Ćutanje sirena
Dokaz za to da i nedovoljna, čak i detinjasta
sredstva mogu poslužiti kao spas:
Da bi se sačuvao od sirena, Odisej je zapušio voskom
uši i naredio da ga prikuju za katarku. Nešto slično su, razume se, mogli
oduvek činiti svi putnici, osim onih koje su sirene primamljivale već iz
daljine, ali u celom svetu je bilo poznato da to nikako ne može pomoći. Pevanje
sirena prožimalo je sve, a strast zavedenih ljudi pokidala bi i polomila i
čvršće predmete no što su lanci i katarke. Ali Odisej na to nije pomišljao,
iako je možda, slušao o tome. On se potpuno poverio šačici voska i svežnju
lanaca i nevino se radujući tim svojim hamajlijama, brodio je u susret
sirenama.
E, ali sirene imaju jedno oružje još strašnije od
pesme, naime ćutanje. Nije se, doduše, desilo, iako je, možda, mogućno
zamisliti da se neko spasao njihove pesme, ali njihovog ćutanja zacelo nije.
Ništa zemaljsko ne može odoleti osećanju da smo ih pobedili sopstvenom snagom,
kao ni nadmenosti koja otuda proističe i sve povlači za sobom.
I zaista, kad je Odisej naišao, silne pevačice
nisu pevale, bilo što su verovale da ovom protivniku može doskočiti još samo
ćutanje, bilo što ih je izraz blaženstva na Odisejevom licu, koji nije mislio
ni na šta drugo do na vosak i lance, naveo da potpuno zaborave pevanje.
Odisej, međutim, ‒ da to tako izrazimo ‒ nije čuo
njihovo ćutanje; mislio je da one pevaju, a da se samo on sačuvao toga da ih
mora slušati. Letimično je najpre video izvijanje njihovih vratova, duboko
disanje, oči pune suza, upola otvorena usta, ali je verovao da to spada u
pevanje arija koje su neuhvaćene njegovim sluhom, zamirale oko njega. Ali
uskoro je sve skliznulo s njegovih pogleda uperenih u daljinu, sirene su
bukvalno nestale od njegove odlučnosti, i upravo kad im je bio najbliži, nije
ih više bio svestan.
One su se pak ‒ lepše no ikada ‒ protezale i
vrtele, raspustile su i predale igri vetra svoju stravičnu kosu, a kandže su
opustile po stenju. Nisu više želele da zavode, samo su još htele da što duže
hvataju odsjaj sa Odisejevih krupnuh očiju.
Da su sirene raspolagale svešću, bile bi tada
uništene. Ali ovako su ostale, samo što im je Odisej umakao.
Priča se, uostalom, i dodatak ovome. Odisej je,
kažu, bio toliko natučen lukavošću toliki je lisac bio da čak ni boginja
sudbine nije mogla prodreti u njegovu dušu. Možda je, iako se to ljudskim razumom
više ne može shvatiti , zaista primetio da sirene ćute, pa je svoje upravo
opisano ponašanje držao nasuprot njima i bogovima samo, tako reći, kao štit.
Preveo Branimir Živojinović
COMMENTS