ПРАВО НА ПОВРАТАК У РАЈ
Ако је Бог казнио
Адама, прогоном
Из вечности у време,
онда је земља изгнанство, а историја
Трагедија… која је
почела породичним ратом између Каина
И Авеља, онда се
развила у грађански, регионални,
Светски рат, и још
траје све док историју не униште
Њени потомци. И шта
онда?
Шта после историје?
Изгледа да је право
На повратак у рај
окружено ништавилом и божанским
Тајнама. А једини
прокрчен пут је
Пут у провалију, до
следећег наношења зла…
До објаве божанског
помиловања.
КОНТРАПУНКТ
За Едварда Саида
Њујорк, новембар, Пета
авенија
сунце тањир од
распршеног метала
питам своју душу,
отуђену у сенци:
је ли ово Вавилон или
Содома?
Тамо, на улазу
електричног понора
у висини неба, срео сам
Едварда
пре тридесет година,
време беше мање ћудљиво
него данас…
Обојица рекосмо:
ако ти је прошлост била
искуство
од будућности начини
визију и смисао!
Хајдемо
Хајдемо у будућност
сигурни
у истинитост маште и
чудо траве.
***
Не сећам се да смо
увече отишли
у биоскоп. Али сам чуо
старе
Индијанце да ме
дозивају: не веруј
коњу ни модерности.
***
Не. Жртва не пита свог
џелата:
јесам ли ја ти? Да је
моја сабља
већа од моје руже… би
ли питао
да ли бих учинио што и
ти?
Овакво питање нагони
радозналост писца
у кабинету од стакла
који гледа
на љиљане у врту…где је
рука претпоставке чиста
као савест
писца када се
обрачунава
с људским нагоном…нема
сутра
у јуче, да кренемо
напред онда.
***
Кретање напред би могло
бити
мост повратка у
варваризам…
***
Њујорк. Едвард се буди
у летњој зори. Свира
Моцарта.
Трчи на универзитетском
тениском терену.
Размишља о путовању
мисли преко граница
и изнад препрека. Чита Њујорк тајмс.
Напето пише свој
коментар. Проклиње оријенталисту
који води генерала до
слабе тачке у
срцу оријенталне жене.
Купа се.
Одабира своје елегантно
одело. Пије
своју кафу с млеком и
викне ујутро:
не оклевајте!
***
По ветру хода и у ветру
себе познаје. Ветар
нема кров.
Ветар нема кућу. Ветар
је компас
за север странца.
Каже: ја сам оданде. Ја
сам одавде.
А нисам ни тамо ни
овде.
Имам два имена која се
састају и разилазе…
Имам два језика ал' сам
заборавио
на ком сам језику
сањао,
имам енглески језик за
писање
покорних речи
и имам језик на ком
небо
с Јерусалимом
разговара, сребрног звука
ал' мојој машти
непокоран.
***
А идентитет? Упитах.
Рече: то је самоодбрана…
Идентитет је чедо
рођења
али на крају,
он је лични изум свога власника,
не наслеђе прошлости.
Ја сам многострук…
Унутар себе вечито нова
спољашност.
Ја, међутим, припадам
питању жртве. Да нисам оданде
научио бих своје срце
да тамо одгаја јелене
метонимије…
Зато носи своју земљу
где год да пођеш
и ако треба буди
самољубив.
изгнанство је свет
спољашњи
изгнанство је свет
унутрашњи
а међу њима двама ко си
ти?
***
Не дефинишем своју душу
да је не изгубим. То
сам што сам.
Ја сам своје друго ја у
дуализму
који одаје склад између
геста и говора.
Да пишем поезију, рекао
бих:
ја сам два у једноме
као два крила ласте
и ако закасни пролеће
бићу задовољан да
пренесем радосну вест!
***
Он воли земљу и напушта
је
(Да ли је немогуће
далеко?)
Воли одлазак куда било
јер они што трагају за
људском суштином
слободно путујући међу
културама
могу наћи довољно места
за све да седну…
Овде маргина предњачи.
Или центар
узмиче. Ни исток није
баш исток
ни запад није баш запад
него је идентитет
отворен за разноврсност
нема тврђаве или
ровова.
***
Троп је на обали реке
спавао,
да није загађености,
и другу обалу би
загрлио.
***
– Јеси некад написао
роман?
Покушао сам…покушао сам
њиме да
повратим своју слику у
огледалима далеких жена.
Али су оне зашле дубоко
у своју утврђену ноћ.
Рекоше: наш свет је
независан од текста.
Неће човек написати
жену – загонетку и сан.
Неће жена написати
човека – симбол и звезду.
Нема две исте љубави.
Нема две исте ноћи.
Дај да побројимо одлике
мушкараца
и да се смејемо!
– И шта си учинио?
Исмејао сам своју
залудност
и бацио роман у корпу
за отпатке.
***
Интелектуалац обуздава
пишчеву причу,
а филозоф тумачи руже
певача.
***
Воли земљу и напушта
је:
ја сам то што јесам и
што ћу бити
сместићу се крај себе
и одабрати своје
изгнанство. Моје изгнанство,
позадина за епску
сцену. Ја браним
потребу песника и за
сутрашњим даном
и за успоменама
и браним дрвеће које
птице облаче
као земљу и као
изгнанство,
и месец који још ваља
за љубавне песме,
браним идеју коју је
сломила крхкост
следбеника њених
браним земљу коју су
отели митови.
***
– Можеш ли нечему да се
вратиш?
Моје напред вуче моје
назад и хита…
У мом сату нема времена
да вучем линије
по песку. Али могу да
посетим јуче,
кô што чине странци кад
у тужно вече
чују пасторалну песму:
„Девојка на извору пуни
крчаг свој
сузама облака,
и плаче и смеје се
пчели
што је у срце убола на
ветрометини одсуства
да ли је љубав то што
води наноси бол
или је она болест у
магли…“
(До краја песме).
***
– Дакле, може да те
погоди носталгија?
Носталгија за
будућношћу, даљом и вишом
и још даљом. Мој сан
води моје кораке.
Моја визија поставља
сан на моја колена
као питому мачку, он
реалан нестваран,
син воље: можемо
да мењамо неизбежност
понора!
– А носталгија за јуче?
Једно осећање које се
не тиче интелектуалца осим
да разуме чежњу
странаца за оним што га чини одсутним.
Моја носталгија је
борба за
садашњост што сутрашњи
дан хвата за муда.
***
– Зар се ниси прокрао у
јуче кад си
отишао кући, својој
кући
у Талбију, у Јерусалим?
Спремио сам се да се
испружим
на кревету своје мајке,
кô што дете чини
кад се плаши оца, и
покушао сам
да вратим своје рођење,
да посматрам Млечни пут
с крова своје старе
куће и покушао сам
да дотакнем кожу
одсуства и мирис лета
у јасмину из врта. Али
хијена истине
ме удаљила од
носталгије
што се освртала за мном
као лопов.
***
– Јеси ли се плашио?
Шта те је застрашило?
Нисам могао с губитком
лицем у лице да се
сретнем.
Стао сам на врата као
просјак.
Како да тражим дозволу
од странаца који
спавају у мом кревету…
посету себи од пет
минута? Да се наклоним
с поштовањем
становницима мог детињег сна?
Хоће ли питати: ко је
тај посетилац страни радознали?
Како могу да говорим о
рату и миру
између жртава и жртвиних
жртава
без уметнуте реченице и
додатних речи?
Хоће ли ми рећи нема
места за два сна
у једној постељи?
***
Ни ја ни он нећемо
али ће се читалац
питати о томе
шта нам говори поезија
у време катастрофе?
***
Крв,
крв,
и крв
у твојој земљи,
у моме и твоме имену,
у цвету бадема, у кори
банане,
у млеку детета, у сенци
и на светлу,
у зрну жита, у кутији
соли.
***
Искусни стрелци
погађају своје мете
ненадмашиво
у крви
и крви
и крви.
Ова земља је мања од
крви својих синова
што стоје на прагу
судњега дана
као жртвене понуде. Да
ли је стварно ова земља
благословена или
крштена
крвљу,
и крвљу,
и крвљу
коју не могу да осуше
ни молитве ни песак.
Правда на страницама
Свете књиге
није довољна да се
мученици радују слободи
да ходају по облацима.
Крв по дану.
Крв по мраку.
Крв у говору.
***
Каже: песма би могла да
угости губитак
као прамен светлости
који сјаји
у срцу гитаре или као
Христа
на коњу, лепом
метафором рањеног,
јер естетско је само у
форми присуство стварног.
***
У свету у коме нема
неба, земља
постаје амбис. Песма,
један
од дарова утехе, једна
од одлика
ветрова, северних или
јужних.
Немој описивати што
камера може видети
од твојих рана. И
врисни да чујеш себе,
врисни да знаш да си
још жив,
и жив и да је живот на
овој земљи
могућ. А онда пронађи
наду за говор,
пронађи правац или
фатаморгану
која ће продужити наду.
И певај, јер је
естетско слобода.
***
Кажем: живот који се
дефинише само
супротношћу – смрћу…то
није живот!
Каже: живећемо, чак и
ако нас живот остави.
Дај да будемо господари
речи
које ће своје читаоце
начинити вечним –
како рече Рицос, твој
пријатељ необични…
***
Рече: ако умрем пре
тебе,
завештавам ти немогуће!
Упитах: је ли немогуће
далеко?
Рече: за једну
генерацију.
Упитах: а ако умрем пре
тебе?
Рече: изјавићу саучешће
Галилејској планини
и написати: „Естетско
није ништа друго
до достизање
уравнотеженог.“ А сада, не заборави:
ако умрем пре тебе,
завештавам ти немогуће!
***
Кад сам га посетио у
Новој Содоми,
две хиљаде друге
године, супротстављао се
рату Содоме против
народа Вавилона…
И раку. Био је као
последњи епски
јунак који брани право
Троје
на поделу приповести.
***
Орао се опрашта од
свога врха, високо
високо,
јер боравак на Олимпу,
изнад врхова,
буди досаду
збогом,
збогом поезијо бола.
Превела са арапског Татјана Ботић
COMMENTS