Kolonizacija, globalizacija i žene
Dok je odgovor na populacionu krizu u Evropi bio potčinjavanje žena reprodukciji, u kolonijalnoj Americi, gde je kolonizacija uništila devedeset pet procenata urođeničkog stanovništva, odgovor je bio trgovina robljem, koja je evropskoj vladajućoj klasi donela neograničene zalihe radne snage.
Još početkom XVI veka, približno milion afričkih robova i urođeničkih radnika proizvodilo je u Južnoj Americi višak vrednosti za Španiju, po mnogo većoj stopi eksploatacije nego radnici u Evropi, što je unapredilo one sektore evropske ekonomije koji su se razvijali u pravcu kapitalizma.[111] (Blaut 1992a: 45–46) Do 1600, samo je Brazil u šećeru izvezao duplo veću vrednost od vrednosti engleskog izvoza u vuni iz iste godine. (Ibid.: 42) Stopa akumulacije bila je tako visoka da su brazilske plantaže šećerne trske udvostručavale svoje kapacitete svake dve godine. Zlato i srebro su takođe igrali ključnu ulogu u rešavanju kapitalističke krize. Zlato izvezeno iz Brazila oživelo je trgovinu i industriju u Evropi. (DeVries 1976: 20) Do 1640, uvezeno je više od 17.000 tona, što je kapitalističkoj klasi donelo ogromnu prednost u pristupu radnoj snazi, robama i zemlji. (Blaut 1992a: 38–40) Ali, pravo bogatstvo bio je rad akumuliran kroz trgovinu robljem, zato što je omogućio oblik proizvodnje koji se nije mogao nametnuti u Evropi.
Obično se kaže kako je sistem plantaža podstakao Industrijsku revoluciju, kao što je to tvrdio Erik Vilijams, koji je primetio kako nema nijedne cigle u Liverpulu i Bristolu koja nije cementirana afričkom krvlju (Eric Williams 1944: 61–63) Ali, kapitalizam ne bi napravio nijedan korak da nije bilo evropske „aneksije Amerike“ i „krvi i znoja“ koji su tokom dva veka doticali u Evropu sa plantaža. To se mora naglasiti, da bismo shvatili od kakvog je suštinskog značaja robovlasništvo bilo za istoriju kapitalizma, i zašto je, povremeno, ali sistematično, svaki put kada bi kapitalističkom sistemu zapretila velika ekonomska kriza, kapitalistička klasa morala da pokreće proces „prvobitne akumulacije“, to jest, proces opsežne kolonizacije i porobljavanja, poput onog kojeg smo danas svedoci. (Bales 1999)
Sistem plantaža je bio od ključnog značaja za razvoj kapitalizma, ne samo zbog ogromne količine viška radne snage akumulirane kroz njega, već i zato što je ustanovio model upravljanja radom, izvozno orijentisane proizvodnje, ekonomske integracije i internacionalne podele rada, koji je od tada postao paradigma kapitalističkih klasnih odnosa.
Sa svojom ogromnom koncentracijom radnika i svojom zarobljeničkom radnom snagom, iščupanom iz svoje postojbine, koja nije mogla da računa na lokalnu podršku, plantaža je nagovestila ne samo fabriku već i kasniju upotrebu imigracije i globalizacije za obaranje cene rada. Plantaža je bila ključni korak naročito u formiranju internacionalne podele rada, koji je (kroz proizvodnju „potrošačkih dobara“) integrisao rad robova u reprodukciju evropske radne snage, pri čemu je robovske i nadničarske radnike držao geografski i socijalno razdvojenim.
Kolonijalna proizvodnja šećera, čaja, duvana, ruma i pamuka – pored hleba, najvažnijih roba za proizvodnju radne snage u Evropi – nije poprimila šire razmere sve do polovine XVII veka, kada je robovlasništvo bilo institucionalizovano, a nadnice u Evropi počele da (skromno) rastu. (Rowling 1987: 51, 76, 85) To se ovde, međutim, mora pomenuti, zato što su, sa širenjem te proizvodnje, uvedena dva mehanizma koja su značajno preuredila reprodukciju rada na internacionalnom nivou. S jedne strane, stvorena je globalna pokretna traka, koja je oborila cenu roba neophodnih za proizvodnju radne snage u Evropi i povezala robovske i nadničarske radnike na način koji je nagovestio sadašnju kapitalističku upotrebu radnika u Aziji, Africi i Južnoj Americi, kao proizvođača „jeftinih potrošačkih“ dobara (dodatno pojeftinjenih upotrebom eskadrona smrti i vojnim nasiljem) namenjenih „razvijenim“ kapitalističkim zemljama.
S druge strane, nadnica iz metropole je postala sredstvo kojim su dobra proizvedena robovskim radom dospevala na tržište, gde se ostvarivala vrednost proizvoda takvog rada. Na taj način, kao i sa ženskim kućnim radom, dodatno je učvršćena integracija robovskog rada u proizvodnju i reprodukciju radne snage u metropolama, a nadnica je bila redefinisana kao instrument za akumulaciju, to jest, kao poluga za mobilizaciju ne samo rada njome plaćenih radnika, već i rada mnoštva radnika čiji je nenadničarski karakter ostajao skriven iza sistema nadnica.
Da li su evropski radnici znali da kupuju proizvode koji potiču od robovskog rada i, ako su znali, da li su imali neke primedbe? To je pitanje koje bih volela da im postavim, ali na koje ne mogu da odgovorim. Ono što je izvesno jeste da je istorija čaja, šećera, ruma, duvana i pamuka daleko važnija nego što to možemo zaključiti na osnovu doprinosa tih roba – kao sirovina ili sredstava razmene u trgovini robljem – razvoju fabričkog sistema. Naime, ono što je putovalo s tim „izvozom“ nije bila samo krv robova već i seme nove nauke izrabljivanja, kao i nova podela radničke klase, u kojoj je nadničarski rad, umesto da bude alternativa ropstvu, učinjen zavisnim od njega i pretvoren (kao i ženski neplaćeni rad) u sredstvo za proširenje neplaćenog dela nadničarskog radnog dana.
