I,
19
Ја не стрепим, Цинтија,
од жалобних Мана,
нит одлажем час ми за
ломачу гробну.
Ал’ страх да тако
нестаће и љубави твоје
тишти ме и мучи више но
смрт сама.
Љубављу ме таквом
заслепео Амор,
да и кости моје памтиће
је вазда.
Херој се Филакид, у Подземљу
мрачном,
супружнице миле још
сећао своје.
Жељан да такне је
рукама аветним,
Тесалац се сенима у
стари дом врати.
Тамо бићу сенка, али
вечно твоја:
снажна љубав обале
свладаће кобне.
Нек дођу тамо скупа
хероине красне,
дардански плен за
аргивске момке:
ниједна од њих ми лепша
не би била,
Цинтија, од тебе (Земља
ли узме те младу).
Ако пак ти судба дуг
подари живот,
кости ће ти вазда сузе
росит моје.
Кад би само, жива,
љубила ме мртвог,
крај ми не би нигде
тешко пао!
Стрепим да ћеш драгог
ти презрети хумку,
пепео, Цинтија,
напустићеш мој,
суров ће те Амор одвући
од мене,
мимо воље твоје
усахнуће сузе.
Пред кушањем сталним
посрне и врла.
Зато, док смо кадри,
волимо се страсно:
Прекратка је љубав, ма
кол’ко да траје.
Превели Гордан Маричић и Милица Кисић Божић
I, 19
Стрепња
Ја се не бојим,
Цинтија, тужних мана,
Нити ја одлажем смрт
дужну ломачи.
Ал’ страх ме мучи,
страшнији и од смрти,
Да ћу се због смрти
лишити твоје љубави.
Не бих тако нежно
гледао ни дете
Као што ће мој прах
заборављену драгану.
Јунак Филакид и у
мрачном стану
Сећао се увек своје
миле жене,
Али се сен Тесалчева
натраг врати
Када хтеде да загрли
драго биће.
Ако ли у доњем свету
има чега
Ко одана сен рећи ћу
увек себи:
„Moћна љубав прелази кобне обале.“
Нек тамо дођу лепе
полубогиње
–
Заробљене
Тројанке, плен Аргиваца,
Ни за једну, Цинтија,
не бих марио,
Ако би праведна земља
допустила.
Кад би ти судбина дала
дугу старост,
Моје би сузе волеле
твоје кости!
Кад би ти мој пепео
живој био драг,
Смрт ми тада нигде не
би била горка!
Бојим се, Цинтија, да
ми не презреш гроб,
Да те Амор не одвоји од
мог пепела
И тако не присили да не
плачеш више.
Највернија жена попусти
претњама.
Уживајмо док је могуће
у љубави,
Која неће никад бити
доста дуга.
Превео Младен Атанасијевић
XIX
Non ego nunc tristis vereor, mea Cynthia, Manes,
nec moror extremo debita fata rogo;
sed ne forte tuo careat mihi funus amore,
hic timor est ipsis durior exsequiis.
non adeo leviter nostris puer haesit ocellis,
ut meus oblito pulvis amore vacet.
illic Phylacides iucundae coniugis heros
non potuit caecis immemor esse locis,
sed cupidus falsis attingere gaudia palmis
Thessalis antiquam venerat umbra domum.
illic quidquid ero, semper tua dicar imago:
traicit et fati litora magnus amor.
illic formosae veniant chorus heroinae,
quas dedit Argivis Dardana praeda viris:
quarum nulla tua fuerit mihi, Cynthia, forma
gratior et (Tellus hoc ita iusta sinat)
quamvis te longae remorentur fata senectae,
cara tamen lacrimis ossa futura meis.
quae tu viva mea possis sentire favilla!
tum mihi non ullo mors sit amara loco.
quam vereor, ne te contempto, Cynthia, busto
abstrahat a nostro pulvere iniquus Amor,
cogat et invitam lacrimas siccare cadentis!
flectitur assiduis certa puella minis.
quare, dum licet, inter nos laetemur amantes:
non satis est ullo tempore longus amor.
COMMENTS