Vojteh Mihalik, Bekstvo iz Arkadije

Kad sam bežao iz Arkadije, podne je
tražilo svoju senku, sa zebnjom udaralo
u bubnjeve agore, gušile su se palme.
O, sreće. Brokat se na moje bacao tragove,
pečeni golubovi u prašini su cvileli,
vodoskoci me grlili oko vrata, šaputali 
iznenađeni: Kud bežiš, ludače?
Jahte i krajsleri zbacili vetar, jauknuli.
Institucije i korporacije,
armije, biroi, predstavništva,
firme s neograničenim jemstvom,
crkve i javne kuće – svi su trčali za mnom.
Hetere sa suprugama, s rukom u ruci,
moja deca iz obaveznih škola,
pošteni su mi se bacali na put, cepali mi mantil,
i udarali me srećom: Kud bežiš, ludače?
Držite ga! Beži iz Arkadije!

Sve je ostalo u njinim rukama:
moj novac: moje violine i košulje,
moji stavovi, žuljevi, parket,
zdravice,
moj divan život, nadimljen moralom,
moj magnetofon, telefon i plafon,
Platon i bonton,
ton, fon i tonfonton,
sve je ostalo u njinim rukama.

A ja sam bežao iz Arkadije tridesetsedam vekova,
podne je sa zebnjom udaralo
u bubnjeve agore, gušile su se palme.
O, sreće! Hvatajte ga! Kud bežiš, ludače?

Iza vrata učtivosti, iza granica
sređenih čežnji i plastičnih operacija,
go, 
pao sam licem u krv i prašinu.
Tog časa se razlupalo moje sedmo rebro,
ko goluždravac se pokrenulo umrtvljeno mi srce,
i stropoštalo se u duboko, mutno nebo,
sa jedva čujnim cviljenjem.
O, sreće! Tako počinje strah,
razmišljanje,
naricanje i pesma.

                                                                                         prevod František Lipka 

Iz knjige Antologija slovačke poezije XX veka, priredio František Lipka