Archive Pages Design$type=blogging$count=7

Uranija, Žan-Mari Gistav le Klezio

PODELI:








Uranija, odlomak



Orandina


Dalija se iz Meksika vratila potpuno depresivna. Provela je petnaest dana sa svojim sinom Fabijem, u apartmanu Ksočimilko, gde je Hektor živeo sa drugim bivšim revolucionarima iz Salvadora. Mnogo su razgovarali, mnogo pušili, mnogo pili, mnogo pevali. Nije mi rekla, ali shvatio sam da je popustila i vodila ljubav sa Hektorom. Provela je uglavnom vreme grleći Fabija, mazeći ga i plačući.

Nisam mogao da joj kažem ono što mislim o njenom bivšem mužu i njegovim takozvanim revolucionarima koje je vreme pregazilo, koji su gradili ceo svet iz početka u zaklonu svog pozlaćenog utočišta, bacajući anateme na one koji su ostali u zemlji, potpisujući naloge za cenzuru, ali su bili nesposobni da se brinu o sopstvenoj porodici. Nedostajalo mu je razumevanje i samilost. Samo sam joj kazao:

„Zašto nisi povela Fabija sa sobom?"

Nisam ni pomislio na posledice svog pitanja. Dalija je prvo plakala, pa je onda počela da se smeje. Zagrlila me je, ljubila, osećao sam uz sebe njeno telo, dah vina, ukus njenih suza, grizao sam joj usne i grudi. Vrlo živa zver, puna instinkata i strasti, velike snage. Stegla me je između jakih butina, dodirivao sam splet tetiva na njenim leđima, sa svake strane kičmenog stuba, rešetke stomačnih mišića. Drhtala je.

Ostali smo tokom jednog dela popodneva ležeći na du­šeku u salonu, tela okupanih u znoju. Kada je došlo veče, i kolo vozila otpočelo svoje kruženje oko trga, obukli smo se da malo prošetamo.

Vreme je bilo blago, nebo prepuno zvezda. Išli smo u bioskop Čaplin, daleko od centra grada. Davao se ruski film, nisam dobro razumeo, dešavalo se u snegu, sa ko­njima, Paradžanov. Izašli smo pre kraja. Dalija je htela da ostane, ali je meni bilo muka.

Prošetali smo se do trga. Kod jedne pokretne radnje, kupili smo takose i sok od lubenice. Pušili sedeći na klupi. Dalija je pritiskala svoju glavu na moje rame. Rekla mi je u jednom trenutku: „Nisi kao on, ti si dobar. Dobro ćeš se sta­rati o mom sinu." Nisam znao šta želi da ja odgovorim. „Da, da, ali to je za tebe, za tebe i njega, ti si njemu potre­bna onoliko koliko i on tebi." To ništa nije značilo, ali ona nije slušala. Čula je ono što je zamišljala.

„Znaš, Danijele''. Glas joj je bio zvučao muklo, kao da je govorila nešto poverljivo. „Kada bi Fabio bio sa mnom, kada bih samo mogla da ga imam samo zasebe." Gledala je ispred sebe, sa izvesnom sporošću u pogledu. „Znala bih šta bih. Otišla bih kući u San Huan, u svoju četvrt Lojza, i nikada se više ne bih vratila ovde.'' Ostala je za tren ćutećki, i nastavila promuklim glasom. „Gajila bih ga sama, ne bi mi bio niko potreban, to bi bio moj život, razumeš, za­datak za život."

Rekla je to sa tužnom ozbiljnošću od koje su mi suze grunule na oči. Istovremeno, znao sam da zbog svoje sklo­nosti ka alkoholu nikada neće uspeti da ostvari tu nameru, i da će i dalje ići od čoveka do čoveka, gušeći se u svom oča­janju.

Pričala je, mislim da je više nisam istinski slušao. Pri­čala je o velikoj kući u Lojzi, drvenoj kući blizu kanala. Go­vorila je o deci sidaša, od kojih su neka i sama zaražena, bez kose i tako mršava da zastrašuju, o malim avetima. Ići će tamo, sa Fabijem, pričaće im priče da ih nasmeje, pevaće im pesme. Sanjala je naglas. Vratio sam je u stan, položio je na dušek. U maju sobe su kao pećnica. Legao sam na same pločice, sa umotanim peškirom kao jastukom. Znao sam da sve to neće dugo trajati. Prešli smo zajedno deo putovanja, i svako će krenuti svojim putem.


I tako se i zbilo. Jednoga dana, krajem maja mislim, naj­avila mi je:

„Danijele, ne mogu više da ostanem sa tobom." Ništa je nisam pitao, rekla je: „Ljutićeš se, bićeš besan na mene." Nisam se usudio da odgovorim da ništa od onoga što ona radi ne može da me razbesni. Mislio sam da me neće razumeti, da će to shvatiti kao ravnodušnost, kao baš-me-briga. Naprotiv, nije bilo tako, jer sam je voleo.

Desilo se to popodne, radio sam u biblioteci Emporija na jednom pedološkom uzorku Doline. Kada je bila vru­ćina, nije bilo nikog u Emporiju, i imao sam utisak da sam jedini istraživač. Ostao sam, sa olovkom iznad karte.

„Šta se dešava? - Hektor. Tomas Moises ga je pozvao u Emporio, da svedoči o situaciji u Salvadoru, da govori o monsinjoru Romeru, o svim ubijenim sveštenicima." I do­dala je, zato što je to trebalo da objasni u njenom duhu i ostalo: „Fabio će biti tu, moći ću sve vreme da budem sa njim."

Odjednom, bio sam začuđen osetivši nestrpljenje, bes, skoro ljubomoru. Čuo sam zviždanje u svojina ušima. Imao sam utisak naglog pada.

Ništa nisam mogao da kažem. Nisam imao ništa da kažem. Jasno je bilo da od početka niko od nas nije pola­gao prava na onog drugog. Da nas je povezao slučaj. Da Dalija nije zaljubljena u mene, da je još uvek vezana za Hektora, i pored razvoda, i pored prevara, i pored sveg zla koje su jedno drugom naneli. I taj trogodišnji dečak, Fabio, čiju mi je sliku pokazala stotinu puta, dečak koji je ličio na njega, iste crne oči, ista kovrdžava kosa boje bakra. Jednom, šale radi, rekao sam da je Fabio Ninjo Aviles, prorok koji vodi odbegle robove u romanu Edgarda Rodrigeza Hulija. Dalija se naljutila: „Zabranjujem ti, čuješ li? Zabranjujem ti da govoriš o mom sinu u bilo kom obliku!" Glas joj je bio piskutav, oči su joj sevale kao u ljute mačke. „Zabranjujem ti da spominješ njegovo ime, čak i samo ime. Samo ja imam na to pravo, je l' razumeš?"

Najednom sam postao njen neprijatelj. Sećao sam se reakcije Arijane Luz kada sam napao Garsija Lazara, na bregu antropologa.

Možda je to zviždalo u ušima i izazivalo vrtoglavicu. Moja samoća. Osećanje praznine, vrlo velike praznine mog postojanja.






Sreo sam Lili.

Nisam se vratio u Zonu. Moglo se sasvim dobro živeti u Dolini i ne baviti se timno man's land poroka i sirotinje. Uvek sam mrzeo voajerski turizam, izlete malograđana iz dobrih četvrti u predgrađa krovinjara i ulice s kurvama u područjima bede. Klinci iz Teksasa i Kalifornije povraćaju svakog proleća, poslednje školske godine u gimnaziji, u barovima Huareza, Nogalesa, Tihuane. Pedesetogodišnji tu­risti iz Italije, Francuske, švajcarske koji su došli da okušaju sreću u izmišljenoj zemlji u kojoj se nadaju da će im njihova lova dozvoliti da kupe devojčicu ili dečaka koga su sanjali da siluju kod kuće. Ili jednostavno pisci koji misle da je jedna čaša piva na prljavom stolu u nekoj rupi, u zagušlji­vom vazduhu, buci autobusa koji se raspadaju, falš muzici iz džuboksa na Kubi, u Manili, Tegusikalpi, da je ona to, život.

Od Arijane Luz saznao sam gde stanuje. Bio sam stalno u biblioteci Emporija, listajući Boletin de la Cuenca del Tepalcatepec da bih precrtao karte. Pričali smo o svemu i svačemu, i morala je da mi kaže: „Znaš li da je Leon Saramago napustio istraživanje o Zoni?" Rekao sam neubedljivo: „Je l' ? A zašto?" Arijana me je gledala s očima punim besa. „Ti to pitaš? Posle napada na njih?" Čudio sam se da može da pomisli da sam imao ikakav uticaj. „Ne verujem ti", rekoh. Arijana je slegla ramenima: „Kakav licemer!" I onda je ispričala, tihim glasom, kao da se radi o tajni: „Saramago, on je naleteo na kosku, vidiš, sa Garsijem je hteo da istražuje u četvrti u kojoj živi ona devojka, Lili, i otišli su tamo dva ili tri puta, kod Padobaranaca u Orandino, neko je o tome nešto pričao, stiglo je do ušiju advokata Aranzasa, uplašio se, valjda se osetio ugroženim, i lično je Tomas Moises rekao da je bilo dosta, da počinje da ima, da može imati političke posledice, rekao je Garsiju Lazaru i Leonu Saramagu da Em­porio ne može sebi dozvoliti da ima neprijatelje, naročito Aranzasa, i odustali su od istraživanja, eto, nema više crvene zone, nema više Liliane, Terrible je nedodirljiv."

Nisam mogao da kažem da me vest žalosti.

Pitao sam Arijanu: „Imaš li adresu te devojke, Lili?"

Pogledala me je ironično: „Zašto, i ti hoćeš da je upoznaš?"

Praveći se da ne razumem aluziju, rekao sam: „Ja nisam podređen Aranzasu, nisam deo Emporija. Ja sam samo u prolazu, nije bitno."

Arijani se dopao argument. Čak mi se učinilo da sam video trag radoznalosti na njenom strogom licu. „Na kraju krajeva, nije to tajna ni za koga."

Objasnila mi je. Išla je jednom, prateći Garsija. Na kraju kanala, pored jedine radnje u kraju. „Tu stanuje. Prilično bedna koliba. - Živi li s čovekom? - Kada sam išla tamo, živela je sa jednom staricom, donja Tiljom, koju zove babom, to je sve što mogu da kažem."

Arijana je nastavila da me gleda sumnjičavo.

„Stvarno ćeš da ideš tamo? Znaš, to je opasan svet, kao i četvrt. Možda bi trebalo da ideš s nekim. Na pri mer sa Dalijom Roig." Zaključio sam da se u ovom malom gradu sve zna. Jednog kratkog trenutka, ta mi je misao zasmetala, odmah potom bolelo me je dupe.

Iscerio sam se: „To bi bila policijska akcija, ne želim da vidim tu devojku zato što hoću da napišem članak." Ari­jana mi odgovori: „Je li, a zašto ideš?" Odmah se ispravila: „Izvini, pričam gluposti. Nisi ti takav." Nisam znao da li je to sa njene strane pohvalno, ili znak popustljivosti.

Arijana je pretražila svoju torbu, izvukla fotokopiju presavijenu načetvoro. Videh golišavu devojku, stisnutu rukama od nje starijeg čoveka, sa teksaškim šeširom, tvrdo lice bilo je obeleženo ožiljcima. Lili i Terrible, Grozni. Rekla mi je: „Eto, gledaj je, nije mi više potrebno."

Kada je Arijana otišla, ostadoh sam nad kartama i pre­gledima, i upitah se zašto toliko želim da sretnem tu Lili, zašto sam išao one večeri u vrt Atlas i sebe izložio poruzi to­likih devojaka. Izmišljao sam nešto tajno, mračno u tom vrtu osvetljenom neonom, sa muzikom kumbijasa, crvenim i žutim svetlom koje je oblivalo drveće, kopalo očne duplje devojaka pretvarajući ih u mrtvačke lobanje a od njihovih usta praveći rane.






Lili, Uli iz lagune, Lili čistoga detinjeg lica, grudi napućenih u preuskom grudnjaku. Lili s pogledom kao kapljice opsidijana. Lili došla iz dubine planina, Jalalaga, Oaksaka, Lili koju sam susreo pred kolibom od cigala bez maltera i krovom od lima, na ivici lagune Orandina, zamislio sam da me je čekala, da je znala da ću morati da dođem.

Kada stigem na kraj zemljanog puta, vidim je. Sedi ispred vrata kuće, obučena u suviše široke pantalone i majicu na kojoj piše Euzkadi radial, ime za kamiondžije.

Ne mnogo veća od dece koja igraju quemados na ulici, udarajući štapovima konzerve, umesto maški i lopti. Lili ima okruglo lice, debela usta, vrlo crnu kosu, koja je pažljivo očešljana, i šiške koji pokrivaju čelo sve do korena nosa i proždiru obrve. Odmah je prepoznajem, zahvaljujući fotografiji koju mi je dala Arijana, ali i zato što sam je sanjao. Njen pogled prepoznajem, prav, gladak, sa zvezdom svetlosti koja sja u njenim dubokim zenicama.

Govorim joj ne znajući šta želim da joj kažem. Mislim da u tom trenutku nemam ništa da joj kažem. Kažem: Gospođice, sa vašim dopuštenjem, želeo bih. Ali ne nastavljam, zato što me ona gleda bez čuđenja. Ne želim ništa drugo nego da ostanem stojeći na njenom suncu, i da ona gleda moju senku.

Nisam došao da joj pričam, da menjam imena, adrese, pitanja i odgovore. Ona izgleda da ništa očekuje, osim da se sklonim sa njenog sunca, što i činim, i sedam na svoje pete čučnuvši kraj nje, ponudivši joj cigaretu. Hteo bih da joj tražim oproštaj, oproštaj za sve ono što su joj ljudi uradili, opoštaj za poniženja, smeh i prezir. Oproštaj što je oteta iz svoje rodne zemlje, i predata dželatima. Za incest, silovanje, uništenje. Što je od njenog tela napravljen predmet koji se prodaje. I oproštaj što je postala predmet istraživanja, što sam bio saučesnik u nepristojnom pogledu istraživača i studenata, antropologa bolje rečeno antropofaga. Njihove ruke koje vade iz džepa blokčić, olovčicu, koji krišom uključuju magnetofon sakriven u torbi. Smeh koji se ori u sali kada slušaju snimak njenog bistrog glasa, pomalo unjkavog, pomalo pevajućeg, glas devojke iz planine. Njen glas koji odgovara na pitanja sa zamkama, jednostavnim rečima, nevinim rečima. Oprost za beležnika Triga, prokletu dušu advokata Aranzasa, koji drži četvrt Padobranaca za gušu, preti im proterivanjem, zatvorom, i nju i njenu babu. I oprost za Groznog, groznog manje od ostalih, zato što on ne laže, ne krije ono što je, svoju pravu prirodu, i govori o novcu ne dajući lažna obećanja.

Ništa nisam mogao da joj kažem. Lili puši u tišini, a kada je završila, gasi cigaretu krajem cipele i ustaje da primi poklone koje sam joj doneo, njoj i njenoj babi (kutija kolača marshmallows, litar i po kisele vode, čokoladu karlos kinto koje sam kupio kod don Horhea, na ulazu u četvrt Pado­branaca). Ide u kraj kuće da donese još jednu stolicu, sasvim malu stolicu od drveta, onakvu kakvom se služe Indijanci, i ostajemo da sedimo na suncu.
Veći smo stranci nego da smo rođeni na različitim planetama. Ipak, lepo mi je s njom. Počela je da mi odgovara, ima lak glas, glas svež i mlad, pomalo podrugljiv. Govori mi o svojoj babi koja nikad ne izlazi, koja danju spava u dnu ložnice, govori o deci iz četvrti koja rade na deponiji ili u jagodnjacima, i koje kamioni kupe svakoga jutra pre zore.

Ne usuđujem se da govorim o Zoni, teškom životu kojim živi. Pogledavam je na trenutke, pokušavam da čitam na njenom licu tragove nasilja, na čelu, u očima. Sa­stanci sa uglednicima Doline u bednim sobama, uflekani jorgani, lavabo, polupano ogledalo, plastična stolica na koju muškarci ostavljaju košulju i pantaIone.

Ali ne dâ se pročitati. Zlo je kliznulo sa nje kao prljava voda, ne ostavljajući trag. Muškarci su držali njene butine, stiskali su se uz nju, obični ljudi, ni gori ni bolji od drugih, oženjeni ljudi, koji imaju decu, koji žive u novim vilama Glorijete, Medija Lune, Paraisa. Poljoprivrednici, vlasnici radnji. Možda don Čuj, koga sam sreo za moje istraživanje tla, koji ima monopol mašina za berbu leblebija, koji izgleda kao poglavica, velik i jak, skoro crne kože zbog boravka na suncu. Trigo beležnik, sa povijenim brkovima, koji se diči da je poeta Doline. Lili je kao cvet, indijanski cvet, majski cvet na primer, sa izvijenim laticama, mirisom vanile i bi­bera, raskošan cvet mladosti i života. Ti su je ljudi dotakli, udisali, našli u njoj zaborava. Uvek su joj pomalo života uzeli, mladosti. A ona je sačuvala svoj glatki pogled, laki glas, smeh, telo žene i lice deteta, miris zemlje.

Ona prestade da govori, i pomislih odjednom kako sam isti kao i ti ljudi.

Tražih te, dođoh k tebi, do kuće koja je tvoje poslednje utočište. Sedoh na stolicu pokraj tebe. Doneo sam ti po­nude, dala si ih starici koja se krije u dnu kuće, i koju zoveš bako, iako svak zna da je ona tvoja alcahueta, da te je prihvatila kada si pobegla od oca i da te je prodala Groznom. I ja bejah kao i drugi ljudi, htedoh da udišem tvoj miomiris, napojimjse tvojim životom.


Donela mi je malo kole u šoiji. Pio sam malim gutlja­jima. Ljudi su prolazili putem, uhodili su nas a da nas ne gledaju. Klinci su se krili iza zida. Dovikivali su bezobra­znike, a Lili ih je gađala kamenčićima.

Zatim je sela kraj mene, sa rukama stisnutim između kolena. Odjednom mi je postavila pitanje od koga sam za­drhtao, samo mi je rekla: „ A sada?" Ne znam šta da odgo­vorim. Poverava mi se da ćeuskoro otići, da će da pređe na drugu stranu, u Sjedinjene Države. Zamišljam te, Lili iz la­gune, na ulicama Los Anđelesa, ili u Čikagu, obučenu u trenerku, kratko ošišane kose, sa trajnom, kako radiš u restoranu za čili kon karne, ili u prodavnici telefona. Zamišljam te, Lili udatu za oficira, kako živiš u Denveru, u čistom pavijlionu vojne beze. Prilično komično.

Ali sve je bolje od tvog sadašnjeg života. Voleo bih da ti kažem: kreni, ići ću satobom. Pratiću te kud god krenula. Zajedno ćemo preći granicu na Palomas-Kolumbus, poprečke sekuči pustinju, noću. Poznaješ korenje koje hran i poji, meskal, divlje grmlje. Ja poznajem gradove, puteve, mesta gdese spava. Sešcemo na grejhaund, krenućemo na sever, možda sve do Kanade.

Uzdiše, kaže: „Možda će me ubiti pre toga." Kaže tone menjajući glas, bez dramskog preterivanja. Zvuči istinitije. Kažem joj: „Tamo te niko neće ubiti." Htedoh da dodam, ali se ne usuđujem: zato što si besmrtna. Ne bi razumela.

Ostajemo da sedimo na svojim stolicama, ne dodirujući se, ćuteći. Kamioni se vraćaju sa polja, u oblacima prašine. Izbacuju decu, žene lica pokrivenih šalovima. Gledaju me, verovatno misle da sam jedan od ljudi koji kradu decu i oti­maju devojke da bi ih prodali kao robove.

Lili me štiti. Održava vaseljenu u svoj svežini, sopstvenim pogledom.

Lili, nisi me pitala, nisi tražila da znaš za čim tragam, zašto sam došao. Samo si rekla: ,,A sada?" Stara si koliko i bazalt hramova, ti si neuništivi koren. Ti si blaga, i,živa, spoznala si zlo i ostala nova pod suncem. Guraš trake đubreta na ivicu kanala, prečišćavaš otpadne vode zaliva Orandino, od tebe sjaje se zidovi i krovovi kuća Padobranaca.

Ušla je u kuću. Donja Tilja je zove, za čašu vode, tanjir čorbe. Kliznuh u san. Ostavih Lili, otišao sam ne okrećući se, prošao pored don Horheove prodavnice, gde deca hi­taju da kupe svoje chicles, pakete kisele vode. Sunce je klo­nulo ka bregovima, prema Kamposu. Vrapci praznim nebom idu u pravcu velikih eukaliptusa, na ivici puta za Los Rejes. Ulazim u Dolinu koja tutnji, zelene i crne svetlosti upaliće se u vrtovima Zone, najavljujući ponoć.





Hektor se smestio u vili jednog istoričara Emporija, po imenu Monsivas, sklonog alkoholu i koji je sa tog razloga dobio nadimak Don Čivas.

U luksuznom kvartu Doline, u četvrti Uertas, sa stogo­dišnjim najgom i gojavom, ulicama popločanim na starin­ski način, senovitim od grmlja ognjenog drveta. Četvrt jeodvojena od zone Padobranaca kanalom za navodnjavanje. Ali s vremena na vreme siromašni bi pravili mostove tokom noći u pokušaju da naprave invaziju. Bila je to bitkakoja se odvijala svakoga trenutka. Čuvari Uertasa, uglav­nom bivši panduri bez posla koje su unajmili vlasnici, idu u obilaske kroz imanja, teraju uljeze udarcima pendreka, ili preteći vučjacima. Znaju i da se okome na mostove od dasaka koji su sutradan opet postavljeni.

Dalija me je pozvala. Mora biti da je osećala neku kri­vicu prema meni, ili je želela da veruje da je njen život dobio neki smisao, i htela je to da pokaže. Osim ako nije bilo iz neke vrste zlobe, iz zadovoljstva da okupi bivšeg muža i bivšeg ljubavnika.

Razmišljajući, došao sam do zaključka da sam bio jedan od uzročnika depresije. Moja hladnoća, moj egoi­zam, moja skeptičnost, kada mi je govorila o revoluciji. Za nju, samo je to bilo važno, osim njenog sina: revolucija koja dolazi, borba Portorika protiv jenkijevskog imperijal­izma. Negovala je lik Čea mučenika, ne romantičnu foto­grafiju Alberta Dijaza Gutiereza, zvanog Korda, koja se nalazi na svim majcama na svetu, nego Čea u bolivijskoj selvi, nekoliko nedelja pre smrti, grozničavog, s velikom bradom, prljavog odela, kao da je spavao na peronu. Već obeleženog svojom sudbinom.

Ničeg zajedničkog sa slavljenjem samog sebe antropo­loga na njihovom kamenitom bregu. Hektor je bio borac svetske revolucije.

Čekajući je, logorovao je u velikom Don Čivasovom living-roomu. Video sam da kraj njega sedi Berta, Don čivasova žena, jedna Švajcarkinja-Nemica, specijalista za staru istoriju koju je don Tomas doveo u Emporio za luksuz da ima jednog pravog latinistu, u zemlji u kojoj je taj jezik bio još egzotičniji od jezika Taraska. Dve kćeri Bertine, Atena i Afrodita, ova poslednja isto tako ružna i masivna kao i majka. Hektor je bio obučen u neku vrstu borbenog odela, pantalone od platna i maskirna košulja s gomilom džepova. Vrlo crnomanjast, pre je izgledao kao konkistador nego geriljero. S njim, dečak, pre mladić od svojih osamnaest do dvadeset godina, Indios, blagog i bezizražajnog lica, crnih bademastih očiju, i usta sa savršenim zubima čija je belina zaslepljujuće bleštala na tamnom licu. Čudno, ali je Dalija igrala ulogu domaćice, sipajući sok od narandže u čaše, nu­deći poslužavnik sa đakonijama od kačkavalja i šunke.

Pitao sam za Fabija. Dalija je stavila prst na usta. „Spava, hoćeš li da ga vidiš?" Pokazivala je na sobu pored dnevne sobe, čija su vrata bila poluotvorena. Nisam seusudio. „Kasnije, možda, ako se ne probudi."

Razgovor se nastavio, krećući se oko revolucije u Salvadoru, ubistvima sveštenika, masakru u Čalatenangu. „A danas? Upitao je Don Čivas. Sada kada se sve to dogodilo, ko će nastaviti borbu?"

Hektor je stajao, kao za govornicom. Oči su mu blistale, pucao je od elokvencije. Imao je valjda naviku da govori u salonima. „Posle francusko-meksičke deklaracije iz osamdesete godine, svet je osudio Regana i njegovu kliku, ta­kozvanu koaliciju dobre volje Latinske Amerike, svi prodati korumpiranoj vlasti, ujka Samu, prodati za oružje, bankarske pozajmice, dolarske napojnice koje se ostavljaju na Kajmanskim ostrvima, Antigvi. To je sada borba, treba počistiti to blato, ali mogu da ti kažem,compciñero, neće biti lako." Govorio je sa oduševljenjem o Kajetanu, koga je sreo u šumi kod Čalatenanga, pravi revolucionar, čist, prekaljen u uličnim borbama, ravnodušan prema častima, novcu, smrti.
„Za nas", poče don Čivas svojim plišanim glasom, a ja sam se pitao da li „mi" znači ovde prisutni ili specijalisti za savremenu istoriju, a on je smatrao da je on za to savršen primer. „Za nas, malo je teško razumeti savez Fronta Farabundo Marti i Salvadora Kajetana, koji predstavljaju mar­ksističku tendenciju u Salvadoru, sa Katoličkom crkvom."

Povukao je dim iz svoje cigarilje. ,,I reći ću ti, još je teže razumeti savez katolika, ma koliko da su progresivni, sa revolucionarnom armijom, koja nema drugog rešenja osim nasilja. Sve nam to izgleda, kako reći? Pomalo monstruozno, protivprirodno, zar ne?" Okrenuo se ka meni i Daliji, tragajući za odobravanjem. Završio je, bolno, ponosan na svoje poređenje: „Najzad, istina je da ima primera čudnih savezništava, mislim na rusku revoluciju, Crkva nije uvek na strani jačih." Tu se čuo blagi glas Anhela, Indijanca. „Prijatelju, zar nije čudno kada Crkva nije na strani siromašnih i pobunjenih?"

Nastalo je dosta dugo ćutanje. Hektor je seo da gricka sitne kolače. Imao je grimasu prezira. Anhel je i dalje bio podjednako nepopustljiv, nije jeo, ali je pio punč. U tom trenutku sam pomislio na zamku u koju je Dalija upala. Ona je od onih devojaka koje se celoga života varaju kada su u pitanju osećanja drugih, osećanja koje zamišljaju, i koje misle da izazivaju. Ali verovatno nije znala da živi drugačije.

Što se Hektora tiče, bilo je očigledno da prezire ljude kod kojih konači. Don Čivas, Berta, par malograđanskih intelektualaca koji žive kao kraljevi u vili obloženoj mermerom, na dva koraka od udžerica Padobranaca, potleušica gde se prostituke iz Vrtova kriju bežeći od podvodača.

Ali ništa od toga neće prozboriti. Njegova osveta, na neki način, jeste da je poveo sa sobom, u Emporio, tog Indijanca, Anhela iz Čalatenanga, ćutljivog i nasmešenog, koji nas je gledao jednog po jednog i koji je mogao danas zakolje sasvim mirno kao što se otvaraju voćke.

Hteo sam da govorim o Lili, o zalivu Orandina, o kamionima koji svakoga jutra vode decu Padobranaca na rad u polju, o ženama koje rade svakodnevno u hladnjačama na pakovanju, da bi obogatile Mac Cormick, Strawberry Lake.

Rekao sam Hektoru: „Jesi li došao da ovde doneseš sečivo revolucije?" Hektor se nasmešio zbog svečanosti pitanja. Izgledalo je kao da razmišlja, dok ubacuje zalogaj: „Prijatelju, moraš da znaš da se revolucija ne diže osećanjima, čak ni ako su to valjana osećanja.

Don Čivas je smatrao za shodno da mu valja pomoći. Dodao je, meni na račun. „Znaš, ovde, mi imamo iskustva, revolucija, oružana borba, agrarna reforma, nacionalizacije, pa čak i plemenski ustanak u Čijapasu, sve smo probali. Imamo dobar vek prednosti."

Hektor iskrivi lice, dim iz cigare mu je pekao oči „Vek brzo prođe. Jednog dana se probudiš, i kasniš jedan vek."

Alkohol je kružio, male čaše tekile, one s krstom na dancetu, hasta no verteJesus. Posle te razmene, Hektor se umorio. Promenio je stil. Don Čivas mu je doneo svoju gitaru, stali su da sviraju jedan po jedan, ronda, španske melodije. Hektor je lepo svirao, Bertine kćeri su sele na jastuke da slušaju, pri­ljubljene jedna uz drugu. Popodnevna svetlost je bila topla i žuta kao tekila u čašama, ulazila je kroz prozorska okna. Hektor je počeo da peva, setne napeve, ljubavne, crne oči bile su pune osećanja pod senkom debelih obrva.

Sve je to bilo vrlo romantično. Mogao sam lepo da za­mislim kako je zaveo Daliju jednom od takvih pesama, kako je pala u zamku, on je bio čas tvrd i jak kada je izlagao svoje teorije o gerili, čas nežan i nostalgičan kada je svirao romanse Agustina Lare, ili La Sandungu, tako dragu Fridi Kalo.

Zaključio sam da francuski geograf ništa ne može da razume kada je u pitanju skora istorija Latinske Amerike, tu mešavinu komičara i tragičara, a još manje ljubavnu priču između Hektora i Dalije - kada iz susedne sobe izađe Fabio, kao zlatni princ. Znao sam ga samo sa slika. Izgledao je kao rođen u slikovnici, kose raščupane od sna i očiju još zamagljenih snovima.

Priljubio se uz Dalijino krilo, da bi slušao muziku. Imao je ljupkost, boju kože i kose svoje majke, i velike vla­žne i tamne očeve oči.

Gledao nas je jednog po jednog sa ozbiljnošću dece, i svako se nasmešio. Anhel nije izgledao razneženo. Bio je poput Fabija, sa pogledom istovremeno zbunjenim i upor­nim.

Osetio sam drhtaj koji je teško objasniti, kao da je sve što smo rekli, sve te lepe reći povodom revolucije i religije, podsećanje na sporazume između Miterana i Portilja, pa­žljivi Reganovi manevri koji nije hteo da digne ruke od voj­ske koja je tlačila u Latinskoj Americi, iz straha da se ne raširi zarazna bolest pobune, sve to da je počišćeno pogle­dom ovog malog dečaka i pogledom Indijanca iz Čalatenanga, mladalačkom snagom onih kojima nisu potrebne reči. Snaga koja je šikljala iz istorije kao lava iz kratera, i kretala napred sa sporošću, veličanstvenošću, snagom rav­noj životu.

Ostavio sam Don Čivasa i Hektora sa njihovim pesmama. Poljubio sam Daliju i Fabija. Nisam bio siguran da ću ih više ikada videti. Imao sam utisak da sam na nekoj vrsti splava koji se odvaja od maglovite obale.

Da sam mogao, da sam se usudio, prošao bih preko ka­nala mostom od dasaka da uđem u četvrt Padobranaca, sve do lagune Orandino. Da nađem Lili, da zaronim u njen po­gled. Čujem joj glas. Da je gledam dok sprema večeru sa sta­rom koju zove babom, pre no što uđe u automobil Groznog, koji će je odvesti da zarađuje za život u Vrtovima. 

Ali vratio sam se u prazan stan. Kada sam se pružio na dušek, automobili su opet krenuli u večernje kolo kroz uske i zakrčene ulice, svirajući sirenama prve note pesama La Cucaracha, La raspa, La Bamba.




Rafael je došao u Emporio. Kada je ušao u biblioteku, nisam ga prepoznao. Izgledao mi je veći, jači. Kosa mu je porasla štrčeći na okrugloj glavi, i izgledao je kao Eskim.

Gledao je moje karte, beleške. „Čemu to služi?"

Pokušao sam da se opravdam: „Spremam se za studij­sko putovanje u dolini Tepalkatepeka, rekoh. Moram da izaberem put." Uzeo je jedan od listova da ga prouči, malo na brzinu. „Ovim ćeš putem?" Pokazivao je liniju reke, pri­toka, izohipse.

„Moram da probam da idem pravom linijom, da na­pravim presek."

Nije još uvek razumevao: „Čemu služi da se ide sasvim pravo?"

Odgovorio sam: ,,To je izviđanje."

Rafael kao da je prečuo, mada to za njega nije moglo značiti bogzna šta. Primetio je: „Ali ako ideš sasvim pravo, nećeš moći da sretneš ljude?"

Odmahnuo sam glavom: „Ne, neću nikoga sresti. To je proučavanje zemlje, nema potrebe da srećem ljude." Po­gledao me je sa čuđenjem:,, Ali kako možeš da proučavaš zemlju ako ne sretneš one koji na njoj žive?" Bilo je to sa­svim logično, ali ja sam ranije promenio temu razgovora.

Bilo je tri sata popodne, pusto. Nije bilo nikoga u bi­blioteci, osim Tine, studentkinje zadužene za nadzor, i koja je izgledala zagnjurena u čitanje fotoromana.

Odveo sam Rafaela u vrt sa narandžama. Sve je proučavao sa istom radoznalošću: bazen sa cvećem, zau­stavljenu fontanu. Drveće u saksijama, stolove od gvožđa ukrašene reklamama za marku piva, suncobrane. Hteo je da vidi kocke koje liče na saće (don Tomas voli da poredi istraživače sa pčelama).

Pokazao sam mu kancelarije koje su bile prazne u vreme ručka. Ono što je najviše ostavilo utisak na njega nisu bili ni kompjuter, ni projektor sa ekranom, ili aparat za fotokopiranje. To je bio sunčani sat iz prošlog veka, uzidan u zid od cigle na dnu unutrašnjeg dvorišta. Pročitao je la­tinsku rečenicu graviranu na štit od gipsa: In horas non mutatur. Pitao me je šta to znači, a kada sam mu rekao uzviknuo je: „Ali to nema smisla! Zašto napisati takvu laž." Htedoh da mu objasnim oholost nekadašnjih vlasnika zgrade,hacendados Verdolaga, koji su se dičili poznavanjem latinskog kao Pikvik, ali je Rafael nastavio svoju misao: „Znaš li dva časa koji su istovetni? Jesi li proživeo dane koji su trajali mesece, i druge koji su prošli u trenu?" Primetio sam da nosi lep časovnik na doručju, od kada je putovao na Tihi okean. Rekao mi je: „To nije za mene, nego zbog posla, gazda traži da dođem na vreme.'' Bio sam iznenađen novošću: „Sada radiš? Čime se baviš?" Bio je pomalo ne­određen. „Radim na pijaci, u prodavnici koja prodaje zrnevlje." Odmakao se da bi se podvio sunčanom satu. „Rečenica ti je idiotska, zaključio je, ali je predmet koristan, i mogao bih da napravim jedan za Kampos i da ga stavim na veliki toranj za posmatranje zvezda."

Otišli smo i seli u senku suncobrana. Spremio sam dve kafe u mašini za espreso. Rafael je u svoju kafu stavio mnogo šećera. Gledao je kako šećer curi sa kaščice sa detinjim zanimanjem. Zatim mi je ispričao: „Ne živim više u Kamposu. Radim da uštedim nešto novaca da bih mogao da putujem. U mojim godinama, sve treba probati, moram mnogo da naučim. Zar ne misliš tako?" Odgovorio sam: ,,A tvoji prijatelji? Savetnik, kako se beše ono zove? - Antoni. Hadi. On nam je to i tražio. On hoće da budemo spremni za polazak. Kaže da moramo da se spremimo da živimo drugde. Jedan dečak je već otišao, u Meksiko, i pisao nam je da nas oba vesti da će se tamo oženiti jednom devojkom.

Gledao sam ne znajući šta da kažem. Osečao sam izvesnu vrstu zabrinutosti pomišljajući kako je Rafael napustio zaštitu visokih zidina Kamposa, i da se bacio u dolinu.


Rafael je možda nagađao šta osećam, zato što je skre­nuo razgovor na drugu temu.

„Jesam li ti već ispričao kako su se upoznali moj otac i majka?"

Gledao sam ga ćutećki, i on je nastavio:

„Moj otac je iz plemena Inu, sa jezera Sen-Žan, na severu Kvebeka, u oblasti ukojoj nema puteva, samo šume i jezera. Kada mu je bilo dvadeset godina, otac je otišao tokom zime da lovi sa mojim ujakom u šumi. Hodali su dva dana, ne na­lazeći divljači, potom ih je uhvatila snežna mećava i izgubili su se. Idući i tražeći put, otac je upao u zamku za irvase i slo­mio nogu. Nije mogao da hoda, i ujak mu je napravio za­klon, ostavio namirnice i ulje da upali vatru, i otišao da potraži pomoći. Krenuo je na jug, sve dok nije naišao na železnicu, i uskočio u prvi voz koji je prenosio drvo na zapad. Voz je išao celu noć, i kada je prolazio pored seoceta u šumi, moj ujak je iz njega iskočio i kucao na vrata prve kuće. Ćovek je pristao da ide po mog oca svojim saonicama. Doveli su ga u selo i negovali, stavili mu učvršćenja i zavoje, zato što nije bilo lekara u selu. Tu gde su ga negovali, otac je upoznao vrlo lepu devojku, plave kose i plavih očiju, i istoga časa se zaljubio, kao i ona u njega. Kada je ozdravio, vratio se u Sen-Žan, ali je obećao da će se vratiti i uzeli su se. Devojka se zvala Marta i to je moja majka. Otišli su da žive u Rivier-di-Lu, gde je moj otac radio u strugari, i tu sam rođen."

Rafel je ispričao tu priču jednostavno, ne dižući glas, ličilo je na bajku. Ali je kraj priče bio tužniji: „Sada je moja majka mrtva. Imala je neku bolest srca, i umrla je kada mi je bilo deset godina. Otac to nije podneo i krenuo je da pije, napustivši posao. Jedne večeri se potukao, nekoga ranio i zatvorili su ga. Sudija me je poslao u crkveni internat, ali sam bežao više puta, i policija bi me uvek uhvatila i vratila. Moj otac je odlučio da pobegne, kada su zatvorenici radili u polju, uzeo je automobil i krenuli smo na jug, sve dovde. Eto, to je moja priča."

Ostali smo dugo ćutećki, u popodnevnoj vrelini. Grad je mirovao. Bilo je to tiho doba kada je don Tomas voleo da se baci na sijestu. U tu svrhu je postavio ležaljku u svoju kan­celariju, na drugom kraju Emporija, u bivšu ostavu. Kada sam dočuo za njegov običaj, ispričao sam priču Sen-Pol-Rua, i toliko mu se svidela da je pre no što bi otišao da drema okačio na vrata natpis na kome je pisalo: „Direktor radi."

Uskoro je veče počinjalo, i automobili su kretali. Istim glasom kojim mi je ispričao ljubavnu priču svojih roditelja, Rafael reče:

„Tražio si mi da napišem priču o Kamposu. U radiću to zato što već sada Kampos više ne postoji. Savetnik mi je to rekao. Dobio je preporučeno pismo od vlasnika zemljišta, rok od četrdeset i pet dana da odemo na drugo mesto."

Novost me je začudila. Znao sam da se opasnost nadnela, i glasine su kružile o koloniji Kamposa. Nisam znao da će se to odmah dogoditi. Htedoh reći da sve nije izgub­ljeno, da možemo da probamo da mobilišemo ljude iz Em­porija, antropologe, i da će ići da razgovaramo sa Aranzasom.

Ali Rafael nije slušao. Bilo je ponesen: „Savetnik nas je upozorio da živimo na vulkanu, da će se jednoga dana vul­kan probuditi i da će sve biti gotovo. Ne znamo ni dan ni čas. Zato bi trebalo da krenemo danas. Treba započeti sve na drugom mestu."

Imao je mlad i svež glas, i činilo mi se da slušam Lili koja govori o svom odlasku na granicu. Istovremeno, mogao sam da osetim njegovu zabrinutost. Kampos, to je njegovo selo. Kada je stigao, bio je gnevno dete koje nije go­vorilo ni sa kim. Sada je postao čovek.

„Kuda ćete?" Postavio sam pitanje znajući da kršim pravila Kamposa, nikada ne govoriti o budućnosti.

Rafael mi je ipak odgovorio:

„Ići ćemo na jug. Ne znam tačno gde, niko ne zna. Hadi je sanjao o mestu, na jugu, na moru. Možda ćemo tamo ići da živimo. Videćemo."

Hteo sam da znam više. Govorio bih o pojedinostima, novcu, pasošima. Shvatio sam da nema svrhe. Mogao sam da pitam i za karte, puteve, vremena polaska autobusa.

Rafael je sanjario. Zatim je kazao: „Jednu stvar žalim, Hadi je star. Ne znam da li može da putuje, sada. Govorio tome da će nas ostaviti, vratiti se kući, svojoj porodici. Ali potreban nam je." Pre nego što je krenuo, Rafael mi je poka­zao jednu čudnu stvar. Iz svoje košulje izvukao je veliki papir, otvorio ga, a na njemu je bio crtež koji ovde prenosim:

„Vidiš, rekao mi je on kao odgovor na moju zabrinu­tost, i ja isto tako putujem sa kartom. To nije karta zemlje, to je komad neba koji sam odabrao, i koji sam nacrtao za tebe."
Zatim je podigao rukav košulje da mi pokaže levu nadlanicu. Video sam na tamnoj koži sedam opekotina koje su predstavljale isti crtež. „Uradio sam to usijanim klinom. Da se ne izgubim."
Bilo je u njegovom pogledu mirnog besa. Sećam se da sam u tom trenutku osetio prazninu, uši su mi pištale, zato što sam upravo razumeo ludilo stanovnika Kamposa i nji­hovog Savetnika, sve on što ih je osuđivalo u očima običnih ljudi i što ih je teralo iz Doline.




Vratio sam se u Orandino kao u najživlji deo Doline.

Zaliv nije naročito velik. Zimi, u vreme suše, voda je duboko plave boje. Uveče, laste lete tako nisko da njihova krila dotiču površinu vode i stvaraju drhtaje. Usput pokupe gutljaj vode, možda nekog insekta.

U početku su se Padobranci smestili na obali lagune, na celoj obali, koristeći vodu i idući pomalo u lov na žabe. Ali jednoga dana, primetio sam ogradu na južnoj obali. Nešto kasnije buldožeri su došli i sravnili pedesetak potleušica istovremeno poravnavajući zemljište. Izgleda da je taj projekat finansiraju mnoge banke Doline, u nameri da stvore luksuzni kvart, sa vrtovima, bazenima pod otvore­nim nebom i terenima za golf. Zvaće se jednostavno Orandino.

Naguatlato Uakus, koji ne stanuje daleko, objasnio mi je kako je stvar završena: advokati i beležnici Doline udružili su se da pozajme od banaka. Advokat Aranzas je dao ga­ranciju: Padobranci su uglavnom u njegovoj službi. Sasvim je mogućno da se nisu smestili na obali slučajno. Zemljište je pripadalo poslednjem izdanku loze velikih porodica Do­line, baba-devojci po imenu Antonina Eskalante. Poslavši ih na njene zemlje, Aranzas je pripremio akt o eksproprija­ciji, u skladu sa revolucionarnim zakonima koji dodeljuju nezauzete komadiće zemlje seljacima bezemljašima. Ostalo je samo da se njihove parcele otkupe, za smešnu sumu, koju oni nisu mogli da odbiju.

S druge strane jezera, situacija se nije menjala. Koliba Liline babe je još uvek bila tu. Kucao sam na otvorena vrata i ušao. U kuhinji, primetio sam crni obris donja Tilje, koja je sedela na tronošcu, poput kakve veštice.

Nije se ni pomerila kada sam ušao. Na njenom licu boje stare kože oči su bile dve staklaste tačke. Kao stoje čest slučaj kod slepih, stara se ničeg nije plašila. Osetila je moje prisustvo, ali nije ništa učinila.

U jednom trenutku, povikala je neprijatnim glasom: „Ko je?" Pa zatim: „Odlazite!"

Pokušao sam da je primirim donoseći joj flašu kisele vode, kolačić. Čekao sam Lili
.
Ali Lili neće danas doći. Beto, jedan od klinaca koji me špijunira kada posećujem Lili, indijanski dečak ružnogalica poput sečiva noža, kaže mi da ju je Grozni odveo sinoć kolima. Kod Horhea kupujem mu bombone da ih podeli s drugim klincima četvrti. Možda će pre negde da ih sakrije, u nekom ćošku, na visini, da ih psi ne bi odneli.

Grad Padobranaca se proteže na više kilometara, duž kanala za navodnjavanje. Niko se ne usuđuje da u njega zađe, pa čak ni antropolozi u potrazi za predmetom proučavanja. Ti ljudi ne postoje izistinski. To su duhovi.

Tokom dana, ne može se sresti skoro niko. Zemljani putevi su izrovani, blato u njima nikada ne sasuši, čak i kada ne pada kiša. Voda iz kanala se uvlači u crnkastu zemlju, ispunjava je svojim mirisom.

Upoznao sam nekoliko dečaka sa kanala, Firmina koji stanuje u kući pored donja Tilje. Beto, Fulo i nekoliko njih kojima sam zaboravio imena. Agresivni su i zli, ali su na­vikli da me vide, možda čekajući bombone i chicles.

Ovde većina dece radi. Kamioni ih pokupe sa ženama, u zoru, i vode ih u jagode. Tokom berbe, veliki broj prati svoje majke u fabrikama ambalaže i hladnjačama, na izlazu iz grada, na putu za Karapan, Jurekuaro. Fabrike imaju imena koja dobro zvuče. Spomenuo sam ih u svom preda­vanju. Zovu se El Duero, Asteka, Rio Frio, Kornukopio ko. Oni su deo ARCEF-a, Regionalne asocijacije hladnjača i izvoz­nika jagode.

Veliki dvorci od sivog cementa, okruženi parkinzima kojima stalno kruže poluprikolice, i koje jedan ekonomista Emporija poredi s košnicama.

Jer zaista zuje zbog kompresora koji danju i noću proiz­vode led.

Htedoh da posetim jednu o tih fabrika, ali nisam mogao. Naoružani čuvar, obučen u sivu uniformu, obja­snio mi je da je zabranjeno iz higijenskih razloga. Objasnio mi je da postoje na ulazu duvaljke koje sprečavaju muve da uđu, ultraljubičasti zraci za ubijanje mikroba. Istovre­meno, mislio sam o dečurliji u ritama koja svakog jutra prolazi kapiju. Da li ih tuširaju pre no što ih pošalju da skidaju peteljke jagoda? Imao sam utisak da mi se čuvar ruga. Verovatno sam ličio na veliku radoznalu muvu koja će zujati oko ušiju administratora. Možda su pročitali El Imperialismo fresa Ernesta Federa, i nije im se svidelo.

U radnji don Horhea, Čekam povratak kamiona.

Don Horhe, prodavac, čovek je od pedesetak godina koji rado čavrlja. Već mi je više puta ispričao svoj život na drugoj strani, kada je bio železničar u Detroitu, državi Mičigen. Hramlje, zato što mu je šina pala na nogu i isekla četiri nožna prsta. Ali on smatra da je ta nesreća bila bla­goslov neba, jer mu železnička kompanija plaća malu penziju, sa kojom je mogao da kupi svoju radnju. Pokazao mi je svoju mica karticu socijalnog osiguranja, i svoju vozačku dozvolu. Na plastificiranoj fotografiji on nije „don" Horhe. Taman je, lica presečenog debelim brkovima, i izgleda kao i bilo koj imigrant koji je došao sa Juga. Mogao sam da vidim datum rođenja, oktobar 1938. Bilo mu je pet godina kada je vulkan Parikutin izrastao u polju, kod Angahuana. Ali on se ničega nije sećao.

Oko tri sata popodne, kamioni stižu. Put uz kanal je razrovan, uzak, i kamioni tu ne ulaze. Okrenu se na ledini, na ulazu u četvrti Uertas, ispred radnje na kojoj pišetortilleria.

Odjednom, četvrt se puni. Gomile žena obučene u pra­šnjave rite, pantalone pod bezobličnim haljinama, obuvene u patike, glava umotanih u stare čaršave. Glasno govore, smeju se. Iza njih hodaju deca, isto tako u ritama, lica opa­ljenog suncem. Nose plastične kese koje sadrže jagode na­pabirčene na polju. Ne smeju se, ne govore. Sunce, koje je spalilo lica spržilo je njihove jezike.

To je vreme kada don Horhe pravi posao.

Malo sam povučen, u uglu radnje, pijem svoju sodu malim gutljajima, gledam žene koje prolaze. Stare umotane u plave prašnjave marame, mlade u pratnji bosonoge dece u cipelama, ili suviše velikim patikama upertlanim kanapom. Kupuju za dve parebombona, keksa, cigarete na komad. Horhe im služi kutlačom Kulay (Cool-Aid), ružičast u plastičnim kesama, i one idu da ga posisaju van radnje.

Pušim cigaretu na suncu, ispred radnje, kada mi pri­laze dva mala deteta, dečak i devojčica, pet i sedam godina, prljavi, slinavi, u ritama. Zovu se Adam i Eva. Nemaju in­dijanska lica kao druga deca Padobranaca, već svetla, sa plavom kosom izelenim očima. Dolaze sa Altosa iz Haliska, iz Teokaličea. Prose, devojčica ima molećiv glas.

Poznajem ih. Video sam ih već kod Don Čivasa, jedne nedelje popodne. Ćaskali smo, mislim da je i Dalija bila tu. Neko je zvonio na vrata, služavka je otišla da otvori, i odjednom su se pred nama pojavila ta dva sirota deteta, jedno pored drugog, umršene kose, suznih očiju, mrštili su se na suncu propinjući se na vrhove prstiju ne bi li videli čega ima unutar te palate. Devojčica je vukla svog brata za rukav košulje, a drugom rukom je pokušavala da zadrži pantalone koje su mu padale na zadnjicu.

,,Sta hoće?" pitao je Don Čivas.

A devojčica sa glasom unjkavim kao učenik koji recituje lekciju: „... ako možete da nam date voća, za ljubav Božju..."

Verovatno je primetila korpu sa voćem koje je ostalo na stolu, punu jabuka i grožđa oko kojeg su zujale ose. Don Čivas se okrenuo, izgledao je kao da mu je dosadno, i reče služavki: „Daj im plastičnu kesu da pokupe gojave i mango koji je pao na zemlju u vrtu, i daj im i bajatog hleba."

Nisam zaboravio taj događaj.

A sada su se Adam i Eva zaustavili ispred radnje don Horhea, i mala je bogoradila nešto nerazumljivo, čak i ne pružajući ruku. Novčiće, da nešto jede.

Otišao sam u radnju i kupio nekoliko žvakaćih guma tigar, kisele bombone, koje je don Horhe stavio u kesu. Kada sam sve dao Evi, ona nije bila sigurna da može da uzme, čak ju je i plastična ružičasta kesa zbunjivala. Zatim se okrenula na peti, i otišla stežući kesu na grudima, ho­dala je suviše brzo i Adam ju je pratio mrmljajući, skakućući, sa svojim pantalonama koje su padale.

Čekao sam još malo. Nadao sam se da će se i pored svega Lili vratiti da vidi babu. Moja Lili detinjeg lica, tela žene, izgubljenog života.

Mislio sam na njenu sliku sa Groznim, na njen odušev­ljeni pogled, kao da je pila i pušila, i podvodača sa kaubojskim šeširom, rošavom kožom, izgledom generala iz operete, u vrtu Atlas gde su nekada vojnici Krista Kralja streljali federalce.

U kolibama duž kanala, sve do zida Orandina, žene su spremale obroke, a dim koji se izvijao iz peći širio je miris kuhinje pomešan sa mirisom petroleja. Sunce je osvetljavalo krovove od lima. Istovremeno se sticao utisak praz­novanja i samoće, osećao sam težinu vremena, kao da je zemlja padala i sve što je postojalo bacala u ponor obzorja oivičenog vulkanima. Ne znam zašto, setio sam se Rafaela, koji je u biblioteci rekao: Ne znamo ni dan, ni čas.

Hodao sam do mosta od dasaka koji prelazi preko ka­nala, granice bogatih Uertasa, i ušao u taj deo kroz rupu na žici, tamo gde su prošli Adam i Eva.


Žan-Mari Gistav le Klezio

Preveod Miloša Konstantinovića

COMMENTS

Name

Adam Zagajevski,1,Adam Zagajewski,1,Adonis,1,Aimé Césaire,1,Alber Kami,2,Albert Camus,2,Aldous Huxley,1,Aleksandar Blok,1,Andrej Tarkovski,2,Antonio Tabucchi,1,Antonio Tabuki,1,Apokalipsa,1,Arthur Rimbaud,1,Artur Rembo,1,Augusto Boal,1,B. Wongar,3,Bela Hamvaš,1,Béla Hamvas,1,Bertolt Brecht,1,Bertolt Breht,1,Bjung-Čul Han,1,Blaise Cendrars,1,Blez Sandrar,1,Bogomil Đuzel,1,Boris Pasternak,1,Bulat Okudžava,1,Byung-Chul Han,1,Candide,1,Charles Pierre Baudelaire,1,Derek Volkot,1,Derek Walcott,2,Đovani Paskoli,1,Dušan Pajin,1,Dž.M. Kuci,1,Džim Morison,1,Džon Pildžer,1,Džon Zerzan,2,Eduardo Galeano,2,Edvard Said,1,Edward Said,1,Eme Sezer,1,Esej,22,Essay,13,F. M. Dostojevski,1,Fabio Pusterla,1,Fernando Pesoa,1,Fernando Pessoa,1,Filozofija,1,Fo,1,Foe,1,Franc Kafka,1,Franz Kafka,1,Fridrih Helderlin,1,G,1,Gabriel José García Márquez,1,Gabrijel Garsija Markes,1,Giannis Ritsos,1,Gistav Flober,1,Govor,2,Gustave Flaubert,1,Homer,1,Horhe Luis Borhes,2,identitet,1,Idila,1,Interview,1,Intervju,4,Isabelle Eberhardt,2,Ivan V. Lalić,1,Izabela Eberhart,2,J. M. Coetzee,1,Jani Rico,1,Jean-Marie Gustave Le Clézio,5,Jelena Arsenijević Mitrić,4,Jim Morrison,1,Johann Christian Friedrich Hölderlin,1,John Berger,1,John Pilger,1,John Zerzan,3,Jorge Luis Borges,2,Jovan Dučić,1,Jovan Hristić,2,Julian Barns,1,Knjiga Bekstava,2,kriza,1,Latinska Amerika,1,Magreb,1,Mahmud Darwish,2,Mahmud Derviš,2,Meksiko,1,Mihail Epštejn,1,Milica Đokić Nikolić,1,Miodrag Pavlović,1,Mirča Elijade,1,Mircea Eliade,1,Naučni rad,4,neokolonijalizam,1,Nomadi,1,Novel,1,O smijehu,1,Okeansko osećanje,1,Orijentalizam,1,Oto Fenjveši,1,Paul Muldoon,1,Pet teškoća u pisanju istine,1,Pisma,1,Poema,1,Poetry,18,Poezija,28,Pol Maldun,1,Polu Demeniju,1,postkolonijalizam,1,Proza,7,Radomir D. Mitrić,2,Razmišljanja o egzilu,1,Reflections on Exile,1,religija,1,Rober Marto,1,Robert Graves,1,Robert Grejvz,1,Saint-John Perse,1,Sapfo,1,Šarl Bodler,1,Saša Skalušević Skala,1,Seamus Heaney,1,Sekst Propercije,1,Sen-Džon Pers,1,Sextus Propertius,1,Short Story,2,Silvia Federici,1,Silvija Federiči,1,Silvija Plat,1,Sreten Božić,1,Svetlana-Velmar Janković,1,Sylvia Plath,1,The Right to Dream,1,Tomica Bajsić,1,Uranija,2,Ursula Le Guin,1,Ursula Legvin,1,utopija,1,Video,2,Voltaire,1,W. H. Auden,1,Walter Benjamin,1,Ž. M. G. le Klezio,2,Žan-Mari Gistav le Klezio,3,Алекса́ндр Алекса́ндрович Блок,1,Б. Вонгар,1,Богомил Ђузел,1,Бори́с Леони́дович Пастерна́к,1,Булат Окуджава,1,Василиса Прекрасна,1,Едуардо Галеано,1,Јован Дучић,1,Јован Христић,1,Милош Црњански,1,Миодраг Павловић,1,Михаи́л Нау́мович Эпште́йн,1,Поезија,6,руска народна бајка,1,Светлана Велмар-Јанковић,1,Џи,1,Џон Берџер,1,
ltr
item
Arkadija : Uranija, Žan-Mari Gistav le Klezio
Uranija, Žan-Mari Gistav le Klezio
http://4.bp.blogspot.com/-Hy_PaoF4Jik/Uh06a-eEm7I/AAAAAAAAAL8/EzIFtSVLnzw/s320/028052+(1).jpg
http://4.bp.blogspot.com/-Hy_PaoF4Jik/Uh06a-eEm7I/AAAAAAAAAL8/EzIFtSVLnzw/s72-c/028052+(1).jpg
Arkadija
http://arkadijski.blogspot.com/2013/08/uranija-zan-mari-gistav-le-klezio.html
http://arkadijski.blogspot.com/
http://arkadijski.blogspot.com/
http://arkadijski.blogspot.com/2013/08/uranija-zan-mari-gistav-le-klezio.html
true
7582228164159412509
UTF-8
Svi članci su učitani Nije pronađen nijedan članak VIDI SVE Pročitaj više Odgovori Prekini odgovor Obriši By Naslovna STRANICE ČLANCI Vidi sve PREPORUČENI ČLANCI OZNAKA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI Nije pronađen nijedan članak koji odgovara vašem upitu Vrati se nazad Nedelja Ponedeljak Utorak Sreda Četvrtak Petak Subota Ned Pon Uto Sre Čet Pet Sub Januar Februar Mart April Maj Juni Juli Avgust Septembar Oktobar Novembar Decembar Jan Feb Mar Apr Maj Jun Jul Avg Sep Okt Nov Dec upravo sada 1 minut ranije $$1$$ minuta ranije 1 sat ranije $$1$$ sati ranije Juče $$1$$ dana ranije $$1$$ sedmica ranije više od 5 sedmica ranije Pratioci Prati Ovaj sadržaj je premium Please share to unlock Copy All Code Select All Code All codes were copied to your clipboard Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy