Archive Pages Design$type=blogging$count=7

Писма са маргине Изабеле Еберхарт, Јелена Арсенијевић Митрић

PODELI:




Изабела Еберхарт



Јелена Н. АРСЕНИЈЕВИЋ*

Крагујевац, Филолошко-уметнички факултет**



ПИСМА СА МАРГИНЕ ИЗАБЕЛЕ ЕБЕРХАРТ



У раду се анализирају текстови Изабеле Еберхарт, приче и дневничке белешке из Јужнооранских и других прича и Дневника настале у својевољном изгнанству из европске цивилизације, на просторима северне Африке. Поменути текстови стоје на маргини литерарних струјања с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, откривајући нам необичну фасцинацију Магребом. Номадизам као животни принцип надахњује читаво њено стваралаштво, а открива се и кроз специфичну форму номадског писма. Једно од питања које њени текстови отварају, јесте и питање идентитета. Еберхартова идентитет види као нестабилну категорију која тек треба да се успостави. Овакво схватање доводи се у везу са ставовима савремених теоретичара који се баве питањима субјекта и идентитета. У даљем тексту биће постављено и питање на који начин Еберхартова представља Магреб, као и да ли њени прикази одступају од традиционалног оријенталистичког канона.



Кључне речи: Изабела Еберхарт, оријентализам, слика Магреба, идентитет, номадско писмо, неприпадање



Написала сам ове мисли на маргини писма
које ми је дошло издалека,
на ветровима окрутне бесмислености
Изабела Еберхарт


На маргини Бога, света и себе, увек на маргини!
Емил Сиоран


Њено тело је већ другде, одсутно...
Јулија Кристева



Стваралаштво Изабеле Еберхарт не може се посматрати изван контекста француског колонијалног присуства у cеверној Африци, али и њене личне историје. При читању њене биографије и дневника, стиче се утисак да је од самог почетка била предодређена за номадски живот, неприпадање и живот изван свих социјалних норми.[1] У Африку први пут одлази са мајком, 1897. године, фасцинирана оријенталним мистицизмом мења веру, а након мајчине смрти наставља да живи на тим просторима, где почиње њено путовање и како сама каже наставља "живот авантуристичке душе, онога ко се ослободио хиљаде малих тиранија, ко је ослобођен оног што се зове употреба, душе орне за стално променљиве аспекте живота удаљеног од цивилизације." (2009a: 137) Неоптерећена друштвеним и књижевним конвенцијама ова "Амазонка из Сахаре", како су је називали, ствара на граници дневника, путописа, цртице и кратке приче, творећи специфичну поетику недовршености. Овде је интересантно поменути и њен започети роман Рахила, који никада није довршила, а делови рукописа су уништени у поплави у којој је страдала. Путовање, номадски живот, надахњује њено писање, кроз које се лајтмотивски провлачи тежња за потпуним одбацивањем европске традиције и европског начина живота:

"Далеко сам од свих људи, далеко од цивилизацијe и њених лицемерних лажи. Сама сам, на тлу ислама, у пустињи, слободнa…" (2009б: 33)

"Немам жељу да радим било шта што има везе са белим светом, нити да опет будем житељ града: одушевљена сам идејом да будем пустињак." (Ibid: 104)

Еберхартова се поиграва опозицијама традиционално − модерно, мушко − женско, па тако на већину путовања креће маскирана у мушкарца. Путује бродом, прерушена у морнара, а у Марсеју ради као лучки радник под именом Пјер Муше. Због таквог облачења новинари су је једном приликом поредили са ратничком берберском краљицом која је јахала од племена до племена пропагирајући мржњу према освајачима. Што је надасве романтизована визија како њене личности, тако и улоге коју је имала на простору Магреба. Иако сама изјављује да је њено прерушавање искључиво практичне природе, како би могла да незапажено путује, не привлачећи пажњу својом одором, под образином неприметног посматрача, остаје питање колико у таквим изјавама има истине. Ма како да се трудила, испод мушке одеће није могла да сакрије женске црте лице, често су успевали да разоткрију њену превару, пристајући на једну врсту прећутне игре. У једном писму, објављеном у Пети Жиронду, 23. априла 1903. године, Изабела разоткрива своје маскирање, приморана да проговори због бројних спекулација које су увелико кружиле око њеног идентитета. Принцип прерушавања остварује и преко текста, имагинарно прикривање идентитета наставља преузимањем псеудонима − Си Махмуд ел Сади. Принцип неприпадања и непристајања на конвенције, како оне западноевропског тако и арапског света, открива се у већини њених текстова:

"У овом тренутку чезнем само за једним: да се преобучем у ту другу личност, стварну и истинску, и да се опет вратим у Африку. Чезнем за сном у свежој, дубокој тишини, испод вртоглавих јата звезда, само са бесконачним пространством небеса уместо кревета...да сањарим у тужном, а ипак спокојном сазнању да сам сасвим сам, да нико не чезне за мном нигде на планети, да не постоји место где недостајем или где ме очекују. Знати све то, бити слободан и без веза, номад који обитава у великој пустињи живота, у којој никад неће бити ништа друго до странац, странац и уљез. То је једини облик блаженства, колико год био горак, који ми је мектуб икад доделила. Срећа за каквом жуди читаво избезумљено човечанство никада неће бити и моја." (Ibid: 6)

У њеном случају писање је покушај да се фиксирају, означе, унутрашње противречности у њој самој, као и да се од њих ослободи. У својим дневничким белешкама проблематизује идеју идентитета као чврсто утемељене категорије, који она види као нешто суштински флуидно, неухватљиво, што је у непрестаном осцилирању и промени. У том смислу идентитет доживљава као нестабилну категорију која тек има да се успостави. У писму написаном у мушком роду донжуановски изјављује: "Гледано споља, ја носим маску циника, распусног и развратног доколичара. Нико још није успео да кроз мене види моје право унутрашње ја, које је осетљиво и чисто и које се уздиже изнад понижења и нискости у које сам одабрао да се уваљам." (Ibid: 5) Касније ће у свом дневнику саветовати будућег читаоца да белешке које су пред њим посматра као "верно огледало развоја." (Ibid:18) Дакле, идентитет овде није схваћен као нешто задато, одора која се мора навући, Прокрустова постеља у коју улазите ма како то болно било, већ као непрестано кретање, купање у хераклитовској реци. Занимљиво је на овом месту поменути питања субјекта и идентитета у теорији Џонатана Калера (2009: 125), који говори о две основне недоумице које рађа та проблематика. Наиме, поставља се питање је ли сопство нешто што је дато или што је створено, и да ли га треба посматрати у индивидуалним или у друштвеним катеогоријама. Даље, закључује да ове две опозиције стварају четири основне струје модерне мисли. Прва, посматра сопство као нешто што потиче изнутра и претходи поступцима које сопство чини. Друга струја, под премисом да је личност дата, али да је треба посматрати у друштевним категоријама, наглашава да је сопство одређено пореклом и друштвеним оквиром. Трећа, инсистирајући на категоријама индивидалног и створеног, држи се става о променљивој природи сопства које настаје кроз појединачне поступке. Док четврта струја, опредељена за категорије друштвеног и створеног, сматра да се субјект формира кроз различите позиције које преузима у друштву. Многе савремене теорије у склопу својих истраживања, као централни, постављају управо проблем идентитета. Могуће их је поделити у две групе, два приступа − есенцијалистички, који верује у постојање суштине, нечега што је дато и супротни − антиесенцијалистички[2], који се држи идеје да је идентитет у непрекидном настајању, да је "идентитет производ низа делимичних идентификација и никада није потпун." (Калер 2009: 132). Стјуарт Хол (2001: 218), такође, прави разлику између ова два приступа, потенцирајући антиесенцијалистички приступ, који одступа од концепта стабилног језгра, сопства које остаје увек "исто", идентично са самим собом кроз време. Хилис Милер (2005: 64, 65) сматра да је сумња у постојање јединствене личности инхерентни део западне традиције, наводи низ аутора међу којима су Сервантес, Стерн, Дидро, а касније Ниче и Фројд са својим настојањима да доведу у питање јединствено "ја". Свакако, овде не сме бити изостављено Монтењево схватање, које ће касније заживети и истрајавати као суштинско својство модерног субјекта: "Ја не сликам биће. Ја сликам прелажење […] Кад би мој дух могао да стане на чврсто тло, ја себе не бих испитивао, ја бих себе решио; али он је увек у изграђивању и у испитивању." (1977: 119)

У текстовима Изабеле Еберхарт нема јасног одвајања између субјекта који пише приче и путописне цртице и субјекта дневничких забелешки. Фина мембрана између ткива та два текста је нарушена, садржаји прелазе, мешају се и надопуњују. Слутње из дневника, обистињују се и добијају јасну форму у причама. У том смислу приче јесу сређеније, заокружене импресије. Већину прича-цртица карактерише одсуство фабуле, ако се и јави, она је често само повод за размишљање и емотивне узлете. Све је усмерено на сликање атмосфере Магреба и његових становника. Дат је само исечак из нечије егзистенције, фрагмент из живота. Рукописи Јужнооранских прича пронађени су након њене погибије, скривени у урни коју је избацила поплава, и послати њеном пријатељу Виктору Барикану, који их је затим приредио за штампу. Рекло би се да је том послу приступио исувише слободно, чак се прогласивши и коаутором, делове који су изостајали или били нечитки сам је допуњавао, добрим делом тако што је додавао одломке из писама које му је она слала, или вршио реконструкцију према сећању на њихове разговоре. Тако да се овде јавља и питање веродостојности ових рукописа. Међутим, након читања дневничких белешки, потпуно је јасно да је и приче и дневнике писала иста особа. Иначе, сама ауторка је имала обичај да исписује коментаре на маргинама свог дневника, приликом поновног ишчитавања страница. 

За Еберхартову "бити странац који је свуда код куће" (2009a: 129) постаје идеал. Њени текстови у великој мери стоје на маргини литерарних струјања с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, откривајући нам необичну фасцинацију исламом и Магребом. Поглављем насловљеним Одлазак, које отвара Јужнооранске и друге приче, започиње фуга Изабеле Еберхарт. Путописни чланци и приче из области Магреба чувају у себи опсесивни мотив бекства. У њима се препознаје снажно узбуђење при самој помисли на сваки нови одлазак, компулсивни нагон за лутањем који опседа субјекат:

"Тема којој ретко који интелектуалац икада поклања пажњу јесте право да се буде луталица, слобода да се лута. А ипак је скиталаштво ослобођење, а живот на отвореном путу суштина слободе. Имати храбрости да се раскину ланци којима нас модеран живот спутава (под изговором да нам нуди више слободе), онда узети симболичан штап и завежљај и отићи! […] Имати кућу, породицу, имање или јавну функцију, имати одређена средства за живот и бити корисни точкић у социјалној машинерији, све те ствари делују као да су потребне, чак и неопходне огромној већини људи, укључујући и интелектуалце, укључујући чак и оне који о себи мисле као о потпуно ослобођенима. А ипак су те ствари само другачији облик ропства који настаје од додира са другима, посебно од прописаног и продуженог додира." (Ibid)