Životi robovskih radnika u Americi i nadničarskih radnika u Evropi bili su toliko tesno povezani da je na Karibima, kada je robovima trebalo dodeliti komad zemlje („provision grounds“; okućnice) koji bi obrađivali za sebe, to koliko će zemlje dobiti i koliko će im vremena za obrađivanje biti odobreno, zavisilo od cene šećera na svetskom tržištu – koju je realno određivala dinamika radničkih nadnica i radničkih borbi oko reprodukcije. (Morrissey 1989: 51–59)
Međutim, bilo bi pogrešno zaključiti da je integracija robovskog rada u proizvodnju evropskog nadničarskog proletarijata stvorila zajednicu interesa između evropskih radnika i kapitalista iz metropola, navodno cementiranu zajedničkom željom za jeftinim uvoznim dobrima.
Kao i osvajanje Amerike, trgovima robljem je za evropske radnike zapravo bila epohalna nesreća. Kao što smo videli, robovlasništvo je (kao i lov na veštice) bilo glavni teren eksperimentisanja metodama za kontrolu rada, koji je kasnije uvezen u Evropu. Robovlasništvo je pogodilo i nadnice evropskih radnika, kao i njihov pravni status; naime, nije prosta koincidencija to što tek s krajem robovlasništva nadnice u Evropi beleže odlučujući rast, a evropski radnici stiču pravo na organizovanje.
Isto tako, teško je zamisliti da su evropski radnici imali koristi od osvajanja Amerike, makar u početnoj fazi. Ne zaboravimo da je intenzitet antifeudalne borbe bio taj koji je niže plemstvo i trgovce naterao da se okrenu kolonijalnoj ekspanziji i da su konkvistadori dolazili iz redova najomraženijih neprijatelja evropske radničke klase. Važno je imati u vidu i da je Osvajanje snabdelo evropsku vladajuću klasu zlatom i srebrom, kojima su plaćane najamničke vojske, koje su porazile urbane i ruralne pobune; i da su istih godina kada su Aravaci, Asetci i Inke bili potčinjeni, radnici u Evropi bili izbacivani iz svojih domova, žigosani kao životinje i spaljivani kao veštice.
Prema tome, ne treba pretpostavljati kako je evropski proletarijat uvek bio saučesnik u pljačkanju Amerike, iako su pojedini proleteri to svakako bili. Plemstvo je toliko malo računalo na saradnju „nižih klasa“ da su Španci samo nekolicini dopustili da se ukrca na brodove. Tokom celog XVI veka, svega 8.000 Španaca se legalno iselilo u Ameriku, pri čemu su sveštenici činili 17% ukupnog broja iseljenika. (Hamilton 1965: 299; Williams 1984: 38–40) Čak i kasnije, ljudima je bilo zabranjivano da se u prekomorskim zemljama naseljavaju nezavisno, iz straha od njihove saradnje s lokalnim stanovništvom.
Za većinu proletera iz XVII i XVIII veka, pristup Novom svetu je značio služenje na određeno vreme i „transport“, kaznu koju su engleske vlasti usvojile da bi se otarasile osuđenika, političkih i verskih neposlušnika i velike mase skitnica i prosjaka, koju je stvorilo ograđivanje. Kao što su Piter Lajnbo i Markus Rediker ukazali u svojoj knjizi Stoglava hidra: skrivena istorija revolucionarnog Atlantika (Peter Linebaugh i Marcus Rediker, The Many-Headed Hydra: The Hidden History of the Revolutionary Atlantic, 2000), strah kolonizatora od neograničenog iseljavanja bio je opravdan, ako se imaju u vidu bedni životni uslovi koji su vladali širom Evrope, kao i privlačnost priča o Novom svetu koje su kružile, u kojima je ovaj opisivan kao čudesna zemlja, u kojoj su ljudi slobodni od kuluka i tiranije, gospodara i pohlepe, i gde „moje“ i „tvoje“ više ne postoje, nego je sve zajedničko. (Linebaugh i Rediker 2000; Brandon 1986: 6–7) Privlačnost Novog sveta bila je tako velika da je vizija novog društava koju je doneo sa sobom očigledno uticala na političku misao prosvetiteljstva, doprinevši tako pojavi novog shvatanja slobode, kao odsustvu gospodara, što u evropskoj političkoj teoriji ranije nije postojalo kao ideja. (Brandon 1986: 23–28) Ne iznenađuje to što su neki Evropljani poželeli da se „izgube“ u tom utopijskom svetu, gde su, kako su to Lajnbo i Rediker snažno izrazili, mogli da obnove izgubljeno iskustvo zajedničkih dobara. (2000: 24) Neki su godinama živeli sa indijanskim plemenima, uprkos organičenjima nametnutim onima koji su se naseljavali u američkim kolonijama i teškoj ceni koju su plaćali ako bi bili uhvaćeni, pošto su begunci bili smatrani izdajnicima i kažnjavani smrću. Takva je bila i sudbina nekih mladih engleskih doseljenika iz Virdžinije, koji su, pošto su pobegli da žive sa Indijancima, bili uhvaćeni i zatim osuđeni od strane kolonijalnog saveta na „spaljivanje, razapinjanje na točak… vešanje ili streljanje“. (Koning 1993: 61) Ipak, čak i 1699, Englezi su i dalje imali velikih teškoća u nagovaranju ljudi koje su Indijanci zarobili da se odreknu svog indijanskog načina života.
