kažnjavate?', upitah drugom prilikom.


„Nemam zašto da ga kažnjavam', odgovori Kruso. Petko već godinama živi sa mnoom. Ne zna za drugog gospodara. Sluša me u svemu.


„Pa ipak je Petko ostao bez jezika', rekoh, kao da su mi se reči otele.


„Petko je ostao bez jezika pre no što je pripao meni', reče Kruso, i pogleda me izazivački. Oćutala sam. Ali sam pomislila: Sve nas ovde stiže kazna, svakog dana. Ovo ostrvo je naša kazna i to što jedno drugom pravimo društvo, do smrti.


„Moj sud o Krusou nije uvek bio tako strog. Jedne večeri, videći ga gde stoji na Hridinama spram crvenog i purpurastog sunca, zagledan u more, sa štapom u ruci i kupastim šeširom na glavi, pomislih: Zbilja je on kraljevska pojava; Kruso je istinski kralj svoga ostrva. Setih se doline melanholije kroz koju sam prošla kad sam se bezvoljno vukla naokolo, oplakujući svoju zlu sudbu. Ako sam ja tada upoznala nesreću, koliko li je dublja morala biti Krusoova nesreća u onim prvim danima? Zar nije pravo da ga nazovemo junakom koji se uhvatio u koštac sa divljinom, pogubio neman samoće i vratio se ojačan pobedom?


„Dotad sam, kad vidim Krusoa u tom večernjem stavu, mislila da, kao i ja, traži jedro na horizontu. Ali grešila sam. Odlazio je na Hridine da bi se predavao mislima o prostranstvu vode i neba. Petko ga nikad nije uznemiravao u tim samotnim trenucima; kad sam mu jednom bezazleno prišla, oterao me je srditim rečima i posle još danima nismo govorili. Za mene su more i nebo ostali more i nebo, pusti i dosadni. Nije bilo u mojoj prirodi da volim takvu prazninu.


,,Moram vam ispričati o Krusoovoj smrti i našem spasenju.


„Jednog jutra, godinu ili više otkad sam postala ostrvljanka, Petko svog gospodara dovede s terasa bolesnog i iznemoglog. Odmah sam videla da se groznica vratila. S rđavim predosećanjem, svukoh ga i stavih u postelju i spremih se da ga negujem, žaleći što ne znam malo više o stavljanju vantuza i puštanju krvi.


„Ovaj put ne beše ni buncanja ni vike ni otimanja. Kruso je ležao bled kao avet, obliven hladnim znojem, razrogačenih očiju, katkad mrdajući usnama, mada reči nisam uspevala da razaberem. Pomislih: ovo je samrtnik, ne mogu ga spasti.


„Koliko sutradan, kao da se čarolija Krusoovog zurenja u vodu raspršila, trgovački brod Džon Hobart, na putu za Bristol s tovarom pamuka i indiga, bacio je sidro nedaleko od ostrva i poslao čamac s posadom na obalu. O tome ništa nisam znala dok se Petko nije ušunjao u kolibu, pokupio svoja koplja za ribolov i klisnuo put stenja gde su živeli majmuni. Onda sam izašla i dole ugledala brod, pa mornare oko čekrka, pa vesla kako ravnomemo uranjaju u talase i tada kriknuh od radosti i padoh na kolena.


„Kruso je o dolasku stranaca u njegovo kraljevstvo prvi put saznao kad su ga tri mornara prebacila iz postelje na nosiljku i ponela ga stazom prema obali; pa i tada je možda mislio da je sve to san. Ali kad su ga užadima izvukli na palubu Hobarta, kad je namirisao katran i čuo škripanje drveta, odmah je došao sebi i tako se grčevito otimao da snažni ljudi jedva uspeše da ga odnesu u trup broda.


„Još neko je na ostrvu', rekoh zapovedniku. 'Jedan Crnac, rob po imenu Petko, a krije se u stenju iznad seveme obale. Nikakvom pričom ga nećete ubediti da se preda jer on niti shvata reči niti moć govora. Ko želi da ga uhvati, moraće da se pomuči. No, ipak, preklinjem vas da još jednom pošaljete ljude na obalu; Petko je rob i dete, dužni smo da se staramo o njemu, ne smemo ga prepustiti samoći goroj od smrti'.


„Moje zalaganje za Petka urodilo je plodom. Još jedna grupa mornara upućena je na obalu pod zapovedništvom trećeg oficira, s naređenjem da nipošto ne povrede Petka, koji je ubog priglupi stvor, već da učine šta god je nužno da ga ukrcaju na brod. Ponudila sam se da pođem s njima, ali kapetan Smit ne htede ni da čuje.