У то време, фасцинација Оријентом није нешто сасвим ново. Окретање Оријенту често је било у функцији егзотичног декора. У романтизму срећемо праву помодну помаму за источњачким причама. Као тема јавља се и код Гетеа, Бајрона, Игоа, Нервала, Жида, Флобера, Лотија (кога и сама Изабела често цитира у дневницима), Рембоа, који је такође лутао Африком, у потрази за крајевима изван европске цивилизације, али је за разлику од ње, одустао од писања, свесно се определивши за аграфију и добровољно изгнанство. Боравак у паклу пророчки најављује његовo будуће скиталаштво, али и отпоздрав писању и Европи:

"Ево ме на арморичкоме жалу. Нека градови увече пале своја светла. Мој дан се свршио; Ја напуштам Европу. Морски ваздух ће сажећи моја плућа; У изгубљеним поднебљима кожа ће ми потамнети. Пливати, мрвити траву, ловити, а надасве пушити; пити пића јака попут кипућег метала, као што су радили они драги преци око ватара. Вратићу се са удовима од железа, мрке коже бесомучна погледа: због моје маске мислиће да припадам снажној раси. Имаћу злата: бићу докон и суров. Жене негују ове дивље немоћнике што се враћају из жарких крајева. Бићу умешан у политичке послове. Бићу спашен. А сада сам проклет, ужасавам се домовине. Најбољи од свега је сан, заиста пијан, на жалу." (2004: 170)

Рембоов првобитни наслов за ову књигу био је Црначка, паганска књига, коју пише у време потпуне разочараности у европску културу и њена интелектуална струјања заражена малограђанштином. У то време хранио се идејом да у себи пробуди затомљене гене плавооких Гала које су Римљани покорили. Носталгија за тим паганским гласом га је и одвела у Африку, изван хришћанства, изван цивилизације. Далеко од тога да у својим лутањима остаје пуки посматрач. Најпре је био добровољни војник холандске колонијалне војске, како би што лакше доспео до Јаве, да би касније дезертирао и вратио се у Француску, док му се није указала нова прилика за путовање. Након бројних авантура, у Харареу, постаје вођа каравана, трговац кафом и оружјем. 

У Малим прозама, Мишел Турније пише о путовању Андре Жида у Африку, који је у њој видео "романтично обећање узвишених предела" (2003: 170), слободу пустињског пространства насупрот скучености градских зидина које оставља за собом. У аутобиографском спису Ако семе не угине каже:

"Другу ноћ провео сам на палуби. У даљини, према Африци, светлуцале су огромне муње. Африка! Понављао сам ту тајанствену реч; преувеличавао сам је опасностима, примамљивим страхотама, ишчекивањима, и моји погледи у врелини ноћи губили су се према узбудљивом наговештају скривеном у муњама." ( Жид, наведено у Турније 2003: 171)

Изабелина опчињеност Оријентом није туристичке природе, а није ни пуки снобизам, нити поза. Најпре, предуго је боравила у тим пределима да би се задржала само на писању путописа, извештаја и штурих утисака о пределима и људима који их настањују. Иако склона идеализацији, ретко да је ко од савременика, а да је потицао из европског окружења, проговарао о арапском питању, и удубљивао се у сликање одбачених, маргиналних ликова локалног становништва, као што је она то чинила. У својим дневницима, често, настоји да укаже и разоткрије фантазмагорије које су "неупућени Европљани" (2009б: 110) испредали о Оријенту. Путује прерушена у младог тунишког студента, који иде од завије до завије (нека врста суфијских манастира, где су живели дервиши, али често и склониште за различите људе са маргине друштва − просјаке, лудаке, некадашње проститутке, одбегле жене, где се свето и профано прожимају). Сама Изабела завију одређује као "сеновито склониште, намењено медитацији, одмору, сањарењу и забораву." (2009а: 29) Овакав простор на размеђи, измештен из свакодневног, одговарао би Фукоовом (1967) опису хетеротопије.[3] 

Еберхартова прихвата Оријент и ислам, као могући одговор на западноевропску колонизаторску културу доминације, која је постепено потискивала и асимиловала различита локална племена. Као ретко који европски интелектуалац онога доба била је свесна двоструких утицаја, како оних које је француска империјална сила имала на затечено арапско становништво, тако и с друге стране оријенталне културе на колонизатора. Њене приче и дневничке забелешке сведоче о сусрету, али и сукобу култура, који се одвијао на простору северне Африке, а који је резултирао специфичним прожимањем Истока и Запада. У цртици Афрички утицаји записала је:

"Хтела сам да имам ову земљу, а уместо тога, поседовала је она мене [...] Шта ће настати од европског царства у Африци након неколико столећа, када сунце већ буде лагано упило и прилагодило новодошавше дубоким ритмовима афричке климе и земљишта? У ком тренутку ће наше северне расе бити способне да се назову староседелачким, попут мрких Кабила и Бербера бледих очију? […] Једина ствар у коју сам убеђена је да је бескорисно борити се против дубоких и неуништивих узрока, и да је трајно премештање цивилизације немогуће." (2009а: 87)

