Диотима
Стрпљиво ћутиш, не
разумеју те овде
Животе свештени! Венеш
и ћутиш,
Јер залуд усред
варвара, авај,
Сроднике тражиш у
сунчевом светлу,
Нежновеличанствене
душе, којих нема!
И време жури. Још моја
смртна песма
Слути дан, Диотима, што
ће те назвати
блиском
Боговима и јунацима, и
који ти сличи.
Диотими
Свето биће! На твој
мир, ко у богова
Златан, бацах ја сен
често; и за скривене
Дубље боли живота
Многе – сазна од мене
ти.
О заборави то! прости!
Ко облак пред
Тихим месецом грем ја,
док ти стојиш, сјаш
Мирно својом лепотом
Опет, светлости, слатка
ти.
У време кад сам био дечак
У време кад сам био
дечак,
Један бог ме је
спасавао често
Од вике и шибе људи,
Играо сам се тад
безбедно и добро
Са цветовима у гају
И лахори су се небески
Играли са мном.
И као што биљкама ти
Овеселиш срце,
Кад оне ти на сретање
Испруже нежне руке,
Тако си радост моме
срцу
Оче Сунце! И слично
Ендимиону
Бејах милосник твој
Богињо месеца!
О, сви ви, верна,
Пријатељска божанства!
Кад бисте знали
Како вас душа моја
љубљаше!
Али онда вас нисам звао
По именима, ни ви мене
Не назвасте никад као
што људи зову
Један другог, као да се
познају.
Па ипак упознах боље
вас
Но икад што сам познао
људе.
Тишину сам етера
разумео,
Људске речи не разумех
никад.
Мене је одгајио глас
Хујања у гају
И љубави се научих
Међу цвећем.
У наручју богова добио
сам глас.
Превод Миодрага Павловића и Светозара Бркића
COMMENTS