„Nikakva ubeđivanja, preklinjanja, suze (izveštava jedan savremenik)… nisu mogli da nagovore mnoge od njih da napuste svoje indijanske prijatelje. S druge strane, Englezi su veoma brižljivo obrazovali, oblačili i podučavali indijansku decu, ali nijednom se nije desilo da neko dete poželi da ostane, već su se uvek vraćala u svoje narode.“ (Koning 1993: 60)
Sudbina evropskih proletera koji su se prijavljivali kao dužničke sluge ili stizali u Novi svet kao kažnjenici, u početku nije bila mnogo drugačija od one afričkih robova, s kojima su radili rame uz rame. Njihova mržnja prema gospodarima bila je jednako snažna, tako da su plantažeri na njih gledali kao na pretnju i do početka XVII veka počeli da ih manje koriste, pri čemu su doneli i propise na osnovu kojih su ovi bili razdvajani od Afrikanaca. Ali, stroga rasna granica povučena je tek krajem XVIII veka. (Mouler Boutang 1998) Sve do tada, mogućnost saveza između belaca, crnaca i urođenika, kao i strah od takvog povezivanja u mašti evropske vladajuće klase, kod kuće i na plantažama, bili su stalno prisutni. Šekspir je tome strahu dao glas u svom komadu Bura (The Tempest, 1612), gde je opisao zaveru koju je Kaliban, urođenički pobunjenik i sin veštice, skovao sa Trinkulom i Stefanom, evropskim pomorskim proleterima, sugerišući tako mogućnost fatalnog saveza potlačenih i praveći od njih dramsku protivtežu Prosperovom čarobnom rešavanju razmirica među njihovim gospodarima.[112]
Ta zavera se u Buri završava sramno, tako što se ispostavlja da evropski proleteri nisu ništa bolji od sitnih lopova i pijandura, dok Kaliban moli za oproštaj svog kolonijalnog gospodara. Kada se poraženi pobunjenici izvedu pred Prospera i njegove bivše neprijatelje, Sebastijana i Antonija (koji su se sada pomirili s njim), oni nailaze na podsmeh i razmišljanja o vlasništvu i raspodeli:
"Sebastijan: Ha, Ha! Kakva su
Stvorenja to, gospodine Antonio?
Mogu li se za novac kupiti?Antonio: Svakako – jedan je baš ko riba
I nema sumnje da će kupca naći.Prospero: Ta pogledajte nošnju ljudi tih,
Pa rec’te onda jesu li pošteni!
Taj nitkov gadni sin je veštice,
U koje je tolika bila moć,
Da mesecom je samim vladala
I oseku i plimu pravila
I njegovom se snagom služila,
Još većom od njezine. Ta me trojica
Porobiše, a ovaj đavolčić,
Kopilan taj se s njima zaverio
Da mi život uzme. Dvojicu
Od tih nitkova morate poznavati,
Jer vaši su – a to stvorenje mraka
Za svoje priznajem.“[113]
Ipak, van pozornice, pretnja je i dalje bila prisutna. „I na Bermudima i na Barbadosu otkrivene su zavere belih slugu sa afričkim robovima, pošto su sredinom XVII veka s Britanskih ostrva tamo bile prebačene na hiljade kažnjenika.“ (Rowling 1987: 57) U Virdžiniji je vrhunac savezništva crnih i belih slugu bila Bejkonova pobuna iz 1675–76, kada su se afrički robovi i britanske dužničke sluge udružili u borbi protiv svojih gospodara.
To je razlog zašto je od četrdesetih godina XVII veka akumulacija porobljenog proletarijata u južnoameričkim kolonijama i na Karibima bila praćena izgradnjom rasnih hijerarhija, koje su odvraćale opasnost od takvih saveza. Doneti su zakoni koji su Afrikancima oduzimali prethodno odobrena građanska prava, kao što su državljanstvo, pravo da nose oružje, kao i pravo da daju sudske iskaze ili da se obrate sudu zbog pretrpljene nepravde. Prekretnica je nastupila kada je ropstvo postalo nasledno stanje, a robovlasnici stekli pravo da tuku i ubijaju svoje robove. Pored toga, zabranjeni su brakovi između „crnaca“ i „belaca“. Kasnije, posle Američkog rata za nezavisnost, dužničko služenje belaca, ocenjeno kao ostatak britanske vladavine, bilo je ukinuto. Posledica toga bila je da se do kraja XVII veka kolonijalna Amerika pretvorila iz „društva s robovima u robovsko društvo“ (Moulier-Boutang 1998: 189), pri čemu je mogućnost solidarnosti između Afrikanaca i belaca bila ozbiljno podrivena. „Belac“ je u kolonijama postalo ne samo znamen društvene i ekonomske povlašćenosti, „koji se upotrebljavao da označi one koji su se od 1650. zvali ’hrišćanima’, a zatim ’Englezima’ ili ’slobodnim ljudima’“ (ibid.: 194) već i moralni atribut, sredstvo za naturalizaciju društvene hegemonije. Nasuprot tome, izrazi „crnac“ ili „Afrikanac“ postali su sinonimi za roba, što je išlo dotle da su slobodni crni ljudi – čije je prisustvo u Americi iz XVII veka i dalje bilo značajno – morali da dokazuju da su slobodni.
Pol, rasa i klasa u kolonijama
Da li bi Kalibanova zavera imala drugačiji ishod da su njeni protagonisti bile žene? Da podstrekač nije bio Kaliban već njegova majka Sikoraks, moćna alžirska veštica, koju Šekspir krije u pozadini komada, i da su umesto Trinkula i Stefana tu bile veštičine sestre, koje su, istovremeno sa osvajanjem Amerike, u Evropi bile spaljivane na lomačama?
Pitanje je retoričko, ali ukazuje na prirodu problema polne podele rada u kolonijama, kao i na veze koje su se tamo mogle uspostaviti između evropskih, urođeničkih i afričkih žena, na osnovu zajedničkog iskustva polne diskriminacije.
U romanu Ja, Tituba, crna veštica iz Salema, Mariza Konde pruža uvid u situaciju koja je mogla dovesti do takvog povezivanja, tako što opisuje kako su Tituba i njena nova gospodarica, mlada žena puritanca Samjuela Parisa, pružale jedna drugoj podršku u opiranju njegovom ubilačkom preziru prema ženama. (Maryse Condé, Moi, Tituba sorcière… Noire De Salem, 1992)
Još izuzetniji primer dolazi sa Kariba, gde su engleske žene iz niže klase, „transportovane“ kao kažnjenice ili dužničke sluškinje, postale značajan deo radne snage na plantažama šećerne trske. „Smatrane nepodobnim za brak među imućnim belim muškarcima i diskvalifikovane za kućnu poslugu“, zbog svoje drskosti i buntovničkih sklonosti, „bele bezemljašice su morale da rade na plantažama, na javnim građevinskim poslovima i u gradskom uslužnu sektoru. U tim svetovima su se tesno povezale sa zajednicom robova i porobljenim crnim muškarcima.“ Osnivale su domaćinstva i imale decu s njima. (Beckles 1995: 131–32) Sarađivale su ili bile konkurencija ropkinjama i u trgovini proizvedenim ili ukradenim dobrima.
Ali, sa institucionalizacijom robovlasništva, praćenom olakšicama za bele radnike, i povećanjem broja žena koje su stizale iz Evrope kao žene plantažera, situacija se drastično promenila. Bele žene su dobile prednost bez obzira na društveno poreklo, ili su se udavale u redovima belačke strukture vlasti, a kad god bi to bilo moguće i same imale robove, obično ženske, koje su obavljale kućne poslove.“ (Ibid.)[114]
Ipak, to nije bio neki automatski proces. Kao i seksizam, rasizam je prvo morao biti ozakonjen i nametnut. Kada je reč o najvažnijim zabranama, moramo još jednom spomenuti da su brak i seksualni odnosi između crnaca i belaca bili zabranjeni, da su bele žene koje su se udavale za crne robove bile osuđivane, a deca iz takvih brakova ostajala robovi do kraja života. Ti zakoni, koji su u Merilendu i Virdžiniji doneti šezdesetih godina XVII veka, dokazuju da je podeljeno, rasističko društvo bilo uspostavljeno odozgo i da su intimni odnosi između „crnaca“ i „belaca“ morali biti veoma česti, ako je za njihovo eliminisanje bila neophodna pretnja doživotnim ropstvom.
Kao da su sledili scenario lova na veštice, novi zakoni su demonizovali odnos između belih žena i crnih muškaraca. Kada su doneti, tokom šezdesetih godina XVII veka, lov na veštice u Evropi se bližio kraju, ali u Americi su svi tabui koji su okruživali vešticu i crnog đavola bili oživljeni, ovog puta na štetu crnih ljudi.
„Podeli pa vladaj“ postalo je zvanična politika i u španskim kolonijama, posle perioda kada je brojčana inferiornost kolonista nalagala liberalniji stav prema međuetničkim odnosima i sklapanje saveza s lokalnim poglavicama preko brakova. Ali, tokom četrdesetih godina XVI veka, kada je broj mestika (mestizos) počeo da narušava kolonijalne privilegije, „rasa“ je uspostavljena kao ključni faktor za prenos vlasništva, dok je rasna hijerarhija trebalo da razdvoji urođenike, mestike i mulate (mulattos) kako jedne od drugih, tako i od bele populacije. (Nash 1980)[115] Zabrane u pogledu braka i ženske seksualnosti takođe su služile za nametanje društvenog isključivanja. Ali, u španskoj Americi, segregacija duž rasnih linija je uspela samo delimično, ometana naseljavanjem, opadanjem stanovništva i formiranjem belog urbanog proletarijata, bez ikakvih izgleda za ekonomski boljitak, i samim tim sklonog da se pre poistoveti s mesticima i mulatima nego s belom višom klasom. I dok su se u karipskim plantažerskim društvima razlike između Evropljana i Afrikanaca vremenom povećavale, u južnoameričkim kolonijama je moglo doći do „pregrupisavanja“, naročito među Evropljankama iz niže klase, mestičkim i afričkim ženama, koje su, pored teškog ekonomskog položaja, delile teškoće koje su izvirale iz dvostrukih standarda ugrađenih u zakon, što ih je činilo podložnim muškom zlostavljanju.
Znaci tog „pregrupisavanja“ mogu se pronaći u zapisnicima koje je u Meksiku tokom XVIII veka Inkvizicija vodila o istragama sprovođenim radi iskorenjivanja magijskih i jeretičkih verovanja. (Ruth Behar 1987: 34–51) Zadatak je bio beznadežan, tako da je Inkvizicija uskoro izgubila interesovanje za taj projekat, uverena da narodna magija više ne predstavlja pretnju za politički poredak. Ali, svedočenja koja je sakupila otkrivaju postojanje višestrukih razmena između žena u stvarima koje se odnose na magijske meleme ili ljubavne napitke, što je vremenom stvorilo novu kulturnu realnost, poniklu iz susreta afričkih, evropskih i urođeničkih magijskih tradicija. Kao što kaže Rut Behar:
„Indijanke su dale kolibrije španskim isceliteljkama, da bi izazvale seksualnu privlačnost, mulatkinje su mestičkim ženama pokazale kako da ukrote svoje muževe, a loba vračare upoznale kojoticu s đavolom. Taj sistem ’narodnih’ verovanja odvijao se uporedo sa sistemom crkvenih verovanja i širio se Novim svetom istom brzinom kao i hrišćanstvo, tako da je posle nekog vremena bilo nemoguće reći šta je u njemu bilo ’indijansko’, ’špansko’ ili ’afričko’.“[116] (Ibid.)
U očima Inkvizicije asimilovani kao nešto „lišeno razuma“, ti različiti ženski svetovi, koje Rut Behar opisuje, rečit su primer saveza koji su, prelazeći granice kolonijalizma i boje, žene mogle da izgrade, na osnovu zajedničkog iskustva i interesa za razmenu tradicionalnih znanja i praksi, koji su im stajali na raspolaganju u kontrolisanju reprodukcije i borbi protiv polne diskriminacije.
Kao i diskriminacija na osnovu „rase“, bilo je to nešto više od kulturnog prtljaga koji su kolonizatori doneli iz Evrope, sa svojim kopljima i konjima. Tu strategiju su, u istoj meri kao i uništenje komunalizma, diktirali posebni ekonomski interesi i potreba za stvaranjem uslova za kapitalističku ekonomiju, tako da se ona uvek prilagođavala neposrednom zadatku.
U Meksiku i Peruu, gde je opadanje stanovništva nalagalo veće zadržavanje žena na kućnim poslovima, španske vlasti su uvele novu polnu hijerarhiju, koja je urođeničkim ženama oduzela autonomiju i stavila ih pod vlast njihovih muških rođaka. Prema novim zakonima, žene su postale vlasništvo muškaraca i morale su (suprotno tradicionalnom običaju) da pređu u domove svojih muževa. Razvijen je i sistem compadrazgo (kumstvo, suroditeljstvo), koji je dodatno ograničio njihova prava, tako što je autoritet nad decom prebacio u ruke muškaraca. Pored toga, da bi se obezbedilo da urođeničke žene reprodukuju radnike neophodne za rad u rudnicima (mita), španske vlasti su propisale da niko ne može razdvojiti muža od žene, što je značilo da su žene morale da slede svoje muževe htele to ili ne, čak i u oblasti za koje se znalo da su logori smrti, zbog zagađenja izazvanog iskopavanjem rude.[117](Cook Noble 1981: 205–6)
Uključivanje francuskih jezuita u disciplinovanje i podučavanje Montanje-Naskapija, sredinom XVII veka u Kanadi, dobar je primer za to kako su se rodne razlike uvećavale. Priču je prenela pokojna antropološkinja Elenor Likok, u svojoj knjizi Mit o muškoj dominaciji (Eleanor Leacock, Myths of Male Dominance, 1981), u kojoj je proučila dnevnik jednog od protagonista. Bio je to otac Pol Le Žen (Paul Le Jeune), jezuitski misionar, koji se, u tipično kolonijalnom maniru, pridružio jednoj francuskoj trgovačkoj ispostavi da bi pokrštavao Indijance i pretvorio ih u građane „Nove Francuske“. Montanje-Naskapi bili su nomadski narod, koji je živeo veoma skladno, od lova i ribolova, u istočnom delu Labradora. Do Le Ženovog dolaska, njihova zajednica je već bila narušena prisustvom Evropljana i širenjem trgovine krznom, tako da su muškarci, skloni sklapanju trgovačkih saveza sa došljacima, bili skloniji tome da dopuste Francuzima da im diktiraju kako bi trebalo da urede svoje odnose. (Leacock 1981: 39ff)
Kao što se to često dešavalo u kontaktima Evropljana sa urođeničkim američkim stanovništvom, Francuzi su bili zadivljeni velikodušnošću Montanje-Naskapija, njihovim smislom za saradnju i ravnodušnošću prema statusu, ali su bili užasnuti njihovim „nedostatkom morala“; videli su da Naskapiji ne znaju za privatno vlasništvo, autoritet, mušku superironost i da su često odbijali da kažnjavaju svoju decu. (Leacock 1981: 34–38) Jeuziti su rešili da sve to promene, tako što će podučiti Indijance osnovnim elementima civilizacije, ubeđeni da je to neophodno da bi od njih napravili pouzdane trgovačke partnere. U tom duhu, prvo su ih podučili da je „muškarac gazda“, da „u Francuskoj žene ne komanduju svojim muževima“ i da se noćni ljubavni sastanci, razvodi po želji bilo kog partnera i seksualna sloboda za obe strane, pre ili posle sklapanja braka, moraju zabraniti. Evo jednog rečitog razgovora koji je Le Žen o tome vodio s jednim Naskapijem:
„Rekao sam mu kako nije časno za ženu da voli još nekog muškarca osim njenog muža i da je to zlo prisutno među njima, tako da ni on sam nije siguran da li je njegov sin, koji je bio prisutan, zaista njegov. On je odgovorio, ’Nemaš ni trunke pameti. Vi Francuzi volite samo svoju decu; ali mi volimo svu decu iz našeg plemena’. Počeo sam da se smejem, shvativši koliko je njegovo filozofiranje naivno.“ (Ibid.: 50)
Uz podršku guvernera Nove Francuske, jezuiti su uspeli da ubede Naskapije da izaberu neke poglavice i dovedu „svoje“ žene u red. Tipično, jedno od oružja koje su koristili bilo je ubeđivanje kako su suviše nezavisne žene, koje se ne pokoravaju svojim muževima, đavolska stvorenja. Kada bi, razgnevljene pokušajima muškaraca da ih potčine, žene Naskapija bežale, jezuiti su nagovarali muškarce da krenu u poteru za njima i da im zaprete utamničenjem:
„’Takvi činovi pravde’ – ponosno je komentarisao Le Žen u jednom konkretnom slučaju – ’u Francuskoj ne čude nikog, zato što je tamo uobičajeno postupiti na takav način. Ali, među ovim ljudima… gde je svako sebe smatrao slobodnim po rođenju, poput kakve divlje životinje koja tumara velikim šumama… neobično je, zapravo čudo, videti kako se neka izričita naredba poštuje ili sprovodi bilo kakav strogi postupak ili čin pravde’.“ (Ibid.: 54)
Ipak, najveća pobeda jezuita bila je to što su ubedili Naskapije kako treba da tuku svoju decu, uvereni da je prekomerna naklonost „divljaka“ prema njihovim potomcima najveća prepreka u njihovom pokrštavanju. Le Ženov dnevnik beleži prvi slučaj javnog batinanja jedne devojčice, kada je jedan od njenih rođaka ukazao prisutnima na istorijski značaj te jezive lekcije: „Ovo je prvo kažnjavanje batinama (rekao je) koje izvodimo nad nekim iz našeg naroda…“ (Ibid.: 54–55)
Svoju obuku iz muške nadmoći, muški Naskapiji duguju činjenici da su Francuzi hteli da im usade „instinkt“ za privatnim vlasništvom, tako da od njih naprave pouzdane partnere u trgovini krznom. To je bilo potpuno drugačije od situacije na plantažama, gde su seksualnu podelu rada neposredno diktirali potreba plantažera za radnom snagom i cena robe koju su robovi proizvodili na svetskom tržištu.
Kao što su dokumentovale Barbara Buš (Barbara Bush) i Marijeta Morisi (Marietta Morrissey), sve do ukidanja trgovine robljem žene i muškarci su bili izloženi istom stepenu eksploatacije; plantažeri su smatrali da je za njih profitabilnije da robove teraju na rad i „troše“ ih do smrti, nego da podstiču njihovu reprodukciju. U takvim uslovima, ni polna podela rada, niti polne hijerarhije, nisu dolazile do izražaja. Afrički muškarci nisu ničim uticali na sudbinu svojih ženskih partnerki i rođaka; što se tiče žena, daleko od toga da se prema njima imalo posebnih obzira, od njih se očekivalo da rade na poljima kao i muškarci, naročito u vreme velike potražnje za šećerom i duvanom, i podlegale su istom okrutnom kažnjavanju, čak i kada bi bile trudne. (Bush 1990: 42–44)
Zato izgleda ironično da su u robovlasništvu žene „ostvarile“ približnu jednakost s muškarcima iz svoje klase. (Momsen 1993) Ali, njihov tretman nikada nije bio isti. Žene su dobijale manje hrane; za razliku od muškaraca, bile su izložene seksualnim napadima svojih gospodara; i surovije su kažnjavane, zato što su pored fizičke agonije žene morale da trpe i seksualno ponižavanje, koje ih je uvek pogađalo, kao i njihove fetuse kada bi bile trudne.
Ipak, novi list je okrenut 1804, kada je trgovina robljem bila ukinuta, a karipski i američki plantažeri prešli na politiku „uzgoja robova“. Kao što ukazuje Hilari Bekls (Hilary Beckles), vlasnici plantaža sa ostrva Barbados su pokušavali da kontrolišu reproduktivne obrasce robinja još od XVII veka, „(podstičući ih) da imaju manje ili više dece u datom vremenskom rasponu“, u zavisnosti od potrebe za poljskim radnicima. Ali, tek kada je priliv afričkih robova prestao, upravljanje ženskim seksualnim odnosima i reproduktivnim obrascima postalo je sistematičnije i intenzivnije. (Beckles 1989: 92)
U Evropi je prisiljavanje žena da rađaju vodilo ka nametanju smrtne kazne zbog korišćenja kontracepcije. Na plantažama, gde su robovi postali dragocena roba, pomak ka politici uzgoja učinio je žene podložnijim seksualnim napadima, iako je vodio i ka izvesnom „poboljšavanju“ njihovih radnih uslova: skraćivanju radnog vremena, podizanju porodilišta, obezbeđivanju babica kod porođaja i proširenju društvenih prava (na primer, pravo na putovanje i okupljanje). (Beckles 1989: 99–100; Bush 1990: 135) Ali, te promene nisu mogle da umanje štetu koju je ženama nanosio rad na poljima, niti ogorčenje koje su žene osećale zbog gubitka slobode. Sa izuzetkom Barbadosa, pokušaji plantažera da prošire radnu snagu „prirodnom reprodukcijom“ nisu uspeli, tako da je stopa nataliteta na plantažama ostala „nenormalno niska“. (Bush 1990: 136–37; Beckles 1989: ibid.) Da li je ta pojava bila posledica otvorenog otpora nastavljanju ropstva ili posledica fizičkog propadanja, usled teških životnih uslova koje su žene trpele, i dalje je predmet rasprava. (Bush 1990: 143ff) Ali, kao što ukazuje Barbara Buš, mnogo toga upućuje na zaključak da je glavni uzrok tog neuspeha bilo odbijanje žena da rađaju, zato što su odmah po ukidanju robovlasništva, čak i kada su se ekonomski uslovi u nekim aspektima pogoršali, zajednice oslobođenih robova počele da rastu.[118] (Bush 1990)
Žensko odbijanje viktimizacije takođe je preoblikovalo seksualnu podelu rada, kao što se desilo na Karibima, gde su porobljene žene postale poluslobodne pijačne prodavačice proizvoda koje su uzgajale na „okućnicama“ (na Jamajci „polinks“), koje su plantažeri davali robovima za sopstveno izdržavanje. Plantažeri su usvojili tu meru da bi smanjili cenu reprodukcije radne snage. Ali, pristup „okućnicama“ se pokazao korisnim i za robove; povećao je njihovu mobilnost i omogućio im da vreme odobreno za njihovo obrađivanje iskoriste za druge aktivnosti. Pošto su sada mogli da proizvedu male prinose, za ishranu ili prodaju, to je podstaklo njihovu nezavisnost. Najposvećenije uspehu okućnica bile su žene, koje su prodavale plodove, ponovo prisvajajući i reprodukujući, unutar sistema plantaža, ono što je nekada u Africi bilo njihovo glavno zanimanje. To je za ishod imalo da su se do polovine XVIII veka porobljene žene sa Kariba same izborile za svoje mesto u plantažnoj ekonomiji, doprinoseći širenju, ako ne i stvaranju, ostrvskog tržišta hranom. To su postigle u istoj meri kao proizvođačice najvećeg dela hrane namenjene robovima i beloj populaciji, i kao piljarke i pijačne prodavačice plodova koje su same uzgajale, dopunjenih robama ukradenim iz gazdinskih prodavnica ili koje su dobijale kroz razmenu s drugim robovima ili onim koje su im njihovi gospodari davali za prodaju.
Ta sposobnost je dovela robinje i u kontakt s belim proleterkama, često bivšim dužničkim sluškinjama, čak i kada su ove druge bile izdvojene iz poljske radne snage i oslobođene. Njihov odnos je ponekad bio neprijateljski: evropske proleterske žene, koje su preživljavale uglavnom tako što su uzgajale i prodavale hranu, ponekad su krale proizvode koje su robinje donosile na pijacu ili pokušavale da spreče njihovu prodaju. Ali obe grupe žena su i sarađivale u izgradnji široke mreže kupoprodajnih odnosa, koja je izmicala zakonima kolonijalnih vlasti, povremeno zabrinutih da bi te aktivnosti mogle odvesti robove van njihove kontrole.
Uprkos zakonima koji su ih sprečavali da trguju ili ograničavali mesta za prodaju, porobljene žene su nastavile da šire tržišne aktivnosti i da obrađuju okućnice, na koje su počele da gledaju kao na svoje, tako da su do kraja XVIII veka formirale prve izdanke seljačkog sloja, koji je praktično imao monopol nad ostrvskim tržištima. Na taj način je, prema nekim istoričarima, čak i pre oslobođenja, robovlasništvo na Karibima bilo praktično ukinuto. Porobljene žene – suprotno svim očekivanjima – bile su ključna snaga u tom procesu; one su bile te koje su, svojom odlučnošću, oblikovale razvoj robovske zajednice i ostrvskih ekonomija, uprkos brojnim pokušajima vlasti da ograniče njihovu autonomiju.
Porobljene karipske žene su imale odlučujući uticaj i na kulturu belog stanovništva, naročito belih žena, kroz svoje aktivnosti isceliteljki, vračara, ekspertkinja u magijskim praksama, kao i na osnovu svoje „dominacije“ u kuhinjama i spavaćim sobama svojih gospodara. (Bush 1990)
Ne iznenađuje to što su bile smatrane za srce robovske zajednice. Posetioci su bili zadivljeni njihovim pesmama, maramama i haljinama, kao i njihovim ekstravagantnim načinom govora, koji se danas shvata kao oblik ismevanja njihovih gospodara. Afrikanke i kreolke su uticale i na običaje siromašnih belih žena, za koje su savremenici govorili kako se ponašaju kao Afrikanke, hodaju s decom uvezanom oko kukova, dok na glavi nose pladnjeve s plodovima. (Beckles 1989: 81) Ali, njihovo glavno dostignuće bilo je razvoj politike samostalnosti, zasnovane na strategijama preživljavanja i ženskim mrežama. Te njihove prakse i vrednosti, u kojima je Rozalin Terborg Pen (Rosalyn Terborg Penn) prepoznala glavne oslonce savremenog afričkog feminizma, redefinisale su afričku zajednicu u dijaspori. (str. 3–7) One nisu postavile samo temelje novog ženskog afričkog identiteta, već i temelje novog društva posvećenog – uprkos pokušajima kapitalizma da nametne oskudicu i zavisnost, kao strukturalne životne uslove – ponovnom prisvajanju i prebacivanju u ženske ruke glavnih sredstava za izdržavanje, počevši od zemlje, proizvodnje hrane i međugeneracijskog prenošenja znanja i saradnje.
Kapitalizam i polna podela rada
Kao što pokazuje ova kratka istorija žena i prvobitne akumulacije, izgradnja novog patrijarhalnog poretka, koji je od žena napravio sluškinje muške radne snage, bila je glavni aspekt kapitalističkog razvoja.
Na toj osnovi, mogla se nametnuti nova polna podele rada, koja nije razdvajala samo poslove koje bi žene i muškarci trebalo da obavljaju već i njihova iskustva i živote, kao i njihov odnos prema kapitalu i drugim sektorima radničke klase. Zato je, ništa manje nego internacionalna podela rada, polna podela rada pre svega bila odnos moći, podela unutar radne snage, čime je dala ogroman podstrek akumulaciji kapitala.
Taj momenat se mora naglasiti, ako se ima u vidu sklonost da se skok koji je kapitalizam ostvario u produktivnosti rada pripisuje samo specijalizaciji radnih zadataka. U stvarnosti, korist koju je kapitalistička klasa izvlačila iz razdvajanja poljoprivrednog i industrijskog rada, kao i unutar samog industrijskog rada – što je Adam Smit uzdizao u svojoj odi proizvodnji čioda – bledi u poređenju sa onom koju su imali od degradacije rada i društvenog položaja žena.
Kao što sam pokazala, razlika u društvenoj moći žena i muškaraca i prikrivanje ženskog neplaćenog rada pod plaštom prirodne inferiornosti, omogućili su kapitalizmu da neizmerno proširi „neplaćeni deo radnog dana“ i iskoristi (mušku) nadnicu za akumulaciju ženskog rada; to je često služilo i za skretanje klasnog antagonizma u antagonizam između muškaraca i žena. Zato je prvobitna akumulacija iznad svega bila akumulacija razlika, nejednakosti, hijerarhija i podela, koji su otuđili radnike kako jedne od drugih, tako i od samih sebe.
Kao što smo videli, muški radnici su često bili saučesnici u tom procesu, kada su nastojali da sačuvaju svoju moć u odnosu na kapital, tako što su obezvređivali i disciplinovali žene, decu i stanovništvo koje je kapitalistička klasa kolonizovala. Ali, cena vlasti koju su muškarci nametali ženama, zahvaljujući pristupu nadničarskom radu i svom priznatom doprinosu kapitalističkoj akumulaciji, bili su samootuđenje i „prvobitna deakumulacija“ njihove lične i kolektivne moći.
U narednim poglavljima dalje istražujem taj proces deakumulacije, tako što razmatram tri glavna aspekta prelaska iz feudalizma u kapitalizam: konstituisanje proleterskog tela u radnu mašinu, progon žena kao veštica i stvaranje „divljaka“ i „kanibala“, kako u Evropi, tako i u Novom svetu.
[111] Džejms Blaut ukazuje da se u nekoliko decenija posle 1492. „stopa rasta i promene dramatično porasla i da je Evropa ušla u period naglog razvoja.“ (James Blaut 1992a) On piše: „Kolonijalni poduhvat iz XVI veka proizvodio je kapital na razne načine. Jedan bio iskopavanje zlata i srebra. Drugi je bio plantažna poljoprivreda, uglavnom u Brazilu. Treći je bio trgovina začinima, tkaninama i mnogim drugim stvarima sa Azijom. Četvrti element bio je profit koji se vraćao evropskim firmama iz raznih proizvodnih i trgovačkih operacija u Americi… Peti je bio robovlasništvo. Akumulacija iz tog resursa bila je ogromna.“ (str. 38)
[112] Kao što Lajnbo i Rediker napominju u istoj knjizi, „Šekspir je dugo proučavao izveštaje istraživača, trgovaca i kolonizatora, koji su, kroz svetsku trgovinu, agresivno povezivali kontinente Evrope, Afrike i Amerike. Šta više, lično je poznavao takve ljude i čak zavisio od njih, u obezbeđivanju sredstava za život. Kao i mnogi njegovi pokrovitelji i dobrotvori, među kojima je bio i grof od Sauthemptona, Šekspir je investirao u Virginia Company (iz Londona), glavnu prethodnicu engleske kolonizacije (Amerike).“ Komad Bura bio je inspirisan brodolomom Sea-Venture, jedrenjaka u vlasništvu te kompanije, koji se 28. jula 1609. nasukao na hridi Bermudskih ostrva, na svom putu ka Virdžiniji. (Linebaugh i Rediker, The Many-Headed Hydra, 2000; prvo poglavlje, „The Wreck of the Sea-Venture“, str. 14.) (Prim. prev.)
[113] Na osnovu prevoda dr Milana Bogdanovića, William Sheakspeare, Oluja, Matica Hrvatska, Zagreb, 1951, čin V, str. 137. (Prim. prev.)
[114] Egzemplaran slučaj su Bermudi, naveden kod Elaine Forman Crane (1990). Krejn piše da je nekoliko belih žena na Bermudima posedovalo robove – obično ženske – zahvaljujući čijem radu su mogle da održe određeni nivo ekonomske autonomije. (str. 231–258)
[115] Džun Neš piše: „Važna promena je nastupila 1549, kada je rasno poreklo, zajedno sa zakonski odobrenim bračnim vezama, postalo faktor u određivanju prava na nasledstvo. Prema novom zakonu, nijedan mulat (potomak crnog čoveka i indijanske žene), mestik i osoba poreklom iz vanbračne veze ne mogu držati Indijance na encomiendama… Mestik i nezakoniti potomak skoro da su postali sinonimi.“ (June Nash 1980, str. 140)
[116] Coyota je bila žena mestičkog i indijanskog porekla. Videti Ruth Behar (1987), str. 45.
[117] Najubitačniji su bili rudnici žive, kao što je bio onaj u Huankaveliki, u kojem je na hiljade radnika umiralo od sporog trovanja, u strašnim mukama. Dejvid Nobl Kuk o tome piše: „Radnici iz rudnika u Huankaveliki suočavali su i sa neposrednim i dugoročnim opasnostima. Boravak pod zemljom, poplave i odroni, usled popuštanja gredi, bili su svakodnevne pretnje. Prelazni rizici po zdravlje bili su slaba ishrana, loše provetravanje u podzemnim komorama i velika razlika u temperaturi između unutrašnjosti rudnika i razređene andske atmosfere… Radnike koji su u rudnicima ostali duže vreme, zadesila je možda najgora sudbina. Prašina i sitne čestice ispunjavali su vazduh, pod udarcima alata za razbijanje rude. Indijanci su udisali prašinu, koja je u sebi nosila četiri opasne supstance: isparenja žive, arsenik, arsen-pentoksid i cinabarit. Dugotrajno izlaganje… za ishod je imalo smrt. Poznata kao mal de la mina, rudarska bolest, bila je neizlečiva u poodmaklom stadijumu. U nešto lakšim slučajevima, dolazilo je do ulceracije i truljenja desni.“ (David Noble Cook 1981: 205–6)
[118] Barbara Buš ukazuje da su robinje, ako su htele da abortiraju, svakako znale kako da to izvedu, na osnovu znanja donetog iz Afrike. (Bush 1990: 141)
Izvor: Silvia Federici, Caliban and the Witch: Women, the Body and Primitive Accumulation, Autonomedia, New York 2004; anti-copyright @ 2004 Silvia Federici.
Napomene: Preveo Aleksa Golijanin, 2012–2013. Izdavač: Burevesnik, Zrenjanin, 2013.
https://anarhisticka-biblioteka.net/library/silvia-federici-kaliban-i-vestica#toc28
COMMENTS