Текстови Изабеле Еберхарт умногоме одступају од корпуса оријенталистичких текстова о којима Едвард Саид говори у Оријентализму. Наиме, он наглашава да је Оријент, као предмет истраживања историчара, лингвиста, писаца, археолога и политичара, заправо "европски изум", а не објективно постојећа стварност. (2008: 9) Европска култура је вековима јачала сопствену снагу и изграђивала сопствени идентитет управо као контрастна слика Оријенту. (Ibid: 12) Оријентализам као "створени корпус теорије и праксе" представљао је основу за истраживаче и проучаваоце из Европе и Америке. (Ibid: 16) По њему, оријентализам представља "расподелу геополитичке свести на естетске, научне, економске социолошке, историјске и филолошке текстове; он је елаборација не само основне географске разлике (свет је састављен од две неједнаке половине, Оријента и Окцидента) него и читавог низа "интереса" које он не само што ствара него и одржава уз помоћ средстава каква су научно откриће, филолошка реконструкција, психолошка анализа, опис пејзажа и социолошки опис;" (Ibid: 23) Саид сматра да је још Наполеонова експедиција, у свом споменику ерудиције Опис Египта, пружила контекст за оријентализам, где је Оријент схваћен као "жива провинција, лабораторија, театар ефективног западњачког знања о Оријенту." (Ibid: 61) Такав оријентализам неминовно је спутавао и наметао ограничења у мишљењу о Оријенту чак и код књижевника какви су Флобер, Нервал или Скот. Наводећи читав низ европских аутора који у свом писању тематизују Оријент, закључује да је у најбољем случају "стварни Оријент" провоцирао пишчеву визију; веома ретко ју је и водио. Али и да је слика Оријента још од Есхилових Персијанаца и Еурипидових Бакхи, увек представљање, а не "природно" одсликавање Оријента. (Ibid: 35,36) Представа Оријента се одржавала и преносила у литерарној традицији кроз међусобно цитирање, а подразумевала је читав корпус наслеђених слика, израза, реторике, стереотипа у великој мери. Саид покушава да дâ одговор на питање шта значи бити Европљанин на Оријенту, као и да интересовање европских писаца за Оријент разврста у три категорије. Првој би припадали они за које боравак тамо представља посебан задатак научног посматрања с циљем прикупљања грађе и учвршћивања оријентализма. Као пример наводи Едварда Вилијема Лејна и његове Навике и обичаје модерних Египћана. У другој категорији су они који имају исти циљ, али су мање вољни да своју индивидуалност и ексцентричност подреде безличним оријенталистичким одређењима. Пример је Бартоново Ходочашће у Медину и Меку. И коначно, трећу категорију чине они писци за које путовање на Оријент представља испуњење неког дубоко проживљеног и важног пројекта. Овакви текстови су више засновани на индивидуалној естетици, и у мањој мери се везују за традицију оријентализма. Као пример наводи Нервалово Путовање на Оријент. Ипак, оно што је заједничко овим трима категоријама јесте став да "Оријент постоји због европског посматрача". (Ibid: 216) Занимљиво је да Саид, у Оријентализму, ни на једном месту не помиње Изабелу Еберхарт, чак ни у поглављу Ходочашћа и ходочасници, британски и француски. 

Иако се и сама каткад неминовно ослањала на већ успостављену традицију оријентализма у западноевропском искуству, ипак је у њеним текстовима приметно изневеравање оријенталистичког канона. 

Познато је да је Еберхартова писала путописне чланке из Магреба, за новине, на наговор Виктора Барикана, новинара, уредника Нувела. Такође, француски представници у северној Африци, међу којима и генерал Лиотeј, покушали су да је увуку у читаву причу ширења европских идеја, као неког ко је говорио језик, примио ислам и био упознат са обичајима и животом тамошњих племена. Лиотeј је заступао колонијалну струју која је ишла линијом асоцијације, а не асимилације, у Изабели је видео особу која би била у стању да пружи неопходне информације о једном броју бунтовних племена која су насељавала подручја на југу. Међутим, одвећ самостална, за њу је то био само повод и разлог више за лутање, а не за некакво проповедање француске идеје и сакупљање извештаја и информација. Локално становништво јој је указивало поверење, јер су њене симпатије очигледно биле на њиховој страни, а не на страни колонизатора. У писму објављеном у Петит Жиронду, 23. априла 1903. године изјављује: "Никада нисам играла никакве политичке улоге. Довољно ми је што сам новинар. Изучавам живот тако што се налазим у његовој непосредној близини, онај "урођенички живот" о коме се тако мало зна, и који је тако унакажен описима оних који инсистирају да се тиме свакако баве, а не знају ништа о томе. Никада се нисам ангажовала у било каквој врсти пропаганде." (2009а: 137) 

Прича, Криминалац, има за тему односе колонизатора и колонизованих. Открива како се читава "бирократска фарса" око одузимања земље завршавала трагично по локално становништво. Записује: 

"Директори, инспектори и други функционери из града Алжира, задужени за насељавање Алжира, и заинтересовани за проконзуларне састанке никада се нису помучили да дођу и виде ово место. За месец дана, папир се наталожио, драгоцен и бескористан, настојећи да прида изглед легалности ономе што заправо није било ништа мање него уништење једног великог племена, а у најбољем случају рискантан подухват за будуће колонисте. Шта има везе? У канцеларијама Алжира нико није размишљао ни о племену, ни о насељеницима." (Ibid: 113)

У причи Обраћеник, Роберто Фрауђи, одлази у Алжир као сезонски радник не би ли зарадио новац којим би касније успео да купи парче добре земље код куће, у Санта Репарату. Неколико година је радио у градовима дуж обале, строго се крећући међу сународницима, мучио га је страх од непознатог, од "људи у бурнусима који су ходали полако и говорили неразумљивим језицима". (Ibid: 109) Све док једном приликом, приморан да ради у пустињи, међу мештанима није почео да се ослобађа љуштуре неповерења која га је спутавала. Провео је тако готово пола године, у пустињи, удаљен од Европљана, а да није ни приметио како се његов сан о повратку кући постепено изгубио. Као да је заборавио да је икада живео на неком другом месту. У цртици У Мелаху и сама Изабела говори о сличном, чудноватом осећању: "Где сам, онда, живела кад могу да препознам ове ствари тако дубоко?" (Ibid: 79) Живот ових људи чинио се Фрауђију далеко једноставнијим од оног који је невољно напустио. Нестало је подозрење и страх према урођеницима који су му сада, пошто је савладао језик и обичаје, постали ближи. За њих је он био "странац који није био охол, није их гледао са висине." (Ibid: 111) На крају ће и симболично своју похабану европску одећу заменити домаћим хаљинама. 

Занимљиво је поменути да је 1899. године, Еберхартова, у Тунису, учествовала у тучи локалног становниптва са колонијалним властима. Иако је отворено подржавала колонизоване народе северне Африке, никада није завршила, мада из дневника сазнајемо да је планирала, чланак или комад посвећен одбрани локалних побуњеника: "Moжда ћу ове зиме морати да одем у Француску да бих се распитала о писању комада у одбрану побуњеника Маргерите. О! Кад бих само могла да кажем све што знам, да кажем шта ми је на уму и саопштим голу истину." (2009б: 118) Међутим, нападана је са обе стране, и да је недовољно писала и борила се против колонизације, а опет нису је заобишле ни оптужбе за антифранцуску делатност. Тако, ни атентат на њу, никада није до краја разјашњен. Постојале су оправдане сумње да су француске колонијалне власти делом одговорне за тај догађај. Посебно стога што су је под оптужбом за шпијунажу и ометање колонијалног мира, касније, приморали да напусти француске колоније у северној Африци.

О последицама европског империјализма пише, у Јужнооранским причама, у поглављима: Афрички утицаји, Оброк у врту, Марабутска огорченост, Сахарска теократија, Плави капут и Обраћеник.

Може се рећи да кроз своје текстове развија специфичну форму номадског писма, које упућује да је све само "привремени дом" (Ibid: 7), па тако и онај створен у тексту. Флуидност, неодређеност открива се и на језичком плану, с обзиром да је писала на француском, руском и арапском – неком врстом хибридног језика, час у мушком, час у женском роду. Што све упућује на њену несталну природу, жељу да се буде негде другде и неко други. Стално вођена протејским импулсом ниједно место не привлачи је довољно дуго, после неког времена сваки простор почиње да личи на тамницу. Номадско писмо Изабеле Еберхарт потврђује принцип писања као лутања, суштинског неприпадања. У Преображају пише: "моје драгоцено самовање више није било добровољно; моја соба тако погодна за унутрашње визије, затварала се нада мном као затворска ћелија." (Ibid: 35) Језичко неприпадање је можда најбоље описао Едвард Саид, говорећи о истом осећању "неповратног отуђења", о томе зашто није могао имати "стабилно порекло": "Палестинац који похађа школу у Египту, с енглеским именом, америчким пасошем и без икаквог одређеног, утврђеног идентитета. Да би ствари биле још горе, арапски мој матерњи језик, и енглески језик школе, били су нераскидиво помешани: никада нисам знао који је мој први језик, ни у једном се нисам осећао као код куће." (2002) Амин Малуф, такође, говори о унутрашњем изгнанству − осећању да сте неповратно странац, ма где се налазили. (2004)

Једна од њених опсесија била је бекство од Европе, па чак и од Европе, како каже, "пресађене у арапску земљу", као и од "Европљана који мисле да је њихова привилегија у томе што све процењују и обликују према сопственом ужасном лику". (2009b: 117) Примећује да је "арапско друштво у великим градовима збуњено и изопачено додирима са страним светом." (Ibid: 44) У белешци, насловљеној Запажања о граду Алжиру, записаће: "Неупућени Европљани мисле да су људи у прљавим бурнусима који покривају поцепану европску одећу, са избледелим шесијама без кићанки, и многе маварске жене део локалног колорита. То је тачно оно што је неарапско у вези са градом Алжиром, јер је у потпуној супротности са алжирским обичајима." (Ibid: 110) У свом добровољном изгнанству Оријент је доживљавала као свој прави, исконски дом. У моменту, када је француске колонијалне власти приморају да напусти Африку, изјављује да се осећа као "емигрант кога су протерали са родног тла." (Ibid: 64) У Марсеју, где је увек на корак од своје "афричке отаџбине" (Ibid: 35) осећања отуђености и незадовољства достижу врхунац. 

Ма колико, заправо, желела да иступи из европске традиције, у својим размишљанима о љубави, приближава се и враћа, античком схватању амбивалентног Ероса, који у себи сажима осећање врхунске среће али и врхунског бола, оног који преображава, а опет и дубоко уништава. Из стања потпуног задовољства прелази се код ње, често у дуготрајну душевну растрзаност, у пределе уоквирене сетом и меланхолијом. Ова молска лествица осећања, трагично осећање живота, оставља снажан траг у дневничким белешкама али и у причама. Што не чуди обзиром на њен став да се истински живи само у тренуцима патње. Говорећи о западњачком романтизму, Де Ружмон у књизи Љубав и запад, склоност ка љубавној патњи, проналази у историји читаве западноевропске књижевности. Страст дакле значи патњу. Страст чија је природа управо таква да одбија све што би је могло задовољити или излечити. По њему, постоји извесна склоност ка патњи и несрећи коју у себи носимо попут некаквог кода, који представља тежњу да се спознамо до краја. (1974: 72) Овде ваља поменути и Унамуна који каже "И како сазнати да се постоји ако се мало или много не пати? Како да дођемо на мисао о себи, на свесно размишљање, ако не путем бола? Кад уживамо, ми се заборављамо, заборављамо да постојимо, прелазимо у друго, отуђујемо се. Само путем бола постајемо оно што јесмо, а почињемо да мислимо о себи." (1967: 128)

Није увек јасно је ли њена унутрашња сета пројектована на пејзаж и ликове које среће, или је заправо реч, о рефлексији предела, о поклапању и прожимању бића и света, бића које је себи накратко пронашло прикладно станиште. Како би Сиоран рекао размишљајући о меланхолији: "Човекове очи виде у спољњем свету оно што га у дубини узбуркава." (2001: 37) У цртици Смрт Муслимана стапају се у једно музика, меланхолија, молитва, погребна тужбалица, кроз слику лудака у ритама, који наслоњен на штап пева стихове из Курана, при том изврћући редослед. Да би се све завршило свепрожимајућом мучном тишином. На ефектан начин, у само неколико редака, свеколикој атмосфери придодата је архетипска фигура слепог просјака која представља наговештај митског тока, искорак из линеарног у циклично, митско време где се све обнавља и вечно понавља. У Драми часова, поново се срећемо са својеврсном одом номадском животу, као непрестаном путовању у тишини. Потреба да се осети енергија тог пустињског тла, подразумева и стално одмеравање снага с пустињским огољеним временом, драмом часова. Једнолични пејзаж гарантује мир, онај мир који превазилази сваки разум. Нараторка овде остаје очарана сањалачком душом номада. Ово је и својеврсна химна изгубљеним часовима, чулна екстаза у посматрању предела. У причи Док ноћ дише по среди је синестетични доживљај магребске ноћи, у којем се мешају музика, чулна и меланхолична у исти мах, грозничави, свети плес, транс кроз чулну екстазу. Излазак из себе кроз једну врста самозаборава - "прослављање благословености непостојања." (2009a: 60) Имагинацијом, пробуђена и изоштрена сва чула, доводе до свепрожимајућег осећања света, просветљености и спознаје једне више реалности. Реч је о бивствовању у свеукупности – "велика љубавна химна о вечној плодности" (Ibid) где се читаво биће предаје јужњачкој ноћи.

Нерваловско црно сунце меланхолије, о којем говори и Јулија Кристева у истоименој књизи, јавља се као Изабелина велика тема. Посебно у дневничким белешкама, где објављује усамљеност као највишу истину, као божански дар "отеловљења бесмртности." (Ibid: 83) У поменутој књизи Кристева говори о океанској празнини− "осећању и фантазми успаване туге за изгубљеним објектом", (1994: 43) које препознајемо и у Изабелиним дневничким белешкама. "Меланхолик увек остаје странац у матерњем језику, […] луцидан посматрач, који бдије дању и ноћу над својим несрећама и невољамa." (Ibid: 71, 72) Код Еберхартове, слично као и код Нервала, доминира осећање вечног недостајања, разбаштињености[4], које нагони на потрагу за смислом. Определивши се за истински номадски живот, наставља да лута као индивидуа која се на неки начин наслађује соственом издвојеношћу од света, препуштајући се херметичној медитацији и како сама каже "носталгији за неким другим местом које не уме да именује." (2009б: 38) Овакво отуђење допушта да се пређе у пасивност, у контемплацију и интроспекцију. Није стога случајно одaбарала пустињу, као симбол несталности, одсуства јасних облика, дина које се непрестано гибају и пустињских ветрова, који руше сваку идеју о коначном облику. У том осамљивању, својеврсном утонућу у заборав, суочава се са бројним противречностима сопствене свести, осећа и дубоко доживљава растрзаност мисли, потпуно опречних, немоћ да се од њих одустане, али и да се оне разреше. Лутање је заправо у њеном случају путовање у циљу потраге, потраге за духовном обновом. Међу обичним светом и са номадима, како каже, успињала се назад ка изворима свога живота. (2009a: 27) Oно што је била једина константа у читавом њеном животу јесте управо њена номадска природа. Мало пре него што ће изгубити живот у пустињској поплави записала је: "Мој живот није био ништа друго до брзи бљесак налик на сан док сам се кретала кроз разне земље под различитим именима и маскама." (2009б: 9)


Литература

1. Еберхарт 2009: I. Eberhart, Južnooranske i druge priče, Beograd: Utopia. 

2. Еберхарт 2009: I. Eberhart, Dnevnici, Beograd: Utopia.

3. Калер 2009: Џ. Калер, Теорија књижевности, Београд: Службени гласник.

4. Кристева 1994: J. Кристева, Црно сунце: депресија и меланхолија, Нови Сад: Светови.

5. Милер 2005: Dž. H. Miler, Karakter, u: TXT, 7-8, jun, Beograd, 61-85.

6. Монтењ 1977: M. de Montenj, Ogledi, Beograd: Rad.

7. Рембо 2004: A. Rembo, Sabrana poetska dela, Beograd: Paideia.

8. Ружмон 1974: D. de Ružmon, Ljubav i Zapad, Zagreb: NZMH.

9. Саид 2008: E. V. Said, Orijentalizam, Beograd: Biblioteka XX vek, Knjižara Krug.

10. Сиоран 2001: Е. Сиоран, Крик безнађа, Подгорица: Октоих.

11. Турније 2003: М. Турније, Мале прозе, Београд: АЕД студио.

12. Унамуно 1967: M. de Unamuno, O tragičnom osećanju života, Beograd: Kultura.

13. Фридман 1998: S. S. Friedman, Mappings: Feminism and the Cultural Geographies of Encounter, New Jersey: Princeton University Press.

14. Хoл 2001: S. Hall, "Kome treba identitet", u: Reč, 64/10, decembar, Beograd, 215-233.


Публикације доступне on-line:

15. Малуф, Амин, (2004), http://www.aminmaalouf.org/, 15.01. 2011.

16. Саид, Едвард, (2002), Између свјетова, http://www.zarez.hr/149/temabroja1.htm, 22.02. 2011.

17. Фуко, Mишел (1967), Of Other Spaces (1967), Heterotopias, http://foucault.info/documents/heteroTopia/foucault.heteroTopia.en.html, 10.02. 2011.



ISABELLE EBERHARDT’S LETTERS FROM THE MARGIN


Summary

The paper analyzes Isabele Eberhardt’s stories and diary notes created in the voluntary exile of European civilization in the region of North Africa. Her writing stays on the margins of literary trends from the late nineteenth and early twentieth century, revealing a strange fascination with the Maghreb. Nomadism, as a life principle, inspires all her creative work, and reveals itself through a specific form of nomadic letter. One of the questions that this article opens is the question of identity. Through her writings she considered identity as an unstable category that has yet to be established. This understanding is associated with the positions of contemporary scholars dealing with the subject and identity (J. Culler, J. H. Miller, S. Friedman, S. Hall). Also, the paper sets the question of the way how Isabelle Eberhardt picturing the Maghreb, and if that presenting shows any deviation from traditional orientalistic canon. 


Key words: Isabelle Eberhardt, The Picture of Maghreb, Orientalism, Identity, Nomadic Writing, Unbelonging



Jelena Arsenijević



* pandorajelski@yahoo.com

** Oвај рад је део истраживања која се изводе на пројекту 178018 Друштвене кризе и савремена српска књижевност и култура: национални, регионални, европски и глобални оквир који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.

[1] Рођена је у Женеви 1877. године. Мајка, Наталија Мердер, супруга руског генерала Павела Мердера, напушта мужа, одлази из Русије да би се настанила у Швајцарској са учитељем своје деце, бившим свештеником руске православне цркве, а касније анархистом, Трофимовским, који је по свему судећи био и Изабелин прави отац. Међутим, очинство никада није и званично признао. Крајње неконвенционално за то време, мајка је у књигу рођених уписује под својим девојачким презименом Еберхарт. Одрастала је у Женеви, под строгим надзором Трофимовског, који је у њој развијао презир и неприхватање друштвених норми швајцарског буржоаског друштва, васпитавао је крајње спартански и неконформистички. Такође, учио ју је арапском (делом и због својих јерменских корена), стога не чуди њено касније одбацивање западноевропског друштва, окретање исламу и одабир номадског живота.

[2] Сузан Фридман (Friedmаn 1998: 18, 19) га назива "конструктивистички" - суштински одређује постмодерни субјект, који управо и почива на идеји о фрагментарности и безбројним идентитетима. Овакво схватање одбија могућност да се говори о успостављању стабилног идентитета, као о некаквој задатој суштини, већ о идентитету који је у непрекидном настајању и промени. 

[3] Хетеротопије су за разлику од утопија као замишљених места, заиста постојећа места којих има у свакој култури. Као примере таквих, у неку руку, изопштених места, у која се смешта све што је девијантно и неприкладно, што одступа од уобичајеног, наводи: психијатријске установе, старачке домове, затворе, гробља. У посебну врсту хетеротопија, као специфичних микрокосмоса, светова за себе, сврстава паркове, музеје, вртове, библиотеке.

[4] Наслов сонета у којем Нервал помиње црно сунце меланхолије гласи El Desdichado – разбаштињеник, несрећник, злосрећник, јадник;


УДК 821.133.1(494).09 Еберхарт И.


Објављено у Жене, Род, Идентитет, Књижевност, књига 2, Зборник радова са 5. међународног научног скупа одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (29-30 10. 2010.), Филолошко-уметнички факултет Крагујевац и Скупштина града Крагујевца, Крагујевац, 2011.




COMMENTS

Name

Adam Zagajevski,1,Adam Zagajewski,1,Adonis,1,Aimé Césaire,1,Alber Kami,2,Albert Camus,2,Aldous Huxley,1,Aleksandar Blok,1,Andrej Tarkovski,2,Antonio Tabucchi,1,Antonio Tabuki,1,Apokalipsa,1,Arthur Rimbaud,1,Artur Rembo,1,Augusto Boal,1,B. Wongar,3,Bela Hamvaš,1,Béla Hamvas,1,Bertolt Brecht,1,Bertolt Breht,1,Bjung-Čul Han,1,Blaise Cendrars,1,Blez Sandrar,1,Bogomil Đuzel,1,Boris Pasternak,1,Bulat Okudžava,1,Byung-Chul Han,1,Candide,1,Charles Pierre Baudelaire,1,Derek Volkot,1,Derek Walcott,2,Đovani Paskoli,1,Dušan Pajin,1,Dž.M. Kuci,1,Džim Morison,1,Džon Pildžer,1,Džon Zerzan,2,Eduardo Galeano,2,Edvard Said,1,Edward Said,1,Eme Sezer,1,Esej,22,Essay,13,F. M. Dostojevski,1,Fabio Pusterla,1,Fernando Pesoa,1,Fernando Pessoa,1,Filozofija,1,Fo,1,Foe,1,Franc Kafka,1,Franz Kafka,1,Fridrih Helderlin,1,G,1,Gabriel José García Márquez,1,Gabrijel Garsija Markes,1,Giannis Ritsos,1,Gistav Flober,1,Govor,2,Gustave Flaubert,1,Homer,1,Horhe Luis Borhes,2,identitet,1,Idila,1,Interview,1,Intervju,4,Isabelle Eberhardt,2,Ivan V. Lalić,3,Izabela Eberhart,2,J. M. Coetzee,1,Jani Rico,1,Jean-Marie Gustave Le Clézio,5,Jelena Arsenijević Mitrić,4,Jim Morrison,1,Johann Christian Friedrich Hölderlin,1,John Berger,1,John Pilger,1,John Zerzan,3,Jorge Luis Borges,2,Josif Brodski,1,Jovan Dučić,1,Jovan Hristić,2,Julian Barns,1,Knjiga Bekstava,2,kriza,1,Latinska Amerika,1,Magreb,1,Mahmud Darwish,2,Mahmud Derviš,2,Majkl S. Harper,1,Meksiko,1,Michael S. Harper,1,Mihail Epštejn,1,Milica Đokić Nikolić,1,Miodrag Pavlović,1,Mirča Elijade,1,Mircea Eliade,1,Naučni rad,4,neokolonijalizam,1,Nomadi,1,Novel,1,O smijehu,1,Okeansko osećanje,1,Orijentalizam,1,Oto Fenjveši,1,Paul Muldoon,1,Pet teškoća u pisanju istine,1,Pisma,1,Poema,1,Poetry,22,Poezija,32,Pol Maldun,1,Polu Demeniju,1,postkolonijalizam,1,Proza,7,Radomir D. Mitrić,2,Razmišljanja o egzilu,1,Reflections on Exile,1,religija,1,Rober Marto,1,Robert Graves,1,Robert Grejvz,1,Saint-John Perse,1,Sapfo,1,Šarl Bodler,1,Saša Skalušević Skala,1,Seamus Heaney,1,Sekst Propercije,1,Sen-Džon Pers,1,Sextus Propertius,1,Short Story,2,Silvia Federici,1,Silvija Federiči,1,Silvija Plat,1,Sreten Božić,1,Svetlana-Velmar Janković,1,Sylvia Plath,1,The Right to Dream,1,Tomica Bajsić,1,Uranija,2,Ursula Le Guin,1,Ursula Legvin,1,utopija,1,Video,2,Voltaire,1,W. H. Auden,1,Walter Benjamin,1,Ž. M. G. le Klezio,2,Žan-Mari Gistav le Klezio,3,Алекса́ндр Алекса́ндрович Блок,1,Б. Вонгар,1,Богомил Ђузел,1,Бори́с Леони́дович Пастерна́к,1,Булат Окуджава,1,Василиса Прекрасна,1,Едуардо Галеано,1,Јован Дучић,1,Јован Христић,1,Милош Црњански,1,Миодраг Павловић,1,Михаи́л Нау́мович Эпште́йн,1,Поезија,6,руска народна бајка,1,Светлана Велмар-Јанковић,1,Џи,1,Џон Берџер,1,
ltr
item
Arkadija : Писма са маргине Изабеле Еберхарт, Јелена Арсенијевић Митрић
Писма са маргине Изабеле Еберхарт, Јелена Арсенијевић Митрић
http://2.bp.blogspot.com/-YovgUsh8ETg/UYPLSlNfxiI/AAAAAAAAAGA/4bbuv8VCd1w/s320/images.jpg
http://2.bp.blogspot.com/-YovgUsh8ETg/UYPLSlNfxiI/AAAAAAAAAGA/4bbuv8VCd1w/s72-c/images.jpg
Arkadija
http://arkadijski.blogspot.com/2013/05/na-trulim-celijama-svog-zivota.html
http://arkadijski.blogspot.com/
http://arkadijski.blogspot.com/
http://arkadijski.blogspot.com/2013/05/na-trulim-celijama-svog-zivota.html
true
7582228164159412509
UTF-8
Svi članci su učitani Nije pronađen nijedan članak VIDI SVE Pročitaj više Odgovori Prekini odgovor Obriši By Naslovna STRANICE ČLANCI Vidi sve PREPORUČENI ČLANCI OZNAKA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI Nije pronađen nijedan članak koji odgovara vašem upitu Vrati se nazad Nedelja Ponedeljak Utorak Sreda Četvrtak Petak Subota Ned Pon Uto Sre Čet Pet Sub Januar Februar Mart April Maj Juni Juli Avgust Septembar Oktobar Novembar Decembar Jan Feb Mar Apr Maj Jun Jul Avg Sep Okt Nov Dec upravo sada 1 minut ranije $$1$$ minuta ranije 1 sat ranije $$1$$ sati ranije Juče $$1$$ dana ranije $$1$$ sedmica ranije više od 5 sedmica ranije Pratioci Prati Ovaj sadržaj je premium Please share to unlock Copy All Code Select All Code All codes were copied to your clipboard Can not copy the codes / texts, please press [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) to copy