,,I tako sam s kapetanom sela za sto u njegovoj kabini i pojela pun tanjir usoljene svinjetine i dvopeka, izvrsnih nakon godinu dana života na ribi, te ispila čašu madere i ispričala mu svoju priču, kao što sam je sad ispričala vama, a on je pomno slušao. 'Trebalo bi da tu priču stavite na papir i ponudite je knjižarima', uveravao me je – 'Koliko je meni u znanju, naš narod još nije imao ženskog brodolomnika. To će uzburkati duhove'. Tužno sam odmahnula glavom. 'Ovako kako vam je kazujem, moja priča i nije loša za ubijanje vremena', odgovorih, 'ali ono malo što znam o pisanju knjiga govori mi da će njena draž sasvim izbledeti kad je preslože u masna štampana slova. Zapisivanjem se gubi nešto od života što se mora nadoknaditi umetnošću, a ja se u umetnost ne razumem'. 'O umetnosti ne mogu da sudim, pošto sam običan pomorac', reče kapetan Smit; 'ali budite sigurni, knjižari će već unajmiti nekoga da dotera vašu priču, pa bogami i da joj doda malo boje'. 'Neću pristati ni na kakve laži', rekoh. Kapetan se osmehnu. 'U tome se već ne bih pouzdao u njih', reče: 'oni trguju knjigama, a ne istinom'. 'Radije ću biti tvorac vlastite priče nego dopustiti da se o meni govore laži', bila sam uporna - 'Ako ne mogu da izađem pred svet, kao tvorac, i zakunem se u istinu svoje pripovesti, šta imam od toga? Onda sam sve to mogla i sanjati ušuškana u kakvoj perjanoj postelji negde u Čičesteru'.


„Baš u tom času nas pozvaše da izađemo na palubu. Čamac se vraćao i među mornarima, na svoju radost, spazih Petkovu tamnu priliku. 'Petko, Petko!', povikah kad se čamac približio i nasmeših se da pokažem kako je sve dobro, mornari nam nisu neprijatelji, već prijatelji. Ali kad ga dovedoše gore, Petko ne htede da me pogleda u oči. Spuštenih ramena i povijene glave čekao je da ga stigne šta mu sleduje. 'Možemo li da ga odvedemo kod njegovog gospodara?', upitah kapetana: "Kad vidi da gospodin Kruso ima dobru negu, možda će shvatiti da nm ne želimo zlo'.


,,I tako sam, dok su mornari dizali jedro i okretali pramac, odvela Petka dole u kabinu gde je ležao Kruso. 'Evo tvog gospodara, Petko', rekoh. 'Sada spava, popio je opojni eliksir. Vidiš i sam da su ovo dobri ljudi. Oni će nas odvesti natrag u Englesku, koja je zavičaj tvog gospodara i tamo ćeš biti oslobođen. Videćeš da je život u Engleskoj bolji no što je ikad bio na našem ostrvu'.


„Znala sam naravno da Petko reči ne razume. Ali gotovo od samog početka sam verovala da on razume tonove, da je u stanju da čuje dobrotu u ljudskom glasu kad je ta dobrota iskrena. I zato sam mu jednako govorila, stalno ponavljajući iste reči, stavljajući ruku na njegovu mišicu da ga umirim; odvela sam ga do gospodarove postelje i naterala ga da kleči sve dok nisam osetila kako nas obuzima spokoj i dok mornar koji nas je pratio ne poče da zeva i da se premešta s noge na nogu.


„Dogovoreno je bilo da ja spavam u Krusoovoj kabini. A što se Petka tiče, molila sam da ga ne smeštaju s običnim mornarima. 'On bi radije spavao na podu uz gospodarove noge nego u najmekšoj postelji hrišćanskog sveta', rekoh. Tako su Petku dozvolili da spava pod gredom na fari, korak-dva od vrata Krusoove kabine; jedva da se i pomaljao iz te svoje jazbinice tokom čitavog putovanja, osim kad sam ga odvodila da vidi gpspodara. Pazila sam, kad god mu se obratim, da se obavezno nasmešim i taknem ga po mišici, postupajući s njim kao što postupamo s uplašenim konjem. Jer odmah mi beše jasno da brod i mornari bude u njemu najmračnije uspomene na dane kad su ga otrgli od zavičaja i kao roba odveli u Novi svet.


„Na celom putovanju su se prema nama ophodili veoma uljudno. Brodski lekar je dvaput dnevno obilazio Krusoa i mnogo mu je pomogao puštanjem krvi. Ali, kad bismo ostali nasamo, vrteo je glavom. 'Muž vam kopni', rekao bi - 'bojim se da smo zakasnili'.


„Ovde vam moram reći da je kapetan Smit predložio da Krusoa nazivam svojim mužem i svima pričam kako smo zajedno doživeli brodolom, jer ću tako samoj sebi olakšati život kako na brodu tako i kad se iskrcamo u Engleskoj. Ako se raščuje priča o Baiji i pobunjenicima, rekao je, neće biti lako prosuditi kakva sam žena. Nasmejah je kad ovo rekao - zbilja, kakva sam ja to žena? — ali poslušah njegov savet, te su me na brodu svi znali kao Krusoovu suprugu.


„Jednom, za večerom - a sve to vreme jela sam za kapetanovim stolom — Smit mi došapnu na uvo kako će mu biti čast ako ga kasnije izvolim posetiti u njegovoj kabini, da popijemo po čašicu likera. Napravila sam se da njegovu ponudu shvatam kao puku galantnost i nisam otišla. Više me nije saletao, već se ponašao jednako učtivo kao i ranije. Sve u svemu, poneo se kao pravi gospodin, iako je bio običan brodski zapovednik i sin jednog torbara, kako mi je rekao.


„Nosila sam Krusou hranu u postelju i nutkala ga da jede kao da je malo dete. Nekad je znao gde se nalazi, nekad nije. Jedne noći, čuvši da se digao iz postelje, upalila sam sveću i videla ga kako stoji na vratima kabine, upirući u njih, ne shvatajući da se otvaraju na unutra. Priđoh mu i dotakoh ga i otkrih da mu je lice vlažno od suza. 'Hodi, Kruso moj', šapnula sam i odvela ga natrag do postelje, a potom ga umirivala sve dok nije opet zaspao.


„Verujem da bi se na ostrvu Kruso nekako izvukao iz groznice, kao toliko puta ranije. Jer, premda nije bio mladić, krepkosti mu nije nedostajalo. Ali sada je umirao od tuge, najgorče tuge koja čoveka može zadesiti. Svakim danom se sve više udaljavao od kraljevstva za kojim je čeznuo, kraljevstva u koje se nikad neće vratiti. Bio je zatočenik, dok sam ja, i protiv svoje želje, bila njegov tamničar.


„Pokatkad je u snu mrmljao nešto na portugalskom, a čini mi se da je to radio kad god bi se setio svoje prošlosti. Onda bih ga uzela za ruku ili legla kraj njega i nešto mu pričala. 'Sećaš li se, moj Kruso', govorila sam, 'kad nam je ona strahovita bura odnela krov, kako smo noću ležali i gledali zvezde padalice i budili se od sjaja mesečine, misleći da je svanulo? U Engleskoj ćemo imati krov nad glavom i neće biti vetra da ga odnese. Ali, zar ti se ne čini da je mesec nad našim ostrvom bio veći od engleskog meseca, ako ga još pamtiš i da su zvezde bile brojnije? Možda smo tamo bili bliže mesecu, jer svakako jesmo bili bliže suncu.


,,Aopet', nastavljala sam, 'ako smo bili bliže nebesima, zašto je onda malo šta na ostrvu bilo izuzetno? Zašto nije bilo nepoznatog voća, ni zmija, ni lavova? Zašto ljudožderi nikad nisu stigli? Šta ćemo pričati zemljacima u Engleskoj kad budu tražili da ih zabavimo?'


„Kruso', kažem (ovo nije ista noć, već sasvim druga, režemo talase, engleska stena zlokobno se približava iz tame), 'da nisi možda nekoga zaboravio u Brazilu? Da nemaš sestru koja na tvom brazilskom imanju čeka da se vratiš i vernog nadzornika koji ti vodi računske knjige? Što se ne bismo vratili tvojoj sestri u Brazil, pa da spavamo jedno do drugog, u mrežama, pod širokim brazilskim nebom osutim zvezdama?' Ležim pripijena uz Krusoa; vrhom jezika oblizujem maljavu školjku njegovog uva. Trljam obraz o njegovu oštru bradu, prostirem se preko njega, milujem ga butinama. 'Plivam u tebi, moj Kruso', šapnem, i plivam. On je visok čovek, ja visoka žena. Ovo je naše sparivanje: ovo plivanje, ovo puzanje, ovaj šapat.


„Ili pričam o ostrvu. 'Otići ćemo nekom trgovcu žitom, obećavam ti, moj Kruso', kažem. 'Kupićemo džak žita, najboljeg što imaju. Ukrcaćemo se ponovo na brod za Ameriku i bura će nas skrenuti s pravca, pa će nas izbaciti na tvoje ostrvo. Zasejaćemo žito i terase će procvetati. Sve ćemo to uraditi'.


„Nisu važne reči, nego žar s kojim ih izgovaram: ogromnim koščatim šakama Kruso uzima moju ruku i prinosi je usnama i plače.


„Imali smo još tri dana do luke kad je Kruso umro. Spavala sam do njega na uzanoj brodskoj postelji i u tami čula njegov otegnut uzdah; potom osetih kako mu se noge polako hlade, te upalih sveću i uzeh da mu trljam slepoočnice i ruke oko članaka; ali dotle je već bio izdahnuo. Tada sam ga ostavila i otišla kod Petka. 'Gospodar ti je umro, Petko', šapnula sam.


„Petko je ležao u svojoj malenoj udubini zavijen u stari stražarski kaput koji je dobio od lekara. Oči su mu blistale pod svetlošću sveće, ali nije se pomerao. Zna li on šta znači smrt? Nijedan čovek nije umro na njegovom ostrvu od početka vremena. Zna li on da ćemo svi umreti, jednako kao i zveri? Pružih mu ruku, ali on je ne prihvati. Po tome sam znala da nešto zna, ali nisam znala šta.


„Kruso je sahranjen sutradan. Posada je stajala gologlava, kapetan je izgovorio molitvu, dvojica mornara su izdigla odar i Krusoovi zemni ostaci, zašiveni u platneni pokrov, s poslednjim bodom provučenim kroz nos (videla sam kad su to radili, a video je i Petko), omotani teškim lancem, kliznuše u talase. Tokom čitavog obreda osećala sam na sebi radoznale poglede moranara (dotle sam retko izlazila na palubu). Zacelo sam nastrano izgledala u svom tamnom ogrtaču, pozajmljenom od kapetana, mornarskim čakširama i sandalama od majmunske kože. Jesu li zaista mislili da sam Krusoova žena ili su već bili načuli priče - mornarska svratišta obiluju tračevima — o Engleskinji iz Baije koju su portugalski pobunjenici ostavili nasred Atlantika? Da li me vi, gospodine Fo, gledate kao gospođu Kruso ili kao drsku pustolovku? Gledajte me kako vam drago, ja sam s Krusoom delila postelju i sklopila mu oči i meni pripada sve što je za Krusoom ostalo, a to je priča o njegovom ostrvu".


_________


* Cruso, za razliku od Defoovog Crusoe (prim.prev)





prevod sa engleskog: Arijana Božović

COMMENTS

Name

Adam Zagajevski,1,Adam Zagajewski,1,Adonis,1,Aimé Césaire,1,Alber Kami,2,Albert Camus,2,Aldous Huxley,1,Aleksandar Blok,1,Andrej Tarkovski,2,Antonio Tabucchi,1,Antonio Tabuki,1,Apokalipsa,1,Arthur Rimbaud,1,Artur Rembo,1,Augusto Boal,1,B. Wongar,3,Bela Hamvaš,1,Béla Hamvas,1,Bertolt Brecht,1,Bertolt Breht,1,Bjung-Čul Han,1,Blaise Cendrars,1,Blez Sandrar,1,Bogomil Đuzel,1,Boris Pasternak,1,Bulat Okudžava,1,Byung-Chul Han,1,Candide,1,Charles Pierre Baudelaire,1,Derek Volkot,1,Derek Walcott,2,Đovani Paskoli,1,Dušan Pajin,1,Dž.M. Kuci,1,Džim Morison,1,Džon Pildžer,1,Džon Zerzan,2,Eduardo Galeano,2,Edvard Said,1,Edward Said,1,Eme Sezer,1,Esej,22,Essay,13,F. M. Dostojevski,1,Fabio Pusterla,1,Fernando Pesoa,1,Fernando Pessoa,1,Filozofija,1,Fo,1,Foe,1,Franc Kafka,1,Franz Kafka,1,Fridrih Helderlin,1,G,1,Gabriel José García Márquez,1,Gabrijel Garsija Markes,1,Giannis Ritsos,1,Gistav Flober,1,Govor,2,Gustave Flaubert,1,Homer,1,Horhe Luis Borhes,2,identitet,1,Idila,1,Interview,1,Intervju,4,Isabelle Eberhardt,2,Ivan V. Lalić,2,Izabela Eberhart,2,J. M. Coetzee,1,Jani Rico,1,Jean-Marie Gustave Le Clézio,5,Jelena Arsenijević Mitrić,4,Jim Morrison,1,Johann Christian Friedrich Hölderlin,1,John Berger,1,John Pilger,1,John Zerzan,3,Jorge Luis Borges,2,Jovan Dučić,1,Jovan Hristić,2,Julian Barns,1,Knjiga Bekstava,2,kriza,1,Latinska Amerika,1,Magreb,1,Mahmud Darwish,2,Mahmud Derviš,2,Meksiko,1,Mihail Epštejn,1,Milica Đokić Nikolić,1,Miodrag Pavlović,1,Mirča Elijade,1,Mircea Eliade,1,Naučni rad,4,neokolonijalizam,1,Nomadi,1,Novel,1,O smijehu,1,Okeansko osećanje,1,Orijentalizam,1,Oto Fenjveši,1,Paul Muldoon,1,Pet teškoća u pisanju istine,1,Pisma,1,Poema,1,Poetry,19,Poezija,29,Pol Maldun,1,Polu Demeniju,1,postkolonijalizam,1,Proza,7,Radomir D. Mitrić,2,Razmišljanja o egzilu,1,Reflections on Exile,1,religija,1,Rober Marto,1,Robert Graves,1,Robert Grejvz,1,Saint-John Perse,1,Sapfo,1,Šarl Bodler,1,Saša Skalušević Skala,1,Seamus Heaney,1,Sekst Propercije,1,Sen-Džon Pers,1,Sextus Propertius,1,Short Story,2,Silvia Federici,1,Silvija Federiči,1,Silvija Plat,1,Sreten Božić,1,Svetlana-Velmar Janković,1,Sylvia Plath,1,The Right to Dream,1,Tomica Bajsić,1,Uranija,2,Ursula Le Guin,1,Ursula Legvin,1,utopija,1,Video,2,Voltaire,1,W. H. Auden,1,Walter Benjamin,1,Ž. M. G. le Klezio,2,Žan-Mari Gistav le Klezio,3,Алекса́ндр Алекса́ндрович Блок,1,Б. Вонгар,1,Богомил Ђузел,1,Бори́с Леони́дович Пастерна́к,1,Булат Окуджава,1,Василиса Прекрасна,1,Едуардо Галеано,1,Јован Дучић,1,Јован Христић,1,Милош Црњански,1,Миодраг Павловић,1,Михаи́л Нау́мович Эпште́йн,1,Поезија,6,руска народна бајка,1,Светлана Велмар-Јанковић,1,Џи,1,Џон Берџер,1,
ltr
item
Arkadija : Fo, Dž.M. Kuci
Fo, Dž.M. Kuci
http://3.bp.blogspot.com/-tlYlbUQHCqQ/U_jZDC42znI/AAAAAAAAATI/cOPEIIZpDk0/s1600/coetzee3.jpg
http://3.bp.blogspot.com/-tlYlbUQHCqQ/U_jZDC42znI/AAAAAAAAATI/cOPEIIZpDk0/s72-c/coetzee3.jpg
Arkadija
https://arkadijski.blogspot.com/2014/08/fo-dzm-kuci.html
https://arkadijski.blogspot.com/
http://arkadijski.blogspot.com/
http://arkadijski.blogspot.com/2014/08/fo-dzm-kuci.html
true
7582228164159412509
UTF-8
Svi članci su učitani Nije pronađen nijedan članak VIDI SVE Pročitaj više Odgovori Prekini odgovor Obriši By Naslovna STRANICE ČLANCI Vidi sve PREPORUČENI ČLANCI OZNAKA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI Nije pronađen nijedan članak koji odgovara vašem upitu Vrati se nazad Nedelja Ponedeljak Utorak Sreda Četvrtak Petak Subota Ned Pon Uto Sre Čet Pet Sub Januar Februar Mart April Maj Juni Juli Avgust Septembar Oktobar Novembar Decembar Jan Feb Mar Apr Maj Jun Jul Avg Sep Okt Nov Dec upravo sada 1 minut ranije $$1$$ minuta ranije 1 sat ranije $$1$$ sati ranije Juče $$1$$ dana ranije $$1$$ sedmica ranije više od 5 sedmica ranije Pratioci Prati Ovaj sadržaj je premium Please share to unlock Copy All Code Select All Code All codes were copied to your clipboard